Уздин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 25:
Између 1660. и 1719. године на локацији данашњег места Уздина, налазила су се два блиско удаљена српска места: Велики и Мали Уздин.<ref>Срета Пецињачки: "Панчевачки дистрикт 1717-1773. године", Нови Сад 1985.</ref> По аустријском попису из 1716. године '''Велики Уздин''' је имао 30 кућа, а '''Мали Уздин''' само 10. Иако су становници ослобођени од Турака, због високих намета нове државе, сви су се раселили. Остале су иза њих две пустаре истих назива као и села, погодне за испашу стоке. Средином 18 века ово насеље се помиње као пустара Бечкеречког округа под именом Велики и Мали Уздин, биле у власништву ерарских поседа, и издаване у закуп. Годинама је Мали Уздин држала у аренди породица Јеминовић из Опова. Затим је 1742. године део пустаре суседна општина Томашевац закупила предију "Мали Уздин" за 20 ф. Године 1767. ту пустару деле у закупу Уздинци и Томашевчани. Формирањем војне границе [[1767]]. године насељава се једна чета 12 пука немачко-банске граничне пуковније на пустари, где је сада село Падина. Деценију касније уследило је пресељење на пустару близу реке Тамиша. Царски ревизор Ерлер констатује 1774. године, да се насеље зове Падина или Уздин, у Тамишком округу, граничарског статуса са већинским румунским становницима. Мали Уздин је тада још увек само пустара.<ref>Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године</ref> Када је 1797. године пописан православни клир у Уздину су била четири свештеника. Пароси, поп Јован Шубоњ (рукоп. 1767) и поп Траил Теодоров (1772); први је говорио румунским језиком, а други се служио са српским и румунским језиком. Ђакони, Јован Теодоровић (1789) и Андреј Физешан (1789) су се разликовали по знању језика; први је говорио румунским, а други знао и српски и румунски језик.<ref>"Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.</ref>
Поновним насељавањем уздинских пустара од 1767. године највећи део становништва чине [[Румуни]]. Срби становници околних места противили су се том насељавању, јер су били колонизовани проблематични људи. Међу Уздинцима је заиста постојало неколико породица на лошем гласу , које су се бавиле криминалом (као занатом) тзв. "бекери". Бекери су починили много злочина у околини, имали су "дебели досије", и са њима су се власти тешко носиле.<ref>"Застава", Нови Сад, 16.09.1898.</ref> Неповерење између локалних Срба и Румуна је било на врхунцу у лето 1848. године. обележено бројним инцидентима.<ref>"Идворски протокол 1848-1849", Рукописна збирка Матице српске, Нови Сад.</ref> Због не пристајања Уздинаца Румуна да се прикључе српском покрету 1848. године, Срби под Дракулићем из перлеског војног логора напали су и опљачкали - покорили Уздин, 21. јула те године.<ref>"Der Ungarn", Pest 28.07.1848.</ref>. Уздинац Аћим Бура предао се 23. новембра 1848. године непријатељу код Томашевца - приступио Мађарима. Због тога је од стране Срба у томашевачком логору био пред војним судом осуђен за издају и стрељан
Приликом [[Аустријско-турски рат (1787—1791)|Аустро-турског рата]] [[1788]]. део ове јединице страда. За време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]] 1848-1849 г. становништво Уздина морала је привремено да избегне пред Мађарима.
Након укидања банатске војне границе Уздин је ушао у састав ковачичког среза, Торонталске жупаније. Државна жупанијска власт је 1888. године у оквиру мађаризације дало општини нови назив - Uj Ozöra.
| |||