Епархија тимочка — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м harvardski nacin citiranja |
|||
Ред 44:
У време [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] ([[1804]]—[[1813]]) ова област била је под влашћу [[Београдска митрополија|београдског митрополита]], пореклом [[Грци|Грка]]. Када је [[1830]]. [[султан]]овим [[хатишериф]]ом [[Србија]] постала аутономна [[кнежевина]], са [[Милош Обреновић|Милошем Обреновићем]] као наследним [[кнез]]ом на челу, исходио је кнез [[Милош Обреновић|Милош]] 1831. од Цариградске патријаршије [[томос]] којим се у [[Кнежевина Србија|Кнежевини Србији]] образује [[Аутономија|аутономна]] [[митрополија]] са вишом јерархијом састављеном од [[Срби|Срба]]. Први [[митрополит]] ослобођене [[Србија|Србије]] био је [[Митрополит београдски Мелентије|Мелентије Павловић]]. Када је [[1833]]. [[Тимочка Крајина|Тимочка крајина]] приопојена Кнежевини Србији, одмах су предузети кораци за оснивање нове српске епархије за ову област.
Тимочка крајина, без великих средишта, није имала ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико су имале неке друге области Србије. Још у [[антички Рим|римско доба]] изграђена многобројним градићима и кулама, она је за време [[Османско царство|турске владавине]] била разрушена и дочекала ословођење [[
Свега пар година после увођења територије ове епархије из јурисдикције [[Цариградска патријаршија|Цариградске патријаршије]] у јурисдикцију Српске православне цркве, 1842. године, епископ [[Доситеј Новаковић]] је изместио седиште епископије из Зајечара у тада већи и култивисанији [[Неготин]], где је остало и под епископима Герасимом Стојковићем, Евгенијем Симеоновићем и [[Мојсије Вересић|Мојсијем Вересићем]]. У то време саграђена је и катедрална тј [[Саборна црква Свете Тројице у Неготину]]. Седиште је било у Неготину до привременог укидања епископије 1887. године.
Противно ставу Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у [[Краљевина Србија|Краљевини Србији]], влада [[Милутин Гарашанин (политичар)|Милутина Гарашанина]] је 1886. године издејствовала и спровела укидање ове епархије. Главни заговорник укидања је био [[Милан Кујунџић Абердар]], тадашњи министар просвете и црквених дела. Одмах након пада Гарашанинове и Кујунџићеве владе, Свети архијерејски синод је у јесен 1887. године затражио да се епархија, али то је учињено тек 1891. године.{{sfn|Пузовић|1995|p=143-158}}▼
▲
Током [[Први светски рат|Првог]] и у [[Други светски рат|Другог светском рату]] епархија је претрпела тешка разарања и губитке.
| |||