Википедија

Пунски ратови — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci
.
Ред 1:
{{bez_izvora}}
{{Инфокутија Војни сукоб
| рат = Пунски ратови
| део = <!-- nema na wikipodacima -->
| слика = Domain changes during the Punic Wars.gif
| величина_слике = 300п
| опис_слике = Западно Средоземље за вријеме Пунских ратова
Линија 15 ⟶ 14:
| заповедник1= [[Марко Атилије Регул]]</br>[[Публије Корнелије Сципион (конзул 218. п. н. е.)|Публије Корнелије Сципион]]</br>[[Публије Корнелије Сципион Емилијан]]
| заповедник2= [[Хамилкар Барка]]</br>[[Ханибал]] <br /> [[Хаздрубал Беотарх]]
| јачина1= ~ 1.400.000{{чињеница| date = 10. 2015.}}
| јачина2= ~ 1.300.000{{чињеница| date = 10. 2015.}}
| губици1= ~ 572.000
| губици2= ~ 548.000
}}
 
'''Пунски ратови''' су серија ратова вођених између [[Античка Картагина|Картагине]] и [[Римска република|Римске републике]].<ref>Chris Scarre, "The Wars with Carthage," ''The Penguin Historical Atlas of Ancient Rome'' (London: Penguin Books, 1995), 24–25.</ref> Серија ратова између Рима и Картагине позната је под називом ''пунски ратови'', због латинског назива за становнике Картагине — ''-{Puni}-''.<ref>{{Cite book
| last = Sidwell
| first = Keith C
|author2=Jones, Peter V
| title = The world of Rome: an introduction to Roman culture
| publisher=Cambridge University Press
| year = 1997
| page = 16
| url =
| id =
| isbn = 978-0-521-38600-5}}</ref>
 
Основни узрок пунских ратова је био сукоб интереса две силе које су се шириле медитеранским простором: Картагине и Римске републике. Римљани су били посебно заинтересовани за ширење на Сицилију, која је била главни извор жита на Средоземљу и била под контролом Картагине. Моћ Картагине се заснивала на трговини. На почетку ратова Картагина је била доминантна сила западног Медитерана са огромним поморским искуством и територијама углавном уз море. Имала је велике поседе на острвима у западном Медитерану и дуж обала Шпаније. Рим је био сила ограничена на [[Апенинско полуострво]].
Линија 29 ⟶ 38:
== Први пунски рат ==
{{Посебан чланак|Први пунски рат}}
[[Датотека:Carthage.jpg|мини|лево|300п|Рушевине Картагине]]
 
Брзи успон Рима у првој половини 3. века пне, те ширење његове сфере утицаја, што је завршило освајањем целе [[Италија|Италије]], довело је Рим готово одмах у сукоб са [[Средоземље|медитеранским]] силама ван Италије. На југу је главни противник била Картагина. Кршећи споразум из 306. године пне, који је (како претпостављају историчари на основу [[Полибије]]вих података) [[Сицилија|Сицилију]] препустио картагинској утицајној сфери, Римљани су прешли [[Месина|Месински]] мореуз, који је Италију раздвајао од Сицилије, и тако започели рат.
Први пунски рат ([[264. п. н. е.]] — [[241. п. н. е.]]) водио се на Сицилији и Африци, а углавном је био поморски рат. На римску страну су стали многи грчки градови. Картагина је на почетку рата имала превласт на мору. Римљани су постизали велике успехе на Сицилији, али нису имали флоту која би се могла успротивити картагинској. Картагински бродови су им наносили огромну штету пустошећи обале Италије. Римљани су потом одлучили да изграде значајнију флоту. Као узор им је послужила једна заробљена картагинска лађа. Римски мајстори су изградили 200 тријера. Они су, такође, увели једну значајну новину; сваки брод носио је справу ''гаврана''. Гавран је служио у пребацивању војника на непријатељску лађу. Тиме су се римски војници могли борити као на сувом, јер нису били вични поморским борбама.
[[Datoteka:CarthageMapDe.png|thumb|300px|Kartagina pre 264. pne]]
[[Датотека:Carthage.jpg|мини|лево|300п|Рушевине Картагине]] Због ове новине, римски конзул Дуилије је савладао картагинску флоту 260. године п. н. е. код рта Мила на северној Сицилији. У Риму је у част његове победе на форум постављен стуб ''-{Columna rostrata}-''. Римљани су охрабрени успехом на Сицилији пожелели да освоје и саму Картагину, међутим легије које су тамо упутили претрпеле су тежак пораз. Римски грађани су одлучили да о свом трошку изграде нову флоту. Римска војска победила је Картагињане у бици код Егатских острва 241. године п. н. е. То је означило крај Првог пунског рата. Рим је победио и освојио је Сицилију. Рат је био дестабилизирајући за Картагину, тако да неколико година после краја тог рата губи Сардинију и Корзику, јер је на властитом тлу била заузета [[Плаћенички рат|Плаћеничким ратом]].
 
Непосредан је повод за избијање првог рата била је криза у граду Месани (данасња ''Месина''). Група [[Кампанија|кампанских]] плаћеника, названих [[Мамертинци]], која се силом учврстила у том граду и које је 264. пне. снажно притискао [[Hijeron II|Хијерон -{II}-]] из [[Сиракуза|Сиракузе]], обратили су се за помоћ истовремено и Риму и Картагини. Картагињани су стигли први, заузели Месану и успословали мир. Ипак, римски војсковођа, који је упорно настојао да са својом војском уђе у град, успео је да током преговора зароби картагинског заповедника и натера га на повлачење. Тај је рат увео Рим у рат с Картагином и Сиракузом.
 
Ратне су операције почеле заједничким картагинско-сиракушким нападом на Месану, који су Римљани лако одбили. Затим су Римљани 263. године пне. с великом војском продрли на Хијеронову територију и приморали га да тражи мир и с њима склопи савез. Године [[262. пне.]] [[Битка код Агригента|опсели су и заузели картагинску базу]] у [[Агриђенто|Агриђенту]] на јужној обали острва. Прве године рата нису нимало остављале сумње о томе да римске намере сежу много даље од заштите Месане.
 
Римљани су [[260. пне.]] изградили своју прву већу флоту стандардних ратних бродова. У бици код Мила (-{''Mylae''}-), на северној обали Сицилије, њихов је војсковођа [[Гај Дуилије]] победио картагинску флотилу лако покретљивијих бродова тако што је достизао један по један брод и затим на њега [[Абордаж|искрцавао војнике]] који су се борили као пешадија против картагинских морнара. Та је победа омогућила Римљанима да се 259. године пне. искрцају на [[Корзика|Коризици]] и одатле протерају Картагињане, али она није била довољна да ослаби картагински притисак на саму Сиракузу. Велика римска флота испловила је 256. године пне, потукла целу картагинску флоту код рта Екнома (близу данашње Ликате, [[италијански језик|итал]]. -{''Licata''}-) и подигла утврђени логор на [[Африка|афричкој]] територији код Клипеје (-{''Clipea''}-, данас ''Келибија'' у [[Тунис]]у). Картагињани, чија је грађанска војска била крајње дезорганизована, нису могли да спрече пустошење својих поља нити побуне својих поданика. После само једне кампање били су спремни да затраже мир, али су услови које је понудио римски заповедник [[Марко Атилије Регул]] за њих били неподношљиво строги. Стога су опремили нову војску, у којој је главну улогу требало да имају коњица и слонови. Године 255. пне. наметнули су битку Регулу, који је заузео положај близу града Туниса са неадекватном војном снагом, те су уништили већи део његове војске. Остале је војнике повукла друга римска флота, која је дошла до Африке, након што је код рта Хермеја потукла картагинску флоту.
 
Римљани су сада поново усмерили своју пажњу на Сицилију. Важно утврђење Панорм (данашњи ''[[Палермо]]'') заузели су [[254. пне.|254. пне]], али је поново наступило затишје када су Картагињани на острво довели појачања. Коначно је 251. или 250. пне. римски војсковођа [[Цецилије Метел]] заподео битку близу Панерма, у којој је снага непријатеља била значајно ослабљена. Затим су Римљани почели да са копна и с мора опседају главну пунску базу у Лилибеју (-{''Lilybaeum''}-, данашња Марсала) и град Дрепанон (данас ''Трапани''). Због снажног отпора Римљани су морали да [[249. пне.]] дигну опсаду. Покушавајући да изврши [[Битка код Дрепане|изненадан напад на Дрепанон]] римска је флота под командом [[Publije Klaudije Pulher|Публија Клаудија Пулхера]] изгубила 93 брода, што је био једини поморски пораз Римљана током читавог рата. Њихова је флота, међутим, била озбљно ослабљена низом губитака у бурама, па је била тако смањена да је напад на Сицилију морао бити одложен. Истовремено су Картагињани, који су почели да осећају тежак финансијски терет овог отегнутог рата, смањили своје снаге и одустали од покушаја да покрену противнапад.
 
Римљани су 242. године пне. обновили операције на мору. Флота од 200 бродова била је послата да обнови блокаду Лилибеја. Картагињани су ужурбано прикупили војску за одбрану, али је 10. марта [[241. пне.]] у [[Битка код Егатских острва|бици код Егатских острва]] (-{''Aegates insulae''}-), западно од Дрепанона, њихова флота била ухваћена у клопку, па је већина бродова потопљена или заробљена. Ова победа, којом су Римљани осигурали своју доминацију на мору, учинила је неминовним коначни пад картагинских упоришта на Сицилији. Картагињани су стога ступили у преговоре и најзад капитулирали. По условима мировног споразума, Картагињани су морали да уступе Сицилију и Липарска острва Риму и да плате одштету од 3.200 [[Таленат (новац)|талената]]. Дуго ратовање и чести губици бродова резултирали су великим људским и материјалним губицима на обе стране.
 
=== Период између два рата (241−218 пне.) ===
 
Губитак превласти на мору лишио је Картагињане не само њиховог доминантног положаја у западном Медитерану, већ је њихову прекоморску империју изложио дезинтеграцији под обновљеним нападима Рима. Чак је и грчки историчар Полибије, који се дивио Риму, сматрао да су потоње акције Римљана против Картагине биле агресивне и неоправдане. Кршећи споразум са Картагином, римска је војска заузела [[Сардинија|Сардинију]], након што је тамошњи картагински гарнизон предао Римљанима острво (238. године). На жалбе Картагине Римљани су одговорили објавом рата, а од њега су одустали тек пошто су им уступљене и [[Сардинија]] и Корзика те након што им је плаћена нова одштета.
 
Из те је епизоде било јасно да Рим намерава да у потпуности искористи своју победу. Да би избегла даље опадање своје [[Хегемонија|хегемоније]], Картагина није имала другог излаза него да одговори силом. Недавне компликације, како спољашње тако и унутрашње, тако су ослабиле пунску моћ да је тренутак обнављања рата с Римљанима под било каквим повољним условима изгледао веома далеко. Ипак, картагински војсковођа [[Хамилкар Барка]] трудио се да обнови картагинску моћ учвршћивањем положаја у [[Хиспанија|Хиспанији]], где је Картагина могла да бавити нове материјалне ресурсе и нове војнике. Пошто су му била дата неограничена овлашћења у спољним пословима, он је остатак свог живота провео учвршћујући позиције у Хиспанији (237–228). Тај су рад наставили његов зет [[Хаздрубал]] и син [[Ханибал]], који је [[221. пне.]] био постављен на чело картагинске војске. Ова освајања у Хиспанији изазвала су подозрење Рима, који је уговором са Хаздрубалом ограничио Картагињане на област јужно од реке Ебра (-{''[[Iberus]]''}-). У једном је тренутку, такође, Рим успоставио односе са [[Сагунт]]ом, градом на источној обали [[Пиринејско полуострво|Пиринејског полуострва]], јужно од Ебра. Картагињанима се чинило да Рим поново шири своје интересе у сферу њихове хегемоније. Ханибал је [[219. пне.]] започео опсаду Сагунта и освојио га, упркос упорној одбрани града. Према (мало вероватној) традицији, град је освојен у светлу доготрајних већања [[Римски сенат|римског сената]] о томе треба ли Сагунту пружити помоћ или не. Чини се, међутим, да је одбрана Сагунта у том тренутку била немогућа. У сваком случају, на тај су чин Римљани одговорили ултиматумом, затраживши од Картагињана да им предају Ханибала или да уђу у рат. Картагинска је влада подржала Ханибала и прихватила рат.
 
== Други пунски рат ==
{{Посебан чланак|Други пунски рат}}
{{рут}}
Други пунски рат ([[218. п. н. е.]] — [[201. п. н. е.]] ) чувен је по [[Ханибал]]овом преласку Алпа. Ханибал је извршио инвазију Италије са севера и победио је Римљане у неколико битака, али никад није успео да изазове раздор између Рима и његових савезника. Битке су се одвијале и у Шпанији и Сицилији. На крају Римљани се искрцавају у Африци и побеђују у [[Битка код Заме|бици код Заме]]. Картагина је и у том рату изгубила и територије и моћ.
Izgledalo je da bi prevlast Rimljana na moru trebalo da im omogući da biraju bojno polje. Odlučili su da jednu vojsku pošalju u Hispaniju, a drugu na Siciliju i u Afriku. Ali, pre no što su njihove pripreme bile završene, Hanibal je započeo niz operacija koje su diktirale tok rata tokom većeg njegovog dela. On je shvatio da, dok god Rimljani uživaju resurse nepodeljene "[[Rimska Italija|italske konfederacije]]", nijedan napad im ne može toliko naštetiti da bi sprečio oporavak Rimljana. Stoga je smislio plan da saseče njihov izvor snage tako što će rat preneti u Italiju i tamo izazvati raspad italske konfederacije. Njegove su šanse da ikada dođe do Italije izgledale male, jer su more čuvale rimske flote, a kopneni je put bio dugačak i naporan. <3
 
Ali, sama smelost njegovog poduhvata doprinela je da on uspe. Nakon šestomesečog marša preko Hispanije, [[Galijua|Galije]] i [[Alpi|Alpa]], kojem se Rimljani nisu mogli na vreme suprotstaviti, Hanibal je u jesen 218. st. e. stigao u dolinu reke [[Pad (reka)]] sa 20.000 vojnika i 6.000 konja, pri čemu mu je najbolji deo vojske bio regrutovan u Africi i Hispaniji. Krajem te godine Hanibal je nadmoćnom taktikom odbacio rimsku vojsku na obalama reke [[Trebija|Trebije]], nanoseći joj teške gubitke, te je tako osigurao svoj položaj u severnoj Italiji.
 
Godine 217. st. e. vojne operacije su zahvatile [[Etrurija|Etruriju]], u koju je osvajačka vojska, značajno osnažena [[Gali]]ma, prodrla kroz jedan nezaštićen prolaz. Rimska je vojska krenula u poteru za neprijateljem, ali je upala u klopku na obali [[Trazimensko jezero|Trazimenskog jezera]] i tu bila uništena, izgubivši najmanje 15.000 vojnika. Ova je katastrofa ostavila Rim potpuno nezaštićenim. Ali Hanibal se, odlučivši da ne napada Rim pre no što sakupi snažniju vojsku, uputio prema jugu Italije, nadajući se da će tamo podbuniti narode koji su ranije bili najuporniji neprijatelji Rima. Italici su se svuda, međutim, sporo priključivali Kartaginjanima. Nova je rimska vojska pod komandom diktatora [[Kvint Fabije Maksim|Kvinta Fabija Maksima]] (nazvan ''Cunctator'' = "Oklevalo") u stopu pratila Hanibala na njegovom putu kroz [[Apulija|Apuliju]] i Kampaniju, te ga je sprečavala da uspostavi stalnu bazu za vojne operacije.
 
Ratne operacije u 216. godini započele su novim, agresivnim potezom sa strane Rima. Izuzetno snažna kopnena vojska, čija se veličina procenjuje u rasponu od 48.000 do 85.000 ljudi, poslata je da se s Kartaginjanima sukobi u otvorenoj bici. U ravnoj dolini blizu [[Bitka kod Kane|Kane]] (''Canae'', u Apuliji). Hanibal je namerno dozvolio da centar njegove vojske probiju brojčano nadmoćni Rimljani, dok je Hazdrubalova konjica opkoljavala neprijatelja s bočne i zadnje strane. Rimljani, našavši se sa svih strana opkoljeni kao u unutrašnjosti potkovice, bili su praktično uništeni, a ljudski su gubici bili možda veći nego u bilo kom drugom porazu za vreme rimske republike.
 
Bitka je imala važne posledice i na moral. Južnoitalski narodi odvojili su se od Rima, pri čemu su taj pokret predvodili građani [[Kapua|Kapue]], koja je u to vreme bila drugi po veličini grad u Italiji. Iz Kartagine su poslata dodatna pojačanja, a nekoliko neutralnih država spremalo se da uđe u rat na strani Kartaginjana. Ali veliki resursi Rima, iako značajno smanjeni kako u pogledu ljudstva tako i u pogledu novca, još nisu bili iscrpljeni. U severnoj i srednjoj Italiji pobuna nije uhvatila većeg maha i mogla se kontrolisati manjim vojnim odredima. Na jugu, grčki obalni gradovi ostali su lojalni Rimu, a brojne [[Kolonije (rimske)|latinske kolonije]] imale su važnu funkciju da sprečavaju komunikaciju između pobunjenika i da zadržavaju delove njihovih snaga.
[[Datoteka:Guerre-punique-sud Italie.jpg|right|250px|Južna Italija]]
 
U samom Rimu ova je kriza proizvela jedinstvo kakvo se nikada kasnije tokom republike nije ponovilo. Vođstvo u ratu bilo je od tada prepušteno senatu, koji je stekao veliku slavu svojom konzistentnom politikom sve dok rat nije bio uspešno okončan. Ali, kriza je proizvela i nešto čega su se kasniji rimski pisci stideli: porazi su bili smatrani dokazom božanskog gneva zbog rimske bezbožnosti, koji je trebalo otkloniti tako što će se živi sahraniti dve [[Vestalke]] i tako što će se prineti na žrtvu jedan Gal i jedna Galkinja te jedan Grk i jedna Grkinja.
 
Potonje vojne operacije u Italiji poprimile su nov karakter. Mada su Rimljani povremeno uspevali da prikupe i do 20.000 vojnika, za terenske su operacije mogli odvojiti samo skromne odrede. Njihove vojskovođe, među kojima su veterani Fabije i [[Marko Klaudije Marcel]] često bili na najvažnijim položajima, retko su se upuštali u otvorene bitke sa Hanibalom, te su se zadovoljavali time da ga samo nadziru i da napadaju njegove pomoćne čete. Hanibal, čiji su nedavni uspesi bili dovedeni u pitanje potrebom da odvoji vojne snage za zaštitu svojih novih saveznika ili za osiguranje njihove kolebljive lojalnosti, još uvek je bio suviše slab da bi preduzeo odlučujuću ofanzivu. U narednim se godinama rat nastavio u vidu niza manjih okršaja. Tokom 216. i 215. god. st. e. glavno je poprište rata bila Kampanija, gde je Hanibal, uzalud pokušavajući da se učvrsti na obali, pretrpeo značajan poraz kod grada [[Nola|Nole]].
 
Godine 214. st. e. glavne su kartaginske snage bile prebačene iz Apulije, u nadi da će se zauzeti [[Tarent]], pogodnu luku preko koje bi Hanibal uspeo da osigura veze s Kartaginom. Tokom 213. i 212. god. st. e. veći deo Tarenta i drugi gradovi na južnoj obali konačno su prešli u Hanibalove ruke, ali su u međuvremenu Rimljani uspeđno gušili pobunu u Kampaniji, a 212. god. bili su dovoljno jaki da otpočnu s opsadom Kapue. Naneli su težak poraz kartaginskoj vojsci poslatoj u pomoć Kapui, a nisu odustali od opsade ni kada se pojavio sam Hanibal. Godine 211. st. e. Hanibal je poslednji put pokušao da pomogne svojim saveznicima tako što je inscenirao lažni napad na sam Rim, ali su opsađivači odbili da se povuku iz svojih rovova i Kapua je postepeno glađu naterana na predaju. Rimljani su 209. god. zauzimanjem Tarenta postigli još jedan važan uspeh. Mada je Hanibal još uvek pobeđivao u pojedinim okršajima, bio je polako potiskivan ka krajnjem jugu poluostrva.
 
Godine 207. pne. dolazak svežih kartaginskih snaga izazvao je novu krizu. Hazdrubal, koji je tokom 208. i 207. st. e. išao kopnenim putem iz Hispanije, pojavio se u severnoj Italiji sa vojskom koja je jedva bila manja od vojske koju je Hanibal doveo 218. godine. Pošto je dopunio svoje trupe galskim i [[Liguri|ligurskim]] kontingentima, krenuo je duž istočne obale sa ciljem da se priključi svom bratu u srednjoj Italiji, kako bi zajednički napali Rim. Do tog su vremena ljudski i materijalni gubici već toliko pritisli Italiju, da su i neki od najodanijih rimskih saveznika protestovali izjavljujući da ne mogu pružiti dalju pomoć. Ipak, uz krajnje napore, Rimljani su opremili dve jake vojske i poslali ih protiv Hazdrubala i Hanibala. Hazdrubala je, pre nego što je stigao do Hanibala, kod reke Metaura u severnoj Italiji potukla vojska pod komandom [[Marko Livije Salinator|Marka Livija Salinatora]], delimično pojačana vojskom [[Gaj Klaudije Neron|Gaja Klaudija Nerona]]. Veći deo Hazdrubalove vojske je bio uništen, a on sam ubijen. Njegova je glava zatim bila bačena u bratovljev logor, kao objava njegovog poraza.
 
Ratne operacije 207. godine odlučile su ishod rata u Italiji. Mada se Hanibal još nekoliko godina zadržao u južnoj Italiji, to mu je pre svega pošlo za rukom zbog iscrpljenosti Rima. Godine 203. st. e., Hanibal je, u skladu s naređenjima koja je primio iz Kartagine, otplovio natrag u Afriku. Druga ekspedicija pod komandom njegovog brata Magoa, koja se iskrcala u Liguriji 205. st. e. i pokušala da izazove pobunu u cisalpijskoj Galiji i u Etruriji, bila je naterana na povlačenje.
 
== Трећи пунски рат ==
Линија 48 ⟶ 94:
* [[Други пунски рат]]
* [[Трећи пунски рат]]
 
== Референце ==
{{Reflist}}
 
== Литература ==
{{refbegin}}
*Bagnall, Nige (1990). ''The Punic Wars.'' London: Hutchinson.
*––– (2003). ''The Punic Wars 264–146 BC.'' New York: Routledge.
*Hoyos, B.D. (2011). ''A Companion to the Punic Wars.'' Malden, MA: Wiley-Blackwell.
*Miles, Richard (2011). ''Carthage must be destroyed: The rise and fall of an ancient superpower.'' New York: Viking.
{{refend}}
 
== Спољашње везе ==
{{портал|Антички Рим}}
{{Commonscat|Carthaginian wars}}
 
{{Authority control}}
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Пунски_ратови”