Сава Бјелановић — разлика између измена

Рођен је 27/15. октобра 1850. године у селу Ђеврске, код Кистања, у сјеверној Далмацији, у богатој сеоској породици.<ref>{{Cite book|last=Цар|first=Марко|title=Сава Бјелановић : један поглед на писца|publisher=Београд : Гносос, 2002.|isbn=978-86-83539-12-3|pages=1-20}}</ref> Деда по оцу Сава је био православни свештеник, месни парох, а отац Андрија се школовао у Задру а потом бавио сликарством као вешти самоук. Без оца Андрије (званог Јандрија)<ref>"Дело", Београд 1. јул 1897.</ref> је остао кад је имао свега седам година. Бјелановићев дјед по мајци, Пане Сабљић, био је српски заступник на првом Далматинском сабору у Задру, што је без сумње одиграло пресудну улогу у каснијем његовом опредјељењу за политички и публицистички рад. У Задру је завршио основну школу и гимназију. Под утицајем Светозара Милетића и његове "Заставе", омладина задарска у којој се налазио Сава основали су Ђачко друштво које је чак имало свој лист "Првенац". Августа 1874. године положио је гимназијски испит зрелости. Правне науке студирао је у Бечу, гдје се активно укључио у рад српских студентских дружина. По завршетку студија 1877. године, одбија понуду Земаљске владе из Сарајева да ради у судству, враћа се у Задар, гдје се укључује у жив национални рад, а 1880. године учествује у оснивању политичког гласила "Српски лист" (од 1888. године због забране излази под измијењеним именом "Српски глас"). Упркос честим забранама, Бјелановић је лист уређивао све до смрти 1897. године, а након тога гласило је излазило све до почетка 1905. године. Од 1883. године до краја живота, био је заступник у Далматинском сабору у Задру, да би 1897. године био изабран за српског заступника у бечком парламенту. Умро је у Задру 14. марта 1897. године,<ref>"Застава", Нови Сад 1897. године</ref> а сахрањен је у родним Ђеврскама.

Публицистичким и књижевним радом почео се бавити још као гимназијалац. Прве чланке објавио је у "Застави" Светозара Милетића 1871. године, да би од покретања Српског листа био не само уредник, него и најзаступљенији аутор, подједнако у политичкој публицистици, путописима, фељтонима и књижевним рецензијама. Због изразите политичке досљедности и исправности, а нарочито због залагања за "програм Српства трију вјера", уобличеног у низу чланака под насловом Вјера и народност, у току 1881. године, Бјелановића су у публицистичким текстовима оштро нападали хрватски клерикални кругови, предвођени дон Михом Павлиновићем. Након више таквих Павлиновићевих чланака у задарском Народном листу 1882. године, објављених под насловом Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији, Бјелановић је жестоко одговорио у Српском листу, у серији текстова под заједничким насловом Дон Михо на бранику, које су савременици назвали "бисером новинарске вјештине". Сљедеће, 1883. године, наведени чланци су под истим насловом објављени и као посебна књига. Бјелановић је написао значајну студију о Божидару Петрановићу: Живот и рад Д-ра Божидара Петрановића (1883). Међу књижевним прилозима, издвајамо запажене рецензије о књигама: Љубомира П. Ненадовића (1881), Лазе К. Лазаревића (1887), о Гундулићевом Осману (1890); а посебну умјетничку вриједност имају путописи: Дан девети, путне црте из Црне Горе (1886), Снијег у Црној Гори (1890), Кроз славенске земље (1891—93), С пута, црте по Хрватској, Угарској и Србији (1895), Из српско-талијанских сватова, црте с пута по Црној Гори и Италији (1896).

Као најзначајније Бјелановићево књижевно остварење издвајамо путопис "Кроз славенске земље", који је настао у љето 1890. године, за вријеме његовог путовања у гласовито чешко љечилиште Карлове Вари, те боравка у Прагу, а затим проласка кроз Будимпешту и боравка у Београду. Путопис је публиковао у наставцима сам Бјелановић у Српском гласу (1891—93), а као посебна књига објављен је у Штампарији Шпире Артале, у Задру септембра мјесеца 1897. године, у знак поштовања према рано преминулом вођи далматинских Срба.