Натко Нодило — разлика између измена

Исте године када је запослен 1861., био је и отпуштен из службе због политичког деловања у "народном духу". Јер било је то време када се организовала опозициона Народна странка, као браник однарођавању, насупрот аутономашкој, италијанској. Већ 1861. године српко-хрватска [[Народна странка]] је покренула своје гласило, али на италијанском језику који је био доминантан тада. Професор Нодило и његов ученик Задранин [[Сава Бјелановић]] постали су ускоро главни новинари па уредници тог листа, названог ''Il Nazionale''. У јавности је надалеко одјекнула јавна полемика, између старог конзервативног Николе Томазеа (присталице власти) и младог народњака професора Нодила. Том неустрашивом а културном борбом за народне интересе Натко је постао познат, омиљен и уважен. Из те медијске победе проистекло је отварање народних читаоница, јер су аутономаши одбијали да узимају народњачке новине, у своја окупљалишта - "касине". Прва "Славјанска читаоница" је основана у Сплиту 30. септембра 1861. године.<ref>"Време", Београд 1931.</ref> У Задру је децембра исте године основана "Народна читаоница", а затим и многе друге по градовима и већим приморским местима. Натко Нодило је током пет година добро уређивао "Национал", и то је политичку борбу која се распламсала, поставило на праве темеље. Он је као уредник новина тежио да искључи из утицаја католичке и православне свештенике, као догматичаре, јер је мислио да ће својим упливом покварити народну слогу и једнодушност. Али десило се супротно, Нодило иако заслужан, способан и цењен морао је да се повуче. Његов одлазак је условио дон Миховил Павлиновић, један од страначких првака. Тада, 1868. године Натко напушта уредништво листа и преузима професорско место у задарској гимназији. На изборима 1869. године биран је за посланика Далматинског сабора у Корчуланском срезу, и то ће бити до 1874. године. Још док је био уредник страначког листа у Задру написао је чланак са претенциозним насловом: '''Срби јесу што и Хрвати а Хрвати што и Срби'''. Одржавао је контакте са новосадским Србима, пре свега са Светозаром Милетићем, са којим је размењивао гледишта. Он је сматран за великог идеолога југословенства, који се формирао током заједничке народњачке борбе, сложних Срба и Хрвата. На њега је скретао пажњу и показивао велики респект српски историчар [[Иларион Руварац]] (1888).<ref>"Стражилово", Нови Сад 1888.</ref> Када је 1897. године хрватска и српска уједињена омладина покренула свој лист "Мисао", он је био задовољан, мислећи да је неповратно минуло време свађа и подела између два народа.