Натко Нодило — разлика између измена

Године [[1874]]. отворен је загребачки Универзитет "као највећа тековина илирског покрета". Гимназијски професор у Задру постао је на пречац "свеучилишни" професор у [[Загреб]]у. Додељена му је катедра "Опште повести" (историје), а тому је најбоље и одговарало. Бавио се краће вријеме античком историјом, да би се потом концентрисао на [[Средњи вијек|средњовјековну историју]] [[Срби|Срба]] и [[Хрвати|Хрвата]] и на [[Историја религије|историју религије]]. Већ први значајан историографски рад био је о постанку папине световне власти 1878. године. Постао је 1890. године ректор универзитета у Загребу, а тај догађај се памти по његовом говору. Као научни радник сарађивао је стручним листовима као што су два дубровачка анала и "Рад" Југословенске академије у Загребу, чији је био редован члан. По властитој жељи је пензионисан 1901. године али је наставио делује за опште добро. Изабран је 1907. године за председника Друштва хрватских књижевника у Загребу и преузео уредништво часописа "Савременика". У позним годинама живота стизао је да напише и више есеја у том угледном гласилу.

 

Писао је професор Нодило током каријере на универзитету о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: -{''Postanak svjetovne papinske vlasti ili pedeset godina talijanske istorije (724—774)'', Zagreb [[1878]]; ''Stara vjera Srba i Hrvata'' (Split, [[1981]]) и ''Historija srednjega vijeka za narod hrvatski i srpski I—III''<ref>"Срђ", Дубровник 16. јануар 1903.</ref>, Zagreb 1898—1905.}- По [[Станоје Станојевић|Станоју Станојевићу]] српском историчару, Нодило је био и "научник првог реда". Његове три велике књиге у којима је приказана пропаст старога, грчко-римскога света и улазак у историју нових народа уврстила га је међу највеће (дотадашње) историчаре међу Јужним Словенима.<ref>"Дело", Београд 1912.</ref>