Александар I Павлович — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Разне исправке)
м (Бот: исправљена преусмерења)
{{Инфокутија владар
| име = Александар I Павлович
| слика = Alexander_I_of_Russia_by_F.Kruger_(1837,_Hermitage).jpg
| опис_слике = Александар I
| држава_смрти = [[Руска Империја]]
| функција = [[Император сверуски|император Русије]], краљ [[Конгресна Пољска|Пољске]] и велики кнез [[Финска|Финске]]
| владавина = [[1801]] — [[1825]].
| претходник = [[Павле I Петрович]]
| наследник = [[Николај I Павлович]]
| династија = [[Династија Романов|Романов]]
| отац = [[Павле I Петрович]]
| мајка = [[Марија Фјодоровна (супруга Павла I)|Марија Фјодоровна]]
| супружник = [[Јелисавета Алексејевна|Elizabeth Alexeievna]]
| деца = [[Grand Duchess Elizabeth Alexandrovna of Russia]], [[Nikolai Lukash]]
| грб =
 
== Младост и долазак на власт ==
[[Датотека:Youngemperoralexander.jpg|250п250px|мини|лево|Александар 1800. године]]
Рођен је у [[Санкт Петербург]]у као син великог војводе Павла, касније и цара [[Павле I Петрович|Павла I Романова]]. Мајка му је била [[Марија Фјодоровна (супруга Павла I)|Марија Фјодоровна]]. Александар и његов млађи брат [[Константин Павлович|Константин]] су у младости живели на двору своје бабе, [[Катарина Велика|Катарине Велике]]. Неки извори тврде да је Катарина планирала да лиши свога сина Павла наслеђа. Александар је на слободоумном двору своје бабе упијао принципе [[Жан Жак Русо|Русоове]] филозофије. Међутим, од свога тутора, гувернера [[Николај Салтиков|Николаја Салтикова]], упија традиције руске аристократије. Александар се 9. октобра 1793. године, са свега 15 година, оженио Лујзом Баденском, која је узела име [[Елизабета Алексејевна]]. Катарина је умрла новембра 1796. године, пре него што је стигла да Александру завешта престо. Тако је на престо дошао Павле. Непопуларна Павлова политика створила је новом цару широку опозицију. На цара је 1801. године извршен атентат, инспирисан од стране Енглеза, незадовољних тзв. [[Друга лига неутралних|Лигом неутралних]], формираном од стране руског цара. Лига је окупљала државе које се, након изласка Русије из [[Друга коалиција|Друге коалиције]], нису желеле мешати у рату Британије и Француске. Александар се налазио у палати у тренутку атентата. Историчари и даље расправљају о његовој умешаности у атентат. Чињеница је да је у тренутку очеве смрти био спреман да преузме престо. Дошао је на власт 24. марта 1801. године у Кремљу. Крунисан је 15. септембра.
 
== Унутрања политика ==
{{Посебан чланак|Министарска реформа}}
[[Датотека:Imperial Monogram of Tsar Alexander I of Russia.svg|250п250px|мини|Царски монограм]]
У првој половини 19. века у Руској империји је на снази био социјално-економски и политички систем кога је установила царица Катарина II (1762—17961762-1796), а који се заснива на феудалном начину производње и апсолутистичком политичком систему. Русија је 1836. године имала око 50 милиона становника од којих су половину чинили „мужици“, зависни сељаци на спахијским имањима. Сељаштво је чинило 90% становништва Русије. Насупрот њему стоји племство подељено у крупно, средње и ситно (у односу на број душа на свом имању, а не на вредност имања). Положај мужика био је сличан положају роба у античком периоду, сем што спахија није располагао животом сељака. Читаво градско становништво свих професија сачињавало је само 3 до 4% Руса. Русија је била подељена на 50 губернија које су се даље делиле на округе и срезове. Свим овим јединицама управљали су племићи. Градовима је управљало општинско веће, тзв. „дума“.
 
=== Покушаји реформи ===
=== Аракчејевшитна ===
{{Посебан чланак|Алексеј Аракчејев}}
[[Датотека:Arakcheev Alexey Andreevich.jpg|250п250px|мини|лево|Алексеј Аракчејев]]
Након победе над Француском, Александру више није било до реформи, јер је сматрао да је руско самодржавље и феудализам најбољи и најтрајнији поредак. У унутрашњој руској политици то је значило спровођење најжешће реакције. Цару је у спровођењу реакције десна рука био, после 1815. године, војни министар, генерал [[Алексеј Аракчејев|Аракчејев]], чије је име послужило за обележавање периода деспотизма у Русији познатог као „аракчејевштина“. Аракчејевштину карактерише свемоћ и свеприсутност полицијских власти, развијен систем потказивања, прогона, корупција, политичка шпијунажа, довођење кметова у ропски положај, кажњавање војника суровим казнама. Оснивају се војне насеобине крајишког типа широм пространог царства, чији је врховни командант сам генерал Аракчејев. Насеобине су стваране тако што су државни сељаци претварани у доживотне и наследне војнике и, заједно са својим породицама, насељавани у посебним селима у којима им је додељивана одређена количина обрадиве земље. У мирним временима они су обрађивали земљу и вежбали војничке вештине, а у ратним слати на фронтове. Побуне мужика су у периоду аракчејевштине сурово гушене. Реакција цара Александра и министра Аракчејева достигла је врхунац 1820. године, када је дошло до протеста војника Семјоновског пука против нереалних, драконских казни. На вербалан војнички иступ, цар и министар су реаговали претерано, третирајући га као побуну. Репресивне мере огледају се и на интелектуални рад, од науке до поезије. Он је био подвргнут строгој цензури.
 
{{Посебан чланак|Трећа коалиција}}
{{Посебан чланак|Четврта коалиција}}
[[Датотека:Austerlitz-baron-Pascal.jpg|300п300px|мини|Битка код Аустерлица 1805. године]]
Русија је 1805. године ступила у [[Трећа коалиција|Трећу коалицију]]. После [[Битка код Трафалгара|катастрофе код Трафалгара]], [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон]] је повукао своју војску из Булоњског логора и упутио је на Рајну коју су француски војници прешли на јесен 1805. године. Наполеон је настојао да спречи сједињење армија коалиције и да се са сваком чланицом сукоби посебно. Први су на реду били Аустријанци. Након [[Битка код Улма|победе код Улма]], Наполеону је отворен пут ка Бечу. Он је у аустријску престоницу ушао 13. новембра. Аустријанци не признају пораз очекујући руску помоћ. У близини Брна скупило се преко 100.000 Руса и Аустријанаца. Наполеон их је напао са 75.000 људи. Битка је вођена 2. децембра 1805. године [[Битка код Аустерлица|код села Аустерлица]]. Њој су присуствовала три цара. Француска војска однела је велику победу.
 
 
=== Примирје ===
[[Датотека:Debret - Napoléon décore à Tilsitt un soldat de l'armée russe de la croix de la Légion d'honneur (9 juillet 1807).jpg|250п250px|мини|лево|Сусрет Наполеона и Александра у Тилзиту]]
Убрзо после Тилзитског мира почеле су се испољавати француско-руске супротности, Наполеон је Александру предложио деобу Османског царства по којој би Аустрија добила западни [[Балканско полуострво|Балкан]], Русија источни и азијски део Турске, а Француска [[Египатски ејалетпашалук|Египат]], Сирију и Левант. Наполеон је предложио цару састанак на коме би се о томе расправљало. До њега је дошло 1808. године у [[Састанак у Ерфурту|Ерфурту]]. Руског цара је о [[Шпански рат за независност|неприликама у Шпанији]] извештавао тајно [[Шарл Морис де Талеран|Шарл Морис Таљеран]], тадашњи министар иностраних послова Француске. Под његовим утицајем, Александар је одбио споразум.
 
Русе је забрињавала Наполеонова делатност у Пољској где је стварањем [[Варшавско војводство|Великог Варшавског Војводства]] покушавао да обнови независну пољску државу и да је претвори у плацдарм против Русије. Наполеон ради против руских интереса на Балкану. Године 1811. у Паризу је откривена једна руска обавештајна мрежа што је веома наљутило француског цара. Руси нису ни покушавали да га умире већ су му послали ултиматум да евакуише Пруску у складу са одредбама Тилзитског мира. Наполеонове припреме за рат са Русијом отпочеле су већ 1810. године слањем појачања у Пољску. Почетком 1812. године Пруска и Аустрија закључују споразуме са Наполеоном против Русије. Метерних је тајно обавештавао руски двор о преговорима. Аустрија је ставила Наполеону 30.000, а Пруска 20.000 људи. На прагу лета 1812. године Наполеонова армија од скоро 500.000 људи, највећа у дотадашњој историји, била је спремна за поход. Наполеон је носио и 1600 топова.
=== Наполеонов поход на Русију ===
{{Посебан чланак|Наполеонова инвазија на Русију}}
[[Датотека:Battle of Borodino 1812.png|300п300px|мини|Битка код Бородина]]
Јуна 1812. године отпочео је француски поход преласком трупа преко реке Њемен. Руси су на почетку рата предложили преговоре. Када их је Наполеон одбио, више их нису нудили. Наполеон је желео да му Руси дају одлучну битку. Барклеј му је измицао остављајући иза себе спаљену земљу. Руси су упорно одмицали, а Французи су их упорно гонили. Обе армије трпе губитке због врућина, несташица хране, санитетског материјала и сл. Гину и људи и коњи. После готово двомесечне потере, прва већа битка вођена је [[Битка код Смоленска (1812)|код Смоленска]] (август). Смоленск је био потпуно уништен и спаљен, а Руси се повлаче. Французи имају велике губитке. Долази до сукоба унутар руске команде. Багратион је заступао сукоб са Французима, док је Барклеј желео да се настави са тактиком повлачења. Барклеј је смењен, а на његово место дошао је [[Михаил Кутузов|Михаил Иларионович Кутузов]], ученик [[Александар Суворов|Александра Суворова]]. Он је наставио тактику повлачења знајући да против Наполеона нема шансе у отвореном сукобу. Међутим, Французи су се почетком септембра нашли пред Москвом. Кутузов није могао да преда град, мада је знао да у бици нема шансе. Тако је 7. септембра 1812. године вођена најкрвавија битка Наполеонове епохе, [[бородинска битка|битка код Бородина]]. Вођена је од 5 сати ујутро до 6 сати поподне. Обе стране губе преко 50.000 војника и око 50 генерала, заједно са Багратионом. Руска војска је поражена. Наполеон је касније, на Светој Јелени, назвао битку код Бородина својом најтежом битком бележећи: Најстрашнија од свих мојих битака је она коју сам дао под Москвом. Французи су се у њој показали достојни да извојују победу, а Руси су се показали достојни да не буду побеђени.
 
=== Кореспонденција Петра I Петровића са Алексадром I ===
 
[[Петар I Петровић Његош]] је руског цара у својим бројним посланицима и писмима називао наш цар, а султан је био цар наших муслимана, па је и у дописивању са муслиманима нашег језика писао наш и ваш цар. Из неколико писама упућених цару Александру дознајемо тадашња политичке односе Црне Горе и Русије. Петар Цетињски извјештава цара да су црногорски и [[Брђанибрђани (називСрби)|брцки]] чиноначалници примили његову царску грамату преко руског консула у Котору. Грамата је примљена са највећом радошћу. Певало се на Цетињу у славу њиховог протектора, пуцало због весеља и сви су велегласно викали "да живи велики Алексаднар". Петар му препоручује да се у Котору оформи комисија састављена од Руса, да би се отклонили неспоразуми услед злих клевета на рачун њега и народа. Народ црногорски и брдски је радостан због уређења консулата у Котору. <ref>{{Cite book|last=Петровић Његош|first= Петар I|authorlink= |title= Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар I руском цару Александру I. стр. 252. и 253., писма 111. и 112., 16.8.1804 |year=2015|url= |publisher= Светигора|location= Цетиње |id=}}</ref>
 
== Руска освајања почетком 19. века ==
=== Бечки конгрес ===
{{Посебан чланак|Бечки конгрес}}
[[Датотека:Europe 1815 map en.png|300п300px|мини|Европа после Бечког конгреса]]
На јесен 1814. године, након завршетка рата Шесте коалиције, окупило се у Бечу 216 представника свих европских држава, сем Турске. Бечки конгес највећи је међународни дипломатски скуп у дотадашњој историји и то ће остати све до 1918. године. Сви учесници, укључујући и француског представника [[Шарл Морис де Талеран|Таљерана]], били су одлучни противници револуције и желели су реконструкцију Европе по принципима легитимизма. Међутим, уместо простог враћања на раније стање, прихваћен је низ компромиса. Велике силе су тако шириле своју територију. Границе су прекрајане, а политички системи мењани у складу са њиховим интересима. Прву реч на конгресу водили су руски цар Александар и аустријски канцелар [[Клеменс Венцел фон Метерних|Метерних]], пруски министар председник гроф Харденберг, британски министар спољних послова Кестлери и француски министар Таљеран. Пруска је била најмање утицајан члан од великих сила. Велике силе су 9. марта 1814. године потписале мир у Шомону којим су се обавезале да ће се значајна питања решавати заједно, за дипломатским столом. У ту сврху је и сазван конгрес. Сем великих сила, ниједна друга учесница није битније одлучивала у доношењу одлука. Све је решавано на тајним састанцима, баловима, свечаностима, позоришним комадима и пријемима, у кругу петорице представника великих сила. Русија је желела да што потпуније обнови феудални поредак у Европи и прошири свој утицај. Зато је подржавала пруско-аустријско супарништво у немачком свету и залагала се за очување довољно јаке Француске како би спречила превелико снажење Британије. Територијалне претензије Русије ушле су у правцу Великог Варшавског Војводства, Бесарабије и Финске.
 
У години свог тријумфа, неке чланице [[Седма коалиција|Седме коалиције]] образовале су Свету алијансу. Идеолошка основа, у складу са Светим писмом, формулисана је манифестом од 26. септембра 1815. године. Аустријски канцелар Метерних и руски цар Александар имали су водећу улогу у оснивању Свете алијансе. Циљ Алијансе био је да брани опште принципе и правила који воде ка свеопштем миру заснованом на Бечком конгресу. У ствари, Алијанса је бранила интересе великих сила одређених у Бечу. У лигу је имала права да се укључи свака држава која прихвати водеће место Аустрије и Русије. Руски цар Александар је преко Свете лиге настојао да прошири своју улогу у решавању значајних европских питања, чему се супротстављају Хабзбурзи и Британија. Метерних је универзална права Хабзбуршке династије пренео са [[Свето римско царство|Светог римског]] на [[Аустријско царство]] и тако је себи давао за право да гуши све покрете за народну слободу и националну независност сматрајући их за главне полуге револуције. Енглези су настојали да контролом значајнијих лука обезбеде превласт у Средоземном мору, а ван Европе правци њихове политике усмерени су ка Индији и Новом свету (пре свега Латинској Америци).
 
[[Датотека:Holy Alliance.png|200п200px|мини|Света алијанса]]
 
Полазна тачка за настанак Алијансе је [[уговор у Шомону]] из 1814. године који предвиђа да се након Наполеоновог пада закључи специјални уговор о савезу хришћанских владара Европе против оживљавања револуције и бонапартизма. Аустријски цар и пруски краљ прихватају Александрове идеје изложене у Шомонском уговору септембра 1815. године када је потписан заједнички Манифест о стварању Свете алијансе. Прихватили су га и други владари, сем британског краља, који је само изразио подршку. Новембра 1815. године потписан је тзв. Други париски мир којим су и формално окончани Наполеонови ратови. Тиме је Света алијанса учвршћена. Опредељујући се за хришћанске идеолошке основе, велике силе су из савеза искључиле турског султана као исламског владара. Прави разлог тога била је жеља Аустрије и Русије да себи не везују руке у источном питању. На Бечком конгресу оно није уопште расаправљано. На првом конгресу Свете алијансе ([[Конгрес у Ахену|Ахен]] 1818.) руски цар ће издејствовати пријем Француске.
 
Спољана политика Русије након Бечког конгреса обележена је покушајима Александра да одржи стање какво је утврђено на конгресу, што су били и основни принципи Алијансе. Александар није пристао да помогне устаницима изражавајући подршку турском султану Махмуду II (1808—18391808-1839) за гушење устанка. Овакав став руског цара довео је до раскида савеза између [[Aleksandros Ipsilantis|Ипсилантија]] и [[Тудор Владимиреску|Владимирескуа]]. Такође, на конгресима у [[Конгрес у Тропау|Тропау]], [[Конгрес у Љубљани|Љубљани]] и [[Конгрес у Верони|Верони]], Русија се залаже за гушење револуционарних покрета у [[Шпанска либерална револуција|Шпанији]] и Италији.
 
== Последње године и смрт ==
!Име!!Рођење!!Смрт!!Напомена
|-
|colspan=4|'''''Од своје супруге [[ЕлизабетаЈелисавета АлексејеваАлексејевна|Лујзе Баденске]]'''''
|-
|Марија Александровна, ''војвоткиња Русије''||29. мај 1799.||8. јул 1800.|| умрла млада. Могуће да је била ћерка Адама Јежи Чарторијског.
{{Породично стабло
| име = Александар I Павлович
| style=font-size: 90%; line-height: 110%;
|border=1
|boxstyle=padding-top: 0; padding-bottom: 0;
| 5 = 5. [[Катарина Велика]]
| 6 = 6. [[Фридрих II Еуген, војвода од Виртемберга|Фридрих II Еуген]]
| 7 = 7. [[Фридерика од Бранденбург-Швета|Фредерика Доротеја од Бранденбург-Швета]]
| 8 = 8. [[Карл Фридрих, војвода од Холштајн-Готорпа]]
| 9 = 9. [[Ана Петровна]]
| 29 = 29. [[Johanna Charlotte of Anhalt-Dessau]]
| 30 = 30. [[Фридрих Вилхелм I]]
| 31 = 31. [[Софија Доротеја од Хановера|Софија Доротеја Хановерска]]
}}
 
* Жак Годшо, Револуције 1848, Београд, Нолит (1971)
* Ј. В. Тарле, Историја новог века, Научна КМД, Београд (2008)
* Чедомир Попов; Грађанска Европа (1770—19141770-1914), Завод за уџбенике (2010)
* {{Cite book|ref=harv|last=Јелачић|first= Алексеј|authorlink= Алексеј Јелачић|title= Историја Русије|year=1929|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%90._%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%29|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Миљуков|first= Павел|authorlink= Павел Миљуков|title= Историја Русије|year=1939|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%9F._%D0%9C%D0%B8%D1%99%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%29|publisher= Народна култура|location= Београд|id=}}
{{портал|Биографија}}
{{Commonscat|Alexander I of Russia}}
 
* [http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=05&dd=26&nav_id=1264960 Епископ покреће истрагу: Руски цар лажирао своју смрт? (Б92, 26. мај 2017)]
 
1.572.075

измена