Војтех Замаровски — разлика између измена

м
ознака: уређивање извора (2017)
ознака: уређивање извора (2017)
По завршетку студија радио је у Словачкој народној банци у Братислави, а од [[1946]]. у Уреду председништва владе у Прагу; од [[1951]]. у Државном уреду за планирање. Године [[1953]], из политичких разлога, морао је да поднесе оставку а потом се запослио као административни радник у издавачкој кући (Државна издавачка кућа прелепе књижевности) у Прагу, и тада је почео да преводи стручне текстове и фикцију. После [[1956]]. године посветио се само превођењу, а онда потом писању и објављивању сопствених дела.
 
Његов први посао био је професионални економски радник, потом је писао чланке, критике и студије. Његова прва књига заснована је на иницијативи издавача [[Mladé letá]] као историјски путопис кроз [[Месопотамија|Месопотамију]], древни [[Египат]] и [[ Грчка |Грчку]]. Захваљујући његовом озбиљном проучавању уметничких споменика и грађевина, постепено су се стварала дела и остали историјски текстови намењени за наставу о древним културама. Замаровски је тиме покренуо нови жанр у словачкој књижевности, -бавио се и фикцију. У својим радовима писао је више о пореклу самих историјских споменика него што је понудионудио само њихов суви опис, постављао је већи нагласак на естетски аспект него на когнитивни аспект својих књига. Поред писања о архитектонским и уметничким делима, посветио се и античкој митологији, повести открића и животној причи археолога ([[Хајнрих Шлиман|Хајнриха Шлимана]]). Поред занимљивих епизода из историје и атрактивне приче, свака од његових књига доноси богатство историјских чињеница направљених са много вештине, па чак и мноштво сувих чињенице које постају занимљива историја у његовим делима. Поред свог рада, радио је и на преводима са енглеског, француског, латинског и немачког језика и радио је и на неколико телевизијских документараца о антици. Написао је 14 књига (осим прве, која је написана на словачком и чешком језику) његове књиге су преведене на петнаест језика и продате у укупно више од два милиона примерака, а његов рад постао је најпознатији популарни рад о древној историји не само на словачком и чешком језику. Његове књиге „Грчко чудо“ и „Јунаци античких митова“ преведене су на српски и хрватски језик и постале су врло популарни прегледи и детаљни уводи у античку историје и културу икултуре, доживеле су више издања.
 
У јулу [[2007]]. године објављен је чланак у дневнику МСП-а, у којем је Замаровски оптужен за дугорочну сарадњу са Štátna bezpečnosť (скр. ŠtB : Државна безбедност, државна политичка тајна служба Министарства унутрашњих послова Чехословачке Социјалистичке Републике у Чешко-Словачкој Републици у послератном периоду). Војтех је (од [[1962]]. под именом Бело, а од [[1977]] под именом Веил), каобио исарадник даСлужбе. Поред тога, је [[1944]]. године након избијања (Slovenské národné povstanie alebo : Словачког националног устанка или СНП - оружани устанак отпора словачких патриота током Другог светског рата против уласка немачког вермахтаВермахта на територију Словачке Републике) ушао у снаге хитних служби савезничке [[гарде]].
 
Војтех Замаровски је добитник више награда а најзначајнија је проглашење за почасног амбасадора Хеленизма из [[2006]]. године, коју му је доделила префектура града [[Атина|Атине]]. Први председник Словачке Републике [[Михал Ковач]] му је [[1996]]. године доделио државну медаљу Орден Лудовит Штур II класе. Председник [[Иван Гашпарович]] му је [[2006]]. године доделио државну медаљу Орден Лудовит Штур, I класе, in memoriam.
Словачка телевизија је [[1995]]. године снимила документарни филм о Војтеху Замаровском у оквиру серије „Портрети - Војтех Замаровскы“ према сценарију Драхослава Мацхале у режији Федора Бартка. Филм је награђен наградом – „Телемуса“.
 
Последње године живота провеоЗамаровски је провео у Прагу оболео од [[Паркинсонова болест|Паркинсонове болести]].
Преминуо је у Прагу [[26. јула]] [[2006]], након што је био два месеца у коми.