Покољ у Драксенићу — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Нема описа измене
Ред 16:
=== Усташки напад на село ===
 
<ref>Дана 14. јануара 1942. око 1200 усташа и домобрана из [[Градишка|Босанске Градишке]], Карађорђева, Бос. Дубице, [[Нова Градишка|Нове Градишке]] и [[Јасеновац|Јасеновца]], уз подршку два вода хаубица из Јасеновца и [[Хрватска Дубица|Хрватске Дубице]] извршили су напад на села [[Доња Градина|Доњу Градину]] и [[Драксенић]]. У нападу су учествовале: 2. бојна 5. пјешачке пуковније, 1. сатнија пожечке докомандне бојне, 48. усташка сатнија из правца дубице, 1. сатнија 10. пјешачке пуковније из Бос. Градишке, једна сатнија домобрана из Карађорђева те 70 усташа и вод домобрана из Јасеновца. Све јединице биле су под заповједништвом потпуковника Сколибека, команданта 2. бојне, 5. пјешачке усташко-домобранске пуковније.
[[Партизани]] су успјели да зауставе усташко напредовање из правца Дубице, али су бројно надмоћније непријатељске снаге, уз артиљеријску подршку, убрзо савладале браниоце села.
</ref><ref>{{cite book|last=Samardžija |title=Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941-1945. |publisher=Bosanska Dubica, 1984. |pages=154-156}}</ref>
 
=== Покољ у храму ===
Ред 29:
Њихова сједочења су потресна.
* Ставка набројивог списка
<ref> Ушле смо у цркву ''казује Мара Благојевић''... Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару... Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам
да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједјела је окренута народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове...
 
Ред 36:
... У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.
 
</ref><ref>{{cite book|last=Samardžija |title=Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941-1945 |publisher=Bosanska Dubica 1984. |pages=156}}</ref> Сачувано је и свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина:
* Ставка набројивог списка
<ref>У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању... На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.</ref><ref>{{cite book|last=Миленко Јајчанин, Ђуро Котур, Урош Рељановић |title=Покољ у драксенићкој цркви |publisher="Крајишке бригаде" Љубљана 1954. |pages=153-154}}</ref>
 
<ref>Према казивању Маре Благојевић, у покољу становника Драксенића учествовао је и Валент Мајкић из Новске. Он је прије рата радио као млинар у Драксенићу и познавао је велики број људи. Након рата Мајкић је осуђен и стријељан.</ref><ref>{{cite book|last=Samardžija |title=Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941-1945 |publisher=Bosanska Dubica, 1984. |pages=156}}</ref>
 
=== Страдање становништва Босанске Дубице ===
Ред 47:
 
Од погинулих становника Драксенића 94 чине погинули борци док су 802 лица жртве усташког геноцида над српским народом или, како су то говорили комунистички историографи, ,,жртве фашистичког терора".
<ref>Током Другог свјетског рата страдало је чак 16.155 поименице познатих становника
котара/општине Босанска Дубица, што представља страдање око 53% предратног становништва. Иако је поименични попис страдалих становника котара Босанска Дубица прилично детаљан, може се претпоставити да је коначан број страдалих нешто већи, с обзиром да су у многим мјестима котара страдале читаве породице. Од 16.155 жртава 1.494 су пали борци НОВЈ, док су 14.625 цивилне жртве.
Са подручја овог котара живот је током рата изгубило најмање 4.149 (поименично познате) дјеце млађе од 14 година.</ref><ref>{{cite book|last=Цветковић Драган |title=Драган Цветковић, "Босна и Херцеговина: нумеричко одређење људских губитака у Другом светском рату" |publisher=,При лози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, (ур. Јован Мирковић), Београд, 2009, |pages=124-128}}</ref>
 
Од укупног броја страдалих становника котара Бос. Дубица 98,53% односно 15.918 чине жртве српске народности што јасно карактерише ове злочине као геноцид над Србима. Потпуно уништење Срба, као и Јевреја и Рома била је званична државна политика НДХ.