Википедија

Покољ у Драксенићу — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 20:
<ref>{{cite book|last=Samardžija |title=Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941-1945. |publisher=Bosanska Dubica, 1984. |pages=154-156}}</ref>
 
’’=== Покољ у храму ===
 
Након заузимања села усташе су позвале становнике у цркву. Речено им је да ће им се обратити командант. Преостали мјештани, већином жене и дјеца одазвали су се на позив. Тада је започео покољ.
Ред 27:
О овом злочину постоји неколико свједочанстава. Покољ су преживјеле Мара Благојевић као и Анка Павковић с кћерком Радојком.
 
Њихова сједочења су потресна. Мара Благојевић:
* {{цитат|Ушле смо у цркву ''казује Мара Благојевић''... Налазимо се у звонику. Неће нико да иде према олтару... Примијетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину сједи на столици. Не знам
да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједјела је окренута народу у цркви. У томе само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене вежу очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове...
|}}
 
Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи:
* {{цитат|... У кућу је ушло осам усташа с пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изишле смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обје стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.|}}
 
<ref>{{cite book|last=Samardžija |title=Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941-1945 |publisher=Bosanska Dubica 1984. |pages=156}}</ref> Сачувано је и свједочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина:
 
* Ставка набројивог списка
{{цитат|У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по бијелим зидовима. Међу њима су биле двије жене и једно дијете, још живи, али у полусвјесном стању... На улазним вратима од цркве на једној страни налазило се приковано и изнакажено тијело мушкарца, а на другој тијело жене, чије су груди просјечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене дјевојке које су на посебан и звјерски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима дјеца избодена бајонетама.|}}<ref>{{cite book|last=Миленко Јајчанин, Ђуро Котур, Урош Рељановић |title=Покољ у драксенићкој цркви |publisher="Крајишке бригаде" Љубљана 1954. |pages=153-154}}</ref>
 
Према казивању Маре Благојевић, у покољу становника Драксенића учествовао је и Валент Мајкић из Новске. Он је прије рата радио као млинар у Драксенићу и познавао је велики број људи. Након рата Мајкић је осуђен и стријељан.<ref>{{cite book|last=Samardžija |title=Dušan D. Samardžija, Bosanskodubičko područje u NOR-u i socijalističkoj revoluciji 1941-1945 |publisher=Bosanska Dubica, 1984. |pages=156}}</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Покољ_у_Драксенићу”