Исељавање Срба из Босне и Херцеговине (Аустроугарска) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Види још: + ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
мНема описа измене |
||
Ред 5:
О исељавању Срба из Босне и Херцеговине у доба аустроугарске управе писано је у нашој науци само парцијално. Темељнија истраживања изостала су због тога што су се они исељавали у много мањем броју од [[Муслимани (народ)|Муслимана]], па су сеобе Муслимана више заинтригирале истраживаче и тако остављале у сјенци проблематику везану за исељавање Срба. Расположива изворна грађа показује да је у читавом раздобљу аустроугарске управе код дијела босанско-херцеговачких Срба била изражена тежња за исељавањем, али да је број исељених ипак био мали. Опсег и правце њихових сеоба битно су одредиле социјалне и политичке околности у којима су живјели и прилике у сусједној [[Кнежевина Србија|Србији]] и [[Књажевина Црна Гора|Црној Гори]].
Околност да су Срби били у веома високом проценту [[кмет]]ови<ref>На почетку окупације Босне и Херцеговине, од приближно 85.000 кметовских породица, око 60.000 било је православних, а од 77.000 породица слободних сељака, највише 5% је припадало Хришћанима. ({{cite book | last = Фејфалик | first = Др Ангерер | authorlink = Ангерер Фејфалик | date = 1916 | title = Ein neuer aktueller Wer zug Lösung der bosnischen Agrarfrage | url = | location = Wien und Leipzig | publisher = | page = 2 | isbn = | author-link = }} {{de}})</ref> пресудно је утицала на низак степен њихове мобилности, па и на исељавање. Мада је кмет био правно слободан и имао могућност да напусти селиште по својој вољи, он се тешко одлучивао на исељавање, јер није поседовао земљу чијом би продајом обезбиједио средства за путовање и за издржавање породице до коначног настањивања. [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљска влада]] у [[Сарајево|Сарајеву]] тврдила је да хришћански сељак, који је у правилу кмет, постаје „једноставно скитница” кад напусти [[чифлук]], док слободан сељак Муслиман може да прода своју земљу и за њу стекне средства за одлазак и насељавање у [[Османско царство|Турску]].<ref>[[Архив Босне и Херцеговине]] (у даљем тексту: АБХ), ЗМФ БХ, предмет број (у наставку: пр. бр.) 109/1892, Земаљска влада у Сарајеву — Заједничком министарству финансија, 13. 2. 1892.</ref>
== Мотиви исељавања ==
Ред 30:
Чест мотив исељавања био је избјегавање војне обавезе. Зато се међу исељеницима налазио велики број младих људи, који нису жељели да служе у босанско-херцеговачкој војсци као саставном дијелу војне силе Монархије. Из среза [[Требиње]] иселило се од [[Невесињска пушка|устанка]] [[1882]]. до [[1903]]. године 717 војних обвезника, и ти 127 Муслимана, који су избјегли у [[Турска|Турску]] и 524, највећим дијелом српских сељака, који су отишли у Америку.<ref>{{cite book | last = Капиџић | first = Др Хамдија | authorlink = Хамдија Капиџић | date = 1967 | title = Економска емиграција из Босне и Херцеговине у Сјеверну Америку почетком XX вијека | url = | location = Сарајево | publisher = Гласник архива и Друштва архивских радника Босне и Херцеговине, година VII, књ. VII | page = 205 | isbn = | author-link = }}</ref> То су, у ствари, били војни бјегунци, који су по прописима о исељавању сматрани неовлашћеним исељеницима. Зато су из страха од законских казни избјегавали да се враћају. Они који су прелазили у Црну Гору тражили су црногорско држављанство, одбијали повратак и изјављивали: {{цитат|Нећу се без на силу никад враћати.<ref>[[Историјски архив Црне Горе]] у [[Цетиње|Цетињу]], МИД 1896, Ф. 41, бр. 440.</ref>}}
И неки поступци локалних власти, праћени политичким и другим притисцима, изазивају незадовољство, подстичући тако исељавање. У жалби невесињских сељака [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљској влади]] од [[17. јул]]а [[1902]]. године оптужују се власти да стварају раздор између православних и муслимана, да за старјешине села, [[кнез]]ове и [[мухтар]]е, именује људе „начета морала”, да врше јак притисак на имућније и опозиционо расположене људе у Невесињу, да жандармерија поступа сурово и брутално и друго.<ref>{{cite book | last = Капиџић | first = Др Хамдија | authorlink = Хамдија Капиџић | date = 1968 | title = Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (чланци и расправе) | url = | location = Сарајево | publisher = | page = 16—18 | isbn = | author-link = }}</ref> Несигурност код људи стварала је и снажно развијена конфидентска служба. По селима ту службу су често обављале сеоске старјешине, које су сеоски свијет држале под сталном паском и тиме увећавале њихово неспокојство.
Неријешени аграрни односи и пореске и друге обавезе сељака које је наметала модерна држава стални су извор незадовољства и главни покретач исељавања српског сељаштва. Налазећи се у кметском положају, сељак је оптерећен обавезама и према држави и према земљопосједнику. Држави је давао десетину, а земљопосједнику трећину од свог приноса са земље. Колико год да су те обавезе биле тешке, још више је сељаке оптерећивао систем њиховог убирања и злоупотребе којима је праћен. О томе говоре бројне молбе и жалбе сељака упућиване Земаљској влади. Сељаци су посебно незадовољни начином и висином процјене десетине, плаћањем десетине у новцу, процјеном трећине на основу десетине, злоупотребама и корупцијом процјенитеља десетине и друго. О томе сељаци села среза [[Нови Град (град)|Босански Нови]] – [[Горње Водичево|Водичево Горње]], [[Доње Водичево|Водичево Доње]], [[Прусци]], [[Велика Жуљевица]], [[Куљани (Нови Град)|Куљани]] и [[Добрљин]] – кажу у својој жалби упућеној Земаљској влади [[19. август]]а [[1900]]. године сљедеће: {{цитат|Од како је Аустрија запосјела Босну и Херцеговину још увијек нам се трећина не олакша. Ми је морамо плаћати и то по стотину пута горе него што смо је плаћали и то по стотину пута горе него што смо је плаћали за отоманске владе. Наша је дужност да плаћамо трећину, али ако је воља спахији он наплати трећину по десетини па се онда од трећине створи половина. Спахији је дозвољено да иде са десетаром, па га примора да пише онолико десетине колико он (спахија) жели. Ако случајно десетар по правди напише десетину, онда му спахија пријети са Зеницом и Црном кућом. Десетина се узима неправедно. Десетар меће ондје гдје је 10 товара, 15 товара. Мјери нам се некаквим кантаром у који ми ништа не знамо. У рачун се узмије сирово жито, па што је најгоре, ево како се процјењује: Десетар изабере из 1.000 снопова највећи, па онда жели да се по ономе снопу изаберу и друга два. Није нама тешко што ми дајемо десетину, али само нека нам се право одређује. Осим тога ми кад плаћамо десетину онда наше 2 оке иду за 1 царску. Ми продамо шљиве по два новчића у нашој чаршији а власт их рачуна по 4 или по 5 новчића. А зар се неби десетина у природи могла давати? Па још што је најгоре ми неможемо радити кад ми хоћемо него ми морамо љетину држати на истом мјесту на коме је и родила док не дође воља десетару и спахији да нашу муку процјене, међутим док њима дође воља дотље наша љетина, која је на несигурним мјестима гњије и пропада. Да наводимо невоље и неправде нијесмо их кадри за много дана навести. Али ипак велимо све на једну страну а трећина сама на другу страну, па је она ипак тежа. Овакве трећине не можемо подносити. Ми смо невољно принуђени, да плачемо заједно са нашом дјечицом и да се свакако патимо. Невоља и неправда тјера нас из наших крајева, да се селимо или да у воду поскачемо.<ref>АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 1450/1900.</ref>}} Сличан садржај имала је већ споменута жалба невесињских сељака. У њој су поднесени и захтјеви за промјену система убирања десетине и трећине и за отклањање злоупотреба при процјени тих давања.<ref>{{cite book | last = Капиџић | first = Др Хамдија | authorlink = Хамдија Капиџић | date = 1968 | title = Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (чланци и расправе) | url = | location = Сарајево | publisher = | page = 19 | isbn = | author-link = }}</ref>
Ред 53:
=== Исељавање у Србију ===
[[Датотека:Tvrdoš Monastery 05.jpg|мини|десно|300п|[[Манастир Тврдош]] (посвећен [[Велика Госпојина|Успенију Пресвете Богородице]], код [[Требиње|Требиња]], обновљен [[1514]]. године, у њему је столовао од [[1639]]. до [[1651]]. године митрополит захумски [[Василије Острошки|Василије Јовановић]] (Свети Василије Острошки). У акцији [[Света лига (1684)|Свете лиге]] (основане [[1684]]. године када су [[Аустроугарска]], [[Пољска]] и [[Млетачка република]], најзад уз подршку [[папа|папе]], решиле да потисну [[Турци|Турке]] из [[Европа|Европе]]) ова српска светиња представљала је важеће упориште и наду [[Срби]]ма да се ближи тренутак потпуног ослобођења.]]
За разлику од Црне Горе, исељавање у [[Краљевина Србија|Србију]] је било много интензивније, али никада није добило шире размјере. Оно се већим дијелом обављало у мањим таласима. Први такав талас наступа у [[Источна Херцеговина|источној Херцеговини]], посебно у невесињском срезу, [[1889]]. године, када се иселило у Србију 112 особа. Према извјештајима власти, исељавање је наступило под утицајем црногорских исељеника у Србију који су представили на „претјеран и замамљив начин српско гостопримство и планиране акције помоћи”. Исти извори кажу да се овај покрет за исељавање смирио већ сљедеће године, када су од црногорских исељеника стигле „депримирајуће вијести” о „мало завидној судбини Црногораца у Србији”.<ref>АБХ, ЗВ, Статистички департман, {{cite book | last = | first = | date = 1879—1897 | title = Die Auswanderung aus Bosnien-Hercegovina | url = | location = Беч | publisher = | page = | isbn = | author-link = }} {{de}}</ref> Сљедећи шири покрет исељавања у Србију захватио је опет источну Херцеговину [[1902]]. године. Овај покрет, изазван у првом реду економским разлозима, добио је широке размјере, али је, захваљујући утицају српске опозиције у Босни и Херцеговини и српске владе, те мјерама аустро-угарских власти, које нису жељеле исељавање из политичких разлога, сведен у уске оквире. По званичном исказу [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљске владе]], до краја августа [[1902]]. године иселило се из срезова [[Невесиње]], [[Гацко]] и [[Љубиње]] укупно 129 лица.<ref>{{cite book | last = Капиџић | first = Др Хамдија | authorlink = Хамдија Капиџић | date = 1968 | title = Босна и Херцеговина под аустроугарском управом (чланци и расправе) | url = | location = Сарајево | publisher = | page = 44 | isbn = | author-link = }}; Према извјештају српских власти у октобру је приспјело на српску границу 30 породица са 184 члана, али су оне враћене. ({{cite book | last = Микић | first = Др Ђорђе | authorlink = Ђорђе Микић | date = 1984 | title = Питање исељавања Херцеговинаца у Србију 1902. године | url = | location = Бања Лука | publisher = Историјски зборник, бр. 5 | page = 62—63 | isbn = | author-link = }})</ref>
Према расположивим изворима, нешто веће исељавање у Србију забиљежено је још [[1906]]. и [[1907]]. године, када се иселило 155, односно 140 лица. Након [[Балкански ратови|Балканских ратова]] повећано је интересовање за насељавање дијела [[Македонија|Македоније]] који је припао Србији, али српска влада, како је извјештавала Окружна област Бања Лука, није давала тамо посједе босанским Србима, јер није жељела да тиме слаби српски елеменат у Босни и Херцеговини.<ref>АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 1343/1913.</ref>
Ред 79:
Исељеници из [[Босанска Крајина|Босанске Крајине]] одлазе у прекоокеанске земље углавном преко [[Хрватска|Хрватске]]. И овдје су по вјешто разрађеној процедури компаније и појединци врбовали и пребацивали исељенике и на томе добро зарађивали. Како је то изгледало сасвим добро показује један извјештај среског уреда у [[Козарска Дубица|Босанској Дубици]]. Према твом извјештају крајем [[1912]]. и почетком [[1913]]. године многи су људи тражили радне књижице уз напомену да желе да раде на изградњи жељезничке пруге у [[Лика|Лици]] и у различитим индустријским предузећима. Срески уред је удовољио тим захтјевима, поготово што је [[1912]]. године била лоша жетва, па су бројни појединци били присиљени да траже зараду. Међутим, у то вријеме је у Босанској Дубици постојало заступништво аустријског бродарског акционарског друштва „Аустро-Американа” које се бавило превозом исељеника из Аустро-Угарске у Америку. Заступништво је предводио [[Милан Мисаљевић]]. Према прописима, он је био обавезан да са сваким путником закључи уговор и да један примјерак уговора достави среском уреду, али то ипак није чинио. Истрагом власти показало се да је са територије среза у Америку отишло око 400 људи, и то већином са радним књижицама и „обичним пропусницама”, врло често страним. Да би зауставило овакав незаконит одлазак, срески уред обуставио је издавање радних књижица. Али, доласком у заступништво [[Сима Прибићевић|Симе Прибићевића]], људи су опет почели „на чете одлазити” и то тако што су прелазили у Хрватску, гдје их је на станици преузимао Прибићевић и предавао путничком бироу у [[Загреб]]у. Даља истрага установила је да су Прибићевић и Мисаљевић отпремали људе у Америку без да су испитивали да ли они имају или не уредне путне документе. Мисаљевић је то чинио више из „глупости” и непознавања прописа, а Прибићевић потпуно намјерно, прибављајући сам пасоше и водећи људе тајно на станицу. У извјештају се даље наводи да је срески начелник путовао у јануару [[1913]]. године у Загреб, да би од тамошње полиције сазнао о пребацивању људи из Босне у Америку. Речено му је да многи људи из Босне иду у Америку, али да хрватска полиција то не може ни на какав начин спријечити, јер за то нема никакав разлог. Што се тиче путовања без пасоша, добио је објашњење да су америчке власти одустале од строгих прописа о усељавању због тога што у Америци ради [[Балкански ратови|Балканских ратова]] влада оскудица радне снаге.<ref>АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 1580/1913, Срески уред Босанска Дубица – Окружној области Бања Лука, 8. 10. 1913.</ref>
Овај извјештај употпуњује исказ високог функционера [[Земаљска влада Босне и Херцеговине (1878-1918)|Земаљске владе]] у [[Сарајево|Сарајеву]] Франгеша, који је такође путовао у Загреб у мају [[1913]]. године да би се информисао о исељавању из Босне преко Хрватске. Он је сазнао да је од [[1. јануар]]а до [[28. март]]а [[1913]]. године отпремљено преко исељеничког бироа у Загребу око 500 босанских исељеника са уредним путним исправама. Исељеници без пасоша, којих је било око 1.500, одлазили су у иностранство заобилазећи Загреб. Они су напуштали [[воз]] на посљедној станици пред Загребом, одлазили пјешице до станице [[Запрешић]], а одатле настављали путовање возом у иностранство.<ref>АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 6822/1913, Земаљска влада – Заједничком министарству финансија, 17. 5. 1913.</ref>
Један дио илегалних исељеника одлазио је и преко [[Мађарска|Мађарске]]. Команда осмог корпуса у [[Праг]]у извјештавала је средином октобра [[1913]]. године да у посљедње вријеме „читаве чете” исељеника из Босне, Хрватске и [[Албанија|Албаније]] пристижу на жељезничку станицу станицу у [[Јегра|Егеру]], одакле преко [[Бремен]]а путују у Америку. Међу њима су били бројни војни обвезници, које је полиција у Егеру зауставила и враћала у Босну.<ref>АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 15019/1913, Команда 8 корпуса – Министарству рата, 15. 10. 1913.</ref>
| |||