Шведска — разлика између измена

Први Шведски [[нуклеарни реактор]] пуштен је у рад [[1972]], а дванаести и последњи [[1985]]. године. Сви се налазе у јужном делу земље: [[Барсебек]] (два реактора, укупно 1.200 -{Mw}-), [[Оскарсхамн]] (три реактора, 2.210 -{Mw}-), [[Рингхалс]] (четири реактора, 3.550 -{Mw}-) и [[Форсмарк]] (три реактора, 3.095 -{Mw}-). Укупна годишња производња је око 74 -{Twh}-. Дотрајали делови реактора и [[нуклеарни отпад]] одлаже се на локацијама Оскарсхамн и Форсмарк, у камене пећине око 50 -{m}- испод површине мора. Ниво радиоактивности се редовно контролише. Током [[1996]]. године, производња енергије коришћењем биогорива (углавном [[тресава|тресета]], брикета смоле и сл.), била је 87 -{Twh}-. Од енергената увози се нафта из земаља ОПЕЦ-а 25%. Од укупних 19 милиона тона, 70% долази из северног мора, одн. Норвешке, као највећег снабдевача (13 милиона тона). Рафинерије у Стокхолму и Гетеборгу углавном прерађују увезену нафту. [[Угаљ]] се увози из 7 земаља, од којих је [[Пољска]] најзначајнији снабдевач (око 35%). Остале земље су [[Сједињене Америчке Државе|САД]], [[Аустралија]], [[Русија]], [[Венецуела]], [[Канада]] и [[Естонија]]. Природни гас у Шведску се увози из северног мора ([[Данска]]), око 870 кубних метараm³, еквивалентно 9,4 -{Twh}-. Потрошња природног гаса је око 2% укупне потрошње енергије земље.