Франц Миклошич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 28:
У [[Револуције 1848—1849.|Пролећу народа]] 1848. године Миклошич је активно учествовао у [[Словеначки национални покрет|Словеначком националном покрету]]. Био је председник политичког удружења „Словенија“, које су основали словеначки студенти који су студирали у [[Грац]]у и [[Беч]]у. Уз [[Матија Мајар|Матију Мајара]] био је један од аутора који су разрадили идеју о Уједињеној Словенији. Изабран је 1848. године у изборном срезу Св. Ленарта у доњој Штајерској за посланика у првом аустријском уставотворном сабору. Након неуспеха револуционарних захтева, Миклошич се посветио само академским активностима.
Миклошич је 1849. године постављен за шефа тек основане катедре за словенску филологију Универзитета у Бечу, и остао је на том месту до 1886. године. Радио је као ванредни професор словенских језика и литературе. Следеће 1850. године именовао га је аустријски министар гроф Лав Тун, за редовног професора исте струке на бечком универзитету. Од тада Миклошић интензивно пише и објављује своје научне филолошке радове. Главно дело му је упоредна граматика словенских језика<ref>"Босанска вила", Сарајево 15. април 1891.</ref>, од четири огромне свеске. То грандиозно славистичко дело било је награђено од стране аустријске академије. Постао је члан исте [[Аустријска академја наука|Бечке академије]], која га је изабрала за секретара свог историјског и филозофског одсека. Његови бројни радови су се нису тицали само словенских језика, већ и [[румунски језик|румунског]], [[албански језик|албанског]], [[грчки језик|грчког]] и језика [[Роми|Рома]] и [[Синти|Синта]]. Друго главно Миклошићево дело представља речник старосовенско-грчко-латински.
== Значај за Србе ==
Миклошић је значајан за Србе јер је издао књигу са важним старим писаним споменицима, које је нашао у дубровачким архивима. То вредно дело објављено 1858. године у Бечу се односило на српску историју Србије, Босне и Дубровника. Посветио га је свом доброчинитељу и пријатељу широкогрудом српском књазу Михаилу Обреновићу. Њему је посветио још једну књигу, о православном манастиру Шишатовцу.
Уз [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]], [[Ђуро Даничић|Ђуру Даничића]], [[Димитрије Деметер|Димитрија Деметера]], [[Иван Мажуранић|Ивана Мажуранића]] и [[Иван Кукуљевић|Ивана Кукуљевића]] био је потписник [[Бечки књижевни договор|Бечког књижевног договора]] о заједничком књижевном језику [[Срби|Срба]] и [[Хрвати|Хрвата]].
| |||