Франц Миклошич — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 37:
Фрањо Миклошић је био значајан за Србе, јер је на пример издао књигу са важним старим писаним споменицима, које је нашао у дубровачким архивима. То вредно дело објављено 1858. године у Бечу, се односило на српску историју Србије, Босне и Дубровника. Посветио га је свом доброчинитељу и пријатељу, широкогрудом српском књазу [[Михајло Обреновић|Михаилу Обреновићу]]. Њему је посветио још једну књигу, ону о православном манастиру Шишатовцу. Публиковао је Словенац још пуно српских старина, попут ''Душановог законика''. Са друге стране, постављајући границе српског, хрватског и словеначког језика, допринео је српској борби у одбрани свог опстанка. Приближио је западу српски народ, показао његову величину и моћ, кроз просторе на којима живи. Он је као научник, устврдио да су Срби Штокавци (говоре штокавским дијалектом), , Хрвати - Чакавци а Словенци - Кајкавци.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1891.</ref> По њему су '''Штокавци Срби''' судећи по језику широко распрострањени. Тако источни предео српства обухвата: Срем, Банат, северну Србију, Ресаву, источну и Стару Србију. А западни предео српства чине: Црна Гора са Боком Которском, северна Албанија, Дубровник, Херцеговина и Босна...део Славоније. И у Хрватској су штокавци већином православни Срби, као и у горњој Далмацији, где су познати по народним песмама као [[ускоци]]. Због таквих научних филолошких теза уклопљених у теорију, био је омрзнут код Хрвата, којима је такође одредио место - мада маргинално и уско.
 
Словенац Миклошић је помагао и Србину Вуку Караџићу, око издавања српског речника и објављивању српских народних песама. Први пут је чуо српског гуслара током истраживачког бављења у Цариграду 1852. године. Када је стари Вук оболео, надзирао је уместо њега штампање четврте књиге народних песама. Након Вукове смрти 1864. године, Миклошич је постао члан Одбора за издавање Караџићевих дела. Када је реч о Вуковом речнику, Миклошић је други део Српског речника који је остао у рукопису, објавио 1872. године са својим предговором. Афирмативним писањем о Вуковом раду, дао му је прави, европски културолошки значај. Од захвалне српске стране, Миклошићу је додељен краљевско српски орден Св. Саве, и биран је за почасног члана Српског ученог друштва у Београду.
 
Уз [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]], [[Ђуро Даничић|Ђуру Даничића]], [[Димитрије Деметер|Димитрија Деметера]], [[Иван Мажуранић|Ивана Мажуранића]] и [[Иван Кукуљевић|Ивана Кукуљевића]], био је потписник [[Бечки књижевни договор|Бечког књижевног договора]] о заједничком књижевном језику [[Срби|Срба]] и [[Хрвати|Хрвата]].