Артур Шопенхауер — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Разне исправке; козметичке измене)
м (Бот: исправљена преусмерења)
| датум_смрти = {{Датум смрти|1860|9|21|1788|2|22}}
| место_смрти = [[Франкфурт на Мајни]]
| држава_смрти = [[Њемачка|Немачка]]
| школа = [[Универзитет у Гетингену]], [[Универзитет Фридрих Шилер|Универзитет у Јени]]
| епоха = [[Филозофија XIX века]]
| регија = Западна филозофија
| значајне_идеје = [[воља (филозофија)|воља]], [[четвороструки корен разума]]
| потпис = Arthur Schopenhauer Signature.svg
| утицаји_од = [[Џорџ Беркли|Беркли]], [[Матијас Клаудиус|Клаудиус]], [[Џон Лок|Лок]], [[Платон]], [[Жан Жак Русо|Русо]], [[Барух Спиноза|Спиноза]], [[Имануел Кант|Кант]], [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], [[Сидарта Гаутама|Буда]], [[Упанишаде]]
| утицао_на = [[Семјуел Бекет|Бекет]], [[Хорхе Луис Борхес]], [[Сигмунд Фројд|Фројд]], [[Херман Хесе|Хесе]], [[Макс Хоркехајмер|Хоркехајмер]], [[Карл Густав Јунг|Јунг]], [[Томас Ман|Ман]], [[Фридрих Ниче|Ниче]], [[Гилберт Рајл]], [[Лав Толстој|Толстој]], [[Свами Вивекананда|Вивекананда]], [[Ги де Мопасан|Мопасан]], [[Рихард Вагнер|Вагнер]], [[Лудвиг Витгенштајн|Витгенштајн]], [[Марсел Пруст|Пруст]], [[Алберт Ајнштајн]]
}}
'''Артур Шопенхауер''' ({{јез-нем|Arthur Schopenhauer}}; [[Гдањск]], [[22. фебруар]] [[1788]] — [[Франкфурт на Мајни]], [[21. септембар]] [[1860]]) био је немачки филозоф [[идеализам|идеалист]], класични представник [[песимизам|песимизма]], који је „вољи” дао главно место у својој [[метафизика|метафизици]]. Његов отац је био успешан пословни човек – делом холандског порекла – обожавалац [[Волтер]]а и велики противник [[апсолутистичкаапсолутна монархија|апсолутистичких]] типова власти. У [[Хамбург]] се с породицом преселио [[1783]]. године, где су остали до смрти – наизглед самоубиства – његовог оца. Шопенхауерова мајка је била успешан писац [[роман]]а и касније је у [[Вајмар]]у држала салон који су посећивали многи тадашњи књижевници и интелектуалци међу којима је био и [[Јохан Волфганг Гете|Гете]]. Артурови односи с мајком су били тешки и антагонични и резултирали су коначним отуђењем.
 
Шопенхауер је сматрао да је [[воља]] основа свега, [[Имануел Кант|Кантова]] „ствар по себи”, суштина света који је само [[представа]]. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је [[нирвана]] ([[будизам]]). Главно дело му је ''Свет као воља и представа''. До већег утицаја дошао је тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: ''Метафизика лепог'', ''Метафизика полне љубави'', ''О стилу и писању'', ''О генију'' и др.
 
Шопенхауерова филозофија се најбоље разуме уколико се препозна његов дуг Кантовој филозофији, којег је сматрао највећим мислиоцем модерног доба. Његова главна замерка филозофији савременика у Немачкој ([[Фридрих фон Шелинг|Шелинга]]а, [[Јохан Готлиб Фихте|Фихтеа]]а и [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегела]]а), је да су под изговором напретка и тежњи да даље развију Кантове идеје, у ствари покушали да филозофирају на начин који је сâм Кант описао као сасвим неприхватљивим. Ако је Кант ишта показао, онда је то да је метафизичка спекулација у застарелом „трансценденталном” смислу потпуно неупотребљива за достизање сазнања које лежи изван људског искуства. По Шопенхауеру, такво је сазнање у принципу недостижно, те се сваки филозоф – и којом год процедуром – који покуша да успостави постојање Бога и бесмртонст душе, у ствари упустио у једно безнадежно филозофско испитивање.
 
== Биографија ==
Шопенхауер је рођен у Гдањску 22. фебруара године 1788. Отац му је био трговац познат због своје обдарености, осорљивости, независног карактера, и због своје љубави према слободи. Кад је Артуру било пет година, отац му се из Гдањска преселио у [[Хамбург]], јер је [[Гдањск]] анексијом Пољске године [[1793]]. изгубио своју слободу. Тако је млади Шопенхауер одрастао усред пословног и финансијског живота. Мада је напустио убрзо трговачку каријеру у коју га је отац био увукао, ипак је она оставила трагова у њему, који су се огледали у извесној сировости манира, у реалистичном држању духа, у познавању света и људи. То га је учинило антиподом оним кабинетским или академским философима што их је он тако презирао. Отац му је умро, мисли се од своје властите руке, године 1805. Баба са очеве стране била је умно болесна.
 
»Карактер или воља (каже Шопенхауер) наслеђују се од оца, а интелект од мајке.« Његова мајка имала је интелекта — она је била једна од најомиљенијих списатељки романа свога времена — али је имала темперамента и зле ћуди. Била је несрећна у животу са својим прозаичним мужем; и после његове смрти, она је усвојила слободну љубав, и кренула у [[Вајмар]] као најподесније место за такав начин живота. Артур Шопенхауер гледао је на то као [[Хамлет]] на други брак своје мајке. Његове свађе са мајком донеле су му највећи део оних полуистина о жени којима је зачињена његова философија. Једно њено писмо осветљава стање њихових односа: »Ти си досадан и несносан, и мени је веома тешко да живим са тобом. Све твоје добре особине помрачило је уображење да си сувише паметан и учинило их неподесним за свет, просто зато што не можеш да савладаш свој бес да знаш све боље но други. Тиме огорчаваш људе око себе.« Зато су решили да живе одвојено; он је могао да је само посећује у њеној кући, и да буде један гост међу другима; на тај начин могли су да учтиво саобраћају једно са другим као странци, уместо да се мрзе као рођаци. [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], који је подносио госпођу Шопенхауер зато што му је допуштала да је посећује са својом Христијаном, још је више затегао односе између мајке и сина кад је мајци саопштио да ће јој син постати славан човек; мати још никад није чула да иста породица може имати два генија. Напослетку, кад су свађе дошле до врхунца, мати гурне свога сина и такмаца низа степенице; а наш философ на то јој огорчено изјави да ће њено име бити познато потомству само по њему.
 
Шопенхауер је убрзо оставио Вајмар; и мада му је мајка живела још двадесет и четири године, он је никад више није видео. Чини се да је Бајрон, који се такође родио године 1788, имао сличну невољу са својом мајком. Можда због те околности су обојица постали песимисти.
Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназијске и универзитетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је свој сусрет са љубављу и са светом, и последице тога утицале су на његов карактер и његову философију. Постао је суморан, циничан и подложан сумњи. Био је опседнут меланхолијом и злом вољом. Своје луле држао је под кључем и резом, а свој врат никад није поверавао бријачевој бритви. Увек би легао након што би пиштоље ставио настрану поред своје постеље — свакако да се њима послужи ако би наишли провалници. Грају није могао да подноси: »Ја већ одавно мислим (пише он) да квантитет граје коју свако с лакоћом може да подноси стоји у обрнутој сразмери према његовим духовним снагама, и да се отуда може посматрати као случајна мера тих снага.« [[Граја]] је за њега једно мучење за интелигентно биће. Тако претерана употреба живих снага »у куцању, ударању и забијању свакодневно ме је мучила кроз цео мој живот.« Он је имао безмало параноичну идеју о својој несхваћеној величини. Пошто су му ускраћени успех и слава, он се окренуо у себе и растакао је своју сопствену душу.
 
Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него Гете. Године 1813, пао је испрва толико под утицај [[Јохан Готлиб Фихте|Фихтеовог]]овог ентузијазма за један ослободилачки рат против [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају угушивати.« Уместо да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије. Докторирао је на [[Универзитет Фридрих Шилер|Универзитету у Јени]].
 
После своје дисертације ''О четвороструком корену става довољног основа'' (1813), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — ''Свету као вољи и представи''. Свој рукопис ''-{magna cum laude}-'' послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највишем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и подстрек стотинама других књига.« Много година касније, Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема философије да је хтео да носи печатни прстен са сликом сфинге која се строваљује у понор, као што је обећала да ће то учинити кад се одгонену њене загонетке.<ref>{{cite web|title=Артур Шопенхауер|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/376740/Kako-umiru-geniji|website=Политика|accessdate=28. 1. 2018}}</ref>
1.572.075

измена