Арбанаси (народ) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
(нема разлике)

Верзија на датум 30. април 2019. у 21:48

Арбанаси је старији назив за народ који живи на простору данашње сјеверне Албаније и дијелом Црне Горе. Назив је сачуван данас у неким топонимима (Арбанаси (Рудо), Арбанаси (Велико Трново), Арбанаси (Задар), Арбанаси (Чиово) и презименима (Арбанас).

Албанац у националној ношњи какву су некада носили Срби

Етногенезом се данас то име односи на Албанце, а глас р се често мијењао са гласом л. Страни италијански католички писци више користе л, Albaniae, а не Арбанија. По Каплану Буровићу и племе Бериша је било и Белиша. Оба облика, EPISCOPI ARBANENSES SUI ALBANENSES, наводи Ђовани Ђакомо Колети. [1] У преднемањићком периоду се Арбанаси могу повезивати са Србима, док су у доба Немањића они већ називани овим именом. Стефан Душан је био самодржац Србљем и Грком, Блгаром и Арбанасом. [2]. И црногорски митропилити, до новијег времена, у својим писмима спомињу Арбанасе и Арбанију, а не Албанце и Албанију. Разлог одвајања Срба (Сарба) и Арбанаса (Албанаца) је био вјерске природе. Неки католички Срби или касније покатоличавани (племе Шестани код Бара), су се временом језички пошиптарили, настојањима Млечана, римокатоличке цркве, касније и Турака (неки се и исламизирају) и постали Албанци, а православни Срби и припадници других народних група (Власи, Роми...) се развијају у српску нацију, под окриљем народне српске православне цркве. У старија времена, данашња традиционална албанска, је споменута као ношња коју су носили Срби. Иван Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, скоро иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, бијеле капице… то је чисто српска одјећа из старих времена. У такву ношњу је била обучена цијела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло I Комнин (према свједочењу ромејског писца Joвана Кинама којег цитира Панта Срећковић). Кинам је записао: Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба… Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе… [3] [4] Да се име Срби и Арбанаси може доводити у везу, и да је старији облик био и Сарбљи, свједочи својим писањем и Ханибал Луцић. Он у пјесми У похвалу града Дубровника пише: [[У току је расправа о омогућавању делимичних блокада! Александар Велики|Алежандар]], ки би од Сарбљих краљ, и ки за тим вас свит доби, и зва се велики. [5] И Иван Гундулић у епу Осман пише: ...од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна. [6] Јак култ Александра Великог се види и на простору југоисточне Црне Горе и сјеверне Албаније, али и шире, у виду бројних топонима, хидронима, цркава посвећених светом Александру... Албанолог Каплан Буровић је мишљења да су Шиптари дошли из Литваније (збо бројних сличних ријечи у албанском и литаванском језику), преко Румуније, а не са Кавказа. Румуни Србе називају Сарби, док Албанци себе, свој језик и државу не зову албанским него шиптарским именом (Shqiptarët, gjuha shqipe, Shqipëria). Албанско је међународно име за њих.

Гури барф је била љетна резиденција Скендербегове жене током првих година брачног живота и док је Турци још нису заузели. Испод планине на којој се у доба Ивана Јастребова налазила цитадела, лежи запуштена и у рушевинама широка плодна долина. Ту се наводно родио Александар Македонски поред Пеље на пола сата у селу Музаки. Ефенди Васа, у доба Јастребова гувернатор Либана, у вријеме Берлинског конгреса се трудио у корист Арбанаса и писао је како је Мат - Македонија и да је у сусједству Мата мјесто Пела. Циљ Васе је био доказати да је Александар Македонски био Албанац и родио се у Мату. I по Барлецију Мат је Македонија јер се срећу изрази Aemathia sev. Macedonia. Божидар Вуковић је Подгорицу и Зету смјештао у маћедонске пределе (Маћа, Мат), а и митрополит скендеријски Мардарије Ускоковић (у доба Св. Василија Острошког) се титулисао и македонским именом. Скендерија је турцизирано Александрија, као и Скадар од Алекснадар. Многи називи мјеста (градови, цркве, села, језера...) носе назив по Александару Великом (Скадар - Алекснадар, Љеш - Алесио, Љешанска нахија, Лесендро - острво на Скадарском језеру, Улцињ - Лицин, Манастир Светог Александра у Орошу (иако је црква посвећен свецу истога имена), некадашња црква св Александра код села Велики Микулићи код Бара, Скендербег значи Александар бег), Лека Дукађин носи име по Алекснадру... У Доњој Албанији или старој Далмацији, чија је граница била код ријеке Маће, цар Диоклецијан је извео из Италије Пителе које је назвао Римљанима. Да се латинизовање овдје није примало, о томе свједочи Данијеле Фарлати говорећи да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима. Отуда су сјеверњи крајеви Албаније (српски) лакше покатоличени него јужнији, који су били под утицајем Грка. Могућа је повезаност имена Далмација и Мат, Маћа, Македонија. У Албанији имамо и 2 куле које носе име и по области на којима су се налазили, кула Мат и тврђава Далмација. У штампаном тому хрисовуље сабраних канона цара Јустинијана наведене су и границе Горње и Доње Албаније. Горња је била од Кројског владичанства, а доња од Љешког. Према таквом виђењу и античка имена Македонија и Далмација би била у вези. Назив Далмација је, по таквој етимологији, настао од Доња Македонија, Маћедонија, ријека Маћа, Macedonia. Дал би било доле, доња, а мациа, Македонија. Чак је и острво Хвар имало славенски назив Лесина, много вијекова, што је у могућој вези с именом Лесандро, Александар, а не шума, лес, како неки сматрају.

Из чињеница да се и Александар Велики и Скендербег приказују данас и као Грци, словенски Македонци, Албанаци и Срби (због свједочења Луцића и Гундулића) и због очуване традиције везане за Александра Великог, и код Срба и Албанаца, јасна је историјска повезаност ова два народа. Испреплетеност и народних обичаја: крвне освете, крсне славе, побратимства... као и словенизама у албанском језику, као и бројних словенских топонима и хидронима широм Албаније указују да је назив Арбанаси везан и за данашње Србе и Албанце. Вицко Змајевић је католичке Арбанасе поред Скадарског језера пресељавао код Задра, гдје су основали насеље Арбанаси. Имена и презимена прве три сеобе су углавном српска уз мању примјесу албанизама. Племе Шестани, које је остало код Скадарског језера, је временом језички албанизовано, али су се ширењем Црне Горе на тај простор, вратили на употребу српског језика. По свједочењу католика и припадника племена Шестани, Ђоке Дабовића у књизи Племе Шестани, стари Шестани су говорили да знају и нашки и арбанашки. [7] Срби и Арбанаси су повезани ратничким обичајима у смислу да се често ради о граничарима, крајишницима, ратницима и горштацима, али постоји повезаност и самих имена: Сарбљи, Арбанаси - Албанаци. Етногенезанама су данас развијени у двије посебне нације.

Марко Миљанов је у књизи Живот и обичаји Арбанаса описао многе сличности у народним обичајима Срба и Арбанаса: побратимство, крвна освета, гостопримство, отимање за првенство, понос, јуначке пјесме, бунтовништво, одсијецање глава при ратовањима, као и набијање истих на колац, оружје има сакрални карактер, дају вјеру - бесу - ријеч (заклетва), облик живота у задругама, мегдан - двобој због повреде части... Брђанска и црногорска племена су кумовала и братимила се с арбанашким племенима, само је разлика у језику била велика. Арбанашка племена су славила крсне славе и Миљанов је навео које је племе славило коју славу. Турци су слабо успијевали да искорјене крсну славу код Арбанаса. Српске и арбанашке пјесме пјевају о истим догађајима на два језика. [8]

Милан Шуфлај у књизи Срби и Арбанаси (њихова симбиоза у средњем вијеку) наводи арбанашког војводу Градислава. Ромејски писци у 11. вијеку по први пута спомињу Арбанасе као знатан дио војски које против Цариграда подигоше претенденти Манијак (1042.) и Василак (1078.). Град Круја им је био нуклеус. Латини су народ звали Arbanenses (1166.), земљу Arbanum (1204., 1250.), а од времена анжувинских (1271.) готово искључиво Albanenses, Albania. Шуфлај сматра да је Р у имену народном старије. Шћипетар је размјерно младо име, непознато Арбанасима који су се иселили у Грчку и Италију у 14. и 15. вијеку или код Задра (18. вијек), на Чиово и другдје. Карло Топија је себе звао господин рабнски. Жупани спрског краља у дукљанском приморју били су католик Арбанас Владислав и православни жупан Радислав. Арбанашке велможе су се хтјеле ослободити рашкога краља. Кћерка Арбанаса Које Захарија, Боја, је предала Дањ Млечанима. Зета и сјеверна Албанија су по Шуфлају један биолошки facies. Мирдити (племе) су се опирали примити грегоријански календар 1570. године. Јањинска hроника настала око 1440. спомиње: ...нападне на њега Серб-албанито-булгаро-влах Вонко... У четама цара Душана при освајању Епира и Тесалије 1348., налазили су се већином Арбанаси. Млечани су трупе српског војсковође Прељуба 1350. називали Albanenses. Колонија Арбанаса код Задра настала 1723.-1727., потиче из крајева старе Дукље, из мјешовите српско-арбанске зоне. Преко Вицка Змајевића, надбискупа барског и примаса Србије се вршило то исељавање, преко Бара. Добијају презимена по селима из којих долазе из околице Скадра и Бара (Шестановић, Грдовић, Пинчић, Калмета...). 1248. именује Папа Иноћентије IV надбискупа барског. Он је претеча новога система римске курије, по којем Албанија постаје операционом базом против православља на Балкану, а Бар главним упориштем против продирања српске цркве на море. Наслов надбискупа барског је од почетка 15. вијека је примас Србије. Иван Кастриот, отац Скендербегов је купио на Хиландару пирг (кулу) светог Ђорђа за 60 флорина и од тада до данас се зове Арбанашки пирг. Католички Арбанаси династе су били везани родбинским везама с православним кнежевским обитељима Балшића, Лазаревића, Бранковића, Црнојевића... Грчки писци из доба Комнина називају Србе већином Далматинцима и Кинам и град Рас ставља у Далмацију. Према Стефану Првовјенчаном Скадар се налази у правој Далмацији, а према архиђакону Томи, Улцињ и Бар су у Superior Dalmatia. Которски градски статути 14. вијека тачно разликују сјеверније Хрвате од Словена (Sclavi), који измјешани с Власима и Арбанасима станују у близини вароши. [9]

Ђорђе Аријанит Комнин (1383.–1462.), арбанашки средњовјековни великаш је себе звао Комниновић у писму напуљском краљу. [10] У једном извјештају из 1570. године пише: Бар је крај Далмације, а Улцињ почетак Албаније. [11] Марин Бици, надбискуп барски и примас Србије у свом путопису из 1610. пише да ријека Дрим дијели Србију од Албаније. [12] Јован Стефанов Балевић 1752. године себе именује као Братоножић-Албанац [13], а 1757. године назива се Албано-Црногорцем из Братоножића. [14] Петар I Петровић Његош у књизи Кратака историја Црне Горе, Бар и Улцињ смјешта у Арбанију.

Референце

  1. ^ Coleti, Giovanni Giacomo. Illyricum sacrum, VII, str. IX.. XIV., 191., 192... 
  2. ^ Miklošič, Franc (1858). Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, str. 129., 132. Beč. 
  3. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, str. 390. Beograd: Službeni glasnik. 
  4. ^ Srećković, Pantelija (1884). Istorija srpskog naroda, knj. 1., str. 216. Beograd: Kraljevsko-srpska državna štamparija. 
  5. ^ Lucić, Hanibal. U POHVALU GRADA DUBROVNIKA. 
  6. ^ Gundulić, Ivan. Osman, Pjevanje treće. Dubrovnik. 
  7. ^ Dabović, Đoko (2006). Pleme Šestani, str. 132. Bar: Udruženje građana Šestani. 
  8. ^ Миљанов, Марко (1908). Живот и обичаји Арбанаса, друго издање, стр. 2., 3., 5., 19., 20., 22., 24., 32., 37., 41., 47., 52., 60., 62., 63., 87. Београд. 
  9. ^ Šufflay, Milan (1925). Srbi i Arbanasi (njihova simbioza u srednjem vijeku), str. 10., 23., 24., 25., 40., 41., 49., 52., 63., 69., 78., 80., 90., 95., 107., 108. Beograd. 
  10. ^ Schmitt Oliver Jens, Skandermbeg et les sultans, Turcica, 43 (2011) p. 71.
  11. ^ Dabović, Đoko (2006). Pleme Šestani, str. 172. Bar: Udruženje građana Šestani. 
  12. ^ Bizzi, Marin (1985). Iskušenja na putu 1610. godine, str. 47. Budva: Općinski arhiv Budva i Leksikografski zavod Crne Gore. 
  13. ^ Balević, Jovan (1752). Filozofska disertacija o širenju vojne religije. 
  14. ^ Balević, Jovan (1757). Kratak i objektivan opis sadašnjeg stanja Crne Gore. Sankt-Peterburg.