Љубомир Милетић — разлика између измена

| име = Љубомир Милетић

| слика = Lyubomir Miletich Shtip.jpg

| ширина_слике = 250п

| опис_слике = Љубомир Милетић

| место_смрти = [[Софија]]

| држава_смрти = {{застава|Краљевина Бугарска}}

| поље = [[лингвистика]]<br />[[етнографија]]<br />[[историја]]

| институција = [[Софијски универзитет]]<br />[[Бугарска академија науканауке]]<br />[[Македонски научни институт]]

| школа = [[Свеучилиште у Загребу|Универзитет у Загребу]]<br />[[Карлов универзитет у Прагу|Карлов универзитет]]

| студенти =

| познат_по =

| награде =

| напомене =

'''Љубомир Милетић''' ({{јез-буг|Любомир Милетич}}; [[Штип]], [[1. јануар]] [[1863]] — [[Софија]], [[1. јун]] [[1937]]) био је био водећи [[БугариБугарска|бугарски]] [[научник]] и интелектуалац крајем 19. и почетком 20. века, [[Лингвистика|лингвиста]], [[Етнографија|етнограф]] и [[Историја|историчар]].

По Бугарској енциклопедији, његов отац Ђорђе био је рођени брат [[Светозар Милетић|Светозара Милетића]] и обојица, иако рођени у [[Аустроугарска|Аустроугарској]], наводно имају порекло из [[Источна Тракија|Источне Тракије]], што је и утицало да се његов отац ожени женом из [[Велес]]аВелеса, због чега је Љубомир рођен у [[Штип]]уШтипу у данашњој [[СевернаРепублика Македонија|Северној Македонији]].<ref> Према "Енциклопедия България", издање Бугарске академије наука</ref> Истина је другачија: отацОтац [[Ђорђе Милетић]] је био уствари српски учитељ, који је само службом дошао фебруара 1859. године у Јужну Србију, тада у Турској. Али "бугарска пропаганда и терор отерали су га међу Бугаре, и данас је његов син Љубомир Милетић професор на Универзитету у Софији, један од највећих 'србофоба'".<ref>"Србобран", Њујорк 2. септембарсептембра 1917. године</ref>

Иако рођени Србин, по оцу - "прешао је Бугарима и он је данас (1927) главни 'списател и автор на македонскија научен институт'.<ref>"Политика", Београд 1927. године</ref> Због тога што му је мајка била "Македонка", он се одрекао српства. Рођен је у Штипу 1863. године - "Љубомир Георгев Милетич" (по бугарском). Ђорђе Милетић је наводно био српски политички емигрант, који је као Карађорђевац напустио кнежевину Србију. Отац Ђорђе је био српски учитељ у Велесу 1859-1861. године, где је продужио рад колеге Нешковића, и много допринео модернизацији наставе. Преместио се као већ ожењен у Штип, где је службовао 1861-1863. године. Тада им се родио се син Љубомир, па је породица прешла у Кукуш (1863-1867), затим Струмицу (1867-1868). Када је путописац Спиридон Гопчевић свратио у Штип, разговарао је са тамошњим учитељем Ђорђем Милетићем. Ђорђе му је рекао да је та српска школа "бугаризована" 1870. године, а он је морао да делује као агент "славенофила". Његова веза са српством је видна 1877-1878. године, када се јавља као приложник "Љубомир Милетић са 200 крајцара из Штипа", за Српску православну велику гимназију у Новом Саду.<ref>"Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду", Нови Сад 1910. године</ref> То је у ствари његов отац, само користећи име малог сина, приложио свом завичају. Студирао је Љубомир у Загребу и Прагу, и стекао филолошко образовање. У списку студената у Прагу, за њега се каже да је 1883-1884. године: "из Македоније, из Штипа, бугарске националности, православац".

Један је од оснивача софијског Универзитета "Климент Охридски". Био је члан и председник 1926-1937. године, Бугарске академијеАкадемије наука.<ref>Пера Тодоровић: "Српска ствар у Македонији", Београд 1997. године</ref>

Д-рДр Милетић је сматран за великог бугарског стручњака, слависту. Постао је дописни члан ЈАЗУ у Загребу 1900. године. Као Јагићев некадашњи ученик, дочекао је да га и Хрвати својатају, био је - "подриетлом Хрват".<ref>Георгес Десбонс, Вишња Павелић: "У одбрани истине и правде", Загреб? 1983. године</ref> Објавио је 1903. године студију о источнобугарским дијалектима, од стране Бечке академије.<ref>"Срђ", Дубровник 28. фебруар 1907. године</ref> Бечка академијаАкадемија наука је 1897. године ангажовала д-рдр Љубомира Милетића професора из [[Софија|Софије]], да о њеном трошку обиђе источну [[Кнежевина Бугарска|Бугарску]] и проучи њене дијалекте. Бечлије су користиле велики "Трајтлов легат" да финансирају "Балканску комисију", за коју је радио Милетић.<ref>"Дело", Београд 1. јул 1898. године</ref> Проф. Милетић је нарочито био активан крајем 1909. године, када је учествовао по бројним политичким зборовима у Бугарској. Он се "умешао у македонску емиграцију", која је тражила од Бугарске ослобођење.<ref>"Политика", Београд 1909. године</ref> Милетић је био и васпитач младог престолонаследника [[Борис ІІІ од Бугарске|Бориса III]], будућег бугарског цара. За његов 25. годишњи књижевно-научни јубилеј, [[Бугари]] су му приредили свечано академско јубиларно вече у Софији 1912. године. Он је тада професор словенске филологије на универзитетуУниверзитету и подпредседник бугарске академијеАкадемије.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1912. године</ref>

За време [[Први светски рат|Првог светског рата]] Милетића је послала бугарска влада да по [[Немачко Царство|Немачкој]] држи предавања, у корист бугарских интереса на [[Балканско полуострво|Балкану]]. Он је након рата писац рубрике 'Страници о миналото', у Протогеровој 'Македонији'". Објавио је 1927. године у Софији, брошуру којом се замерио [[Срби]]маСрбима, пишући са пијететом о бугарским комитама - "Спомени на Дамјан Грујев, Борис Сафаров и Иван Гарванов". За разлику од осталихдругим шовинистички расположених Бугара, Србин Милетић је радио стручно - "научно",. такоТако је по жељи [[Тодор Александров|Александрова]] и [[Александар Протогеров|Протогерова]] написао четири пригодне брошуре као материјал "за историјата на македонското движеније". Поседовао је и део архиве покојног стрица [[Светозар Милетић|Светозара Милетића]], коју је злоупотребљавао, пишући у гласилу В.М.Р.О.<ref>"Политика", Београд 13. децембар 1927. године</ref> Написао је стручни есеј о књижевности и језику Бугара, у српском [[Банат]]уБанату.

Милетић је као научник и универзитетски професор у Софији, био председник Бугарске академије наука, до своје смрти. Умро је 1937. године и сахрањен са великим почастима, због великих заслуга за [[Бугари|бугарски]] [[народ]].<ref>"Време", Београд 4. јун 1937. године</ref>

== Референце ==