Свети Сава — разлика између измена

10 бајтова додато ,  пре 1 године
м
нема резимеа измене
м
м
'''Свети Сава''' (око 1175—14. јануар 1236){{напомена|У већини извора је наведено да је Свети Сава рођен око 1175. године.<ref>'' 100 најзнаменитијих Срба '' у издању ПРИНЦИП-а из [[Београд]]а и Ш-ЈУПУБЛИК-а из [[Нови Сад|Новог Сада]], 1993. године</ref><ref name=autogenerated1>'' Свети Сава, принц и просветитељ '' у [[Цетиње|Цетињу]] и Београду, 2007. године</ref><ref name=autogenerated1 /><ref>{{Cite web|url=http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava|title=Свети Сава|publisher=историјска библиотека|accessdate=28. 3. 2013}}</ref> али се наводе и 1174.<ref name="EN">'' [[Народна енциклопедија]], Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.''</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.spc.rs/sr/sveti_sava_prvi_arhiepiskop_prosvetitelj_srpski|title=Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски|publisher=Српска православна црква|accessdate=28. 3. 2013}}</ref> и 1169.<ref>{{Cite web|url=http://www.sokobanja.com/zanimljivosti/legende-i-price-iz-naroda/srpske-slave/sveti-sava|title=Свети Сава|publisher=Соко Бања|accessdate=28. 3. 2013}}</ref>}}{{напомена|По [[јулијански календар|јулијанском календару]]}} био је српски принц, монах, игуман манастира [[Манастир Студеница|Студенице]], књижевник, дипломата и први [[архиепископ]] [[Аутокефална црква|аутокефалне]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]. Рођен је као '''Растко Немањић''', најмлађи син великог жупана [[Стефан Немања|Стефана Немање]], и брат [[Вукан Немањић|Вукана]] и [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]].
 
Kao младић добио је од оца на управу [[Захумље]] (1190. или 1191). Убрзо 1192. године Растко је побегао на [[Света гора|Свету гору]] и замонашио се у руском [[манастир Пантелејмон|манастиру Светог Пантелејмона]], где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се [[Монаштвомонаштво|замонашио]] и добио име Симеон (вероватно 25. март 1196), подигао [[манастир Хиландар]] (1198—99), први и једини српски манастир на [[Света гора|Светој гори]].
 
У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења 1204. године велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219.
 
Сава I Српски је убедио [[Цариградска патријаршија|Васељенског патријарха]] и [[Никејско царство|Никејскогникејског цара]] да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. [[Васељенски патријарх]] [[Манојло I Цариградски]] у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик [[Арсеније I Сремац]].
 
Два пута је путовао у [[Палестина (регион)|Палестину]]. На повратку са другог од тих ходочашћа у [[Света земља|Свету земљу]], смрт га је затекла у тадашњој [[Друго бугарско царствоБугарска|бугарској]] престоници [[Велико Трново|Великом Трнову]] 14. јануара 1236. Његове мошти је у [[манастир Милешева|манастир Милешеву]] пренео његов нећак, краљ [[Стефан Владислав]] I.
 
Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су [[Житије Светог Симеона|''Житије Светог Симеона'']], [[Карејски типик|''Карејски типик'']], [[Хиландарски типик|''Хиландарски типик'']] и ''[[Студенички типик]],'' као и ''[[Законоправило]]''.
Могло је изгледати, да је после свих великих успеха, што их је Стефан последњих година имао, положај Србије осигуран. Али Стефан није био уверен у то. Он је са разлогом мислио, да је положај његове државе несигуран, и да се разне незгоде и неприлике и сукоби свакога часа могу јавити са више страна. Стога је Стефан мислио, да треба нешто предузети, да би се осигурао, бар са оних страна, са којих је, по његовом уверењу, могла у тај мах Србији најпре загрозити опасност.{{sfn|Станојевић|2008|p=15}}
 
Та је опасност, по Стефановом мишљењу, могла доћи од Угарске, која је већ давно радила на томе, да продре на Балканско Полуострво и да покори српске земље, и од латинског[[Латинско царство|Латинског царства]] које је стално тежило да обнови застарела византиска права на Србију. Стефан се у то доба био оженио из Млетака, унуком славног и заслужног млетачког дужда Дандола, па се, делимице по својим политичким погледима и плановима у то доба, а делимице можда и под утицајем своје младе жене, почео приближавати западу, особито Млецима и папској курији. На курији су, можда посредовањем млетачке републике, показали велику готовост, да изађу Стефану у сусрет у сваком погледу и да испуне његове жеље и молбе. А Стефанова је тежња била, да буде заштићен од агресивних намера Угарске и латинскогЛатинског царства. Уверен, да му папа може помоћи, он је тражио од папе заштиту и молио је, да му пошаље краљевску круну. Наравно да је Стефан за те услуге морао обећати, да ће признати папску власт и примити католичку веру. Али је за те уступке Србија имала да добије обезбеђење од непријатеља и признање државне независности, и то добитком краљевске круне са најкомпетентније стране у тај мах у Европи. За те велике користи вредело је, по Стефановом мишљењу и уверењу, учинити извесне жртве.{{sfn|Станојевић|2008|p=16}}
 
Сава међутим није могао да уђе у круг Стефанових идеја у тај мах. Он је био одлучно противан новом правцу Стефанове политике, наслањању на запад и на курију, и енергично се одупирао Стефановој намери, да се покори папи и да из Рима тражи краљевску круну. Стефан није успео да убеди Саву, да Србији са ма које стране прети велика и озбиљна опасност, због које би вредело, или због које би Србија била приморана, да чини тако велике жртве.{{sfn|Станојевић|2008|p=16}}