Глигорије Јефтановић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ) |
||
Ред 33:
=== Политика ===
По гушењу [[Невесињска пушка|српског устанка]], распаду османске власти и почетку аустроугарске окупације, у јулу 1878. је изабран у народну владу.<ref name="Српски биографски речник"/> Подржао је избор [[Сава Косановић (митрополит)|Саве Косановића]] за митрополита 1881, а 1885. је потписао протест цару [[Франц Јозеф|Францу Јозефу I]] против његовог смјењивања са мјеста митрополита.<ref name="Српски биографски речник"/> Након што су аустроугарске власти у мају 1892. укинуле надзор српских црквених општина над вјерским школама, заједно је са представницима општина од земаљске владе тражио поништење ове одлуке.<ref name="Српски биографски речник"/> Преко [[Ђорђе Красојевић|Ђорђа Красојевића]] се упознао са српским политичарима из јужне Угарске који су помагали покрет за српску вјерску самоуправу.<ref name="Српски биографски речник"/> Заједно је са [[Михаило Полит-Десанчић|Михаилом Полит Десанчићем]] и [[Ђорђе Красојевић|Ђорђем Красојевићем]] саставио захтјев познат као „Први царски меморандум“, у коме су Срби тражили вјерску и школску самоуправу, право на званичну употребу српског имена,
народног назива за српски језик (који је претходно од аустроугарскких власти избачен из употребе и замјењен новим називом „босански“), ћириличког писма и српских народних симбола.<ref name="Српски биографски речник"/> Први царски меморандум настао је 5. децембра 1896. у Бечу.<ref name="Српски биографски речник"/> Глигорије Јефтановић, Михаило Полит-Десанчић и Ђорђе Красојевић је требало да меморандум предају лично [[Франц Јозеф|Францу Јозефу I]], али на захтјев аустроугарског министра финансија [[Бенјамин Калај|Бенјамина Калаја]], цар је одбио да их прими па су меморандум предали Дворској канцеларији.<ref name="Српски биографски речник"/> Аустроугарске власти су на меморандум одговориле економским бојкотом, притисцима и застрашивањем.<ref name="Српски биографски речник"/> Пошто је добио подршку од [[Митрополит београдски Михаило|митрополита Михаила]], у марту 1897. заједно је са [[Војислав Шола|Војиславом Шолом]] лично [[Франц Јозеф|Францу Јозефу I]] уручио „Други царски меморандум“.<ref name="Српски биографски речник"/> На овај меморандум је аустроугарски министар финансија [[Бенјамин Калај|Бенјамина Калаја]] направио царско рјешење у коме се каже да поводом српских жалби није ништа пронађено.<ref name="Српски биографски речник"/> По повратку из Беча у Сарајево 1897. помогао је стварање часописа [[Српски вјесник]].<ref name="Српски биографски речник"/> Од 1905. године креће широк национални фронт борбе Срба у Босни. Покреће се "Српска ријеч" у Сарајеву, ничу финансијске установе, активиран је културно-просветни рад. Због његових заслуга биран је од 1906. до 1914. године за председника Великог Управног просветног савета у Босни. На почетку Првог светског рата, прво је био таоц а затим и осуђен на две године тамнице.<ref name=automatski_generisano1>"Политика", Београд 1927. године</ref>
Члан градске управе у Сарајеву је постао 1911.<ref name="Српски биографски речник"/>
Ред 39:
Од [[1. новембар|1. новембра]] до [[31. децембар|31. децембра]] [[1918]]. године био је предсједник Врховног вијећа националног сабора аустроугарске провинције [[Босна и Херцеговина (1878—1918)|Босне и Херцеговине]].
Постао је први председник [[Привремено народно представништво|Привременог народног представништва]] у Београду. Затим се "Господар Глигорије" (како су га од миља звали) повукао из јавног живота као старац, од преко 80 година.<ref
== Референце ==
| |||