Џунтаран — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м gradovi pobratimi; козметичке измене |
||
Ред 27:
Џунтаран је важан као једно од 20-ак места у [[Мађарска|Мађарској]] са постојећом [[Срби у Мађарској|српском мањинском самоуправом]].
== Географија ==
Град Џунтаран или Адоњ се налази у средишњем делу [[Мађарска|Мађарске]]. Од престонице [[Будимпешта|Будимпеште]] град је удаљен око 50 километара југозападно. Град се налази у средишњем делу [[Панонска низија|Панонске низије]], на десној обали [[Дунав]]а. Надморска висина места је око 100 m.
Ред 40:
== Срби у Адоњу ==
{{чишћење}}
[[Срби]] су насељени у Адоњу [[1690]]. године под патријархом [[Арсеније Чарнојевић|Чарнојевићем]]. Појавили су се 1688. године и ту зауставили. Већ 1691. године у Адоњу је православна црква - брвнара са једним свештеником.<ref>"Српске недељне новине", Будимпешта 2017.</ref> У тој богомољи су до 1698. године чуване мошти српског деспота па светитеља Св. Стефана Штиљановића. Још [[1704]]. у једном спису „ударили су печет” [[Срби]] из тадашњег Џанкуртанца, Станоје Вајда "са својим сиромасима".<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године</ref> По једном попису из [[1731]]. године у том насељу је било 19 српских кућа. Црква од чврстог материјала - камена грађена је 1732. године. У документу - списак пореза за школе, епархије будимске из [[1745]]. године, наводи се прилог из места Џанкуртаран - 5 ф. У другом српском документу састављеном и потписаном у [[Сентандреја|Сентандреји]] [[12. децембар|12. децембра]] [[1748]]. године, као извештају о избору владике, помињу се из [[православци]] и из Адоња: поп Андреј Жикуртарански, затим "Христјани Жанкултарански (сада, 1872. године - Ароњ!) - место печета полажу свој крст". Значи да је село имало у [[18. век
Године [[1827]]. купио је књигу за читање поп Никифор Сабадош у Адоњу (ту и 1826).<ref>Јован Пачић: "Сочињенија песнословна", Пешта 1827. године</ref> Пренумерант поучне књиге о значају оца, био је 1832. година администратор парохије поп Цветко Ћосић.<ref>"Отац или мисли чедољубивог оца", превод, Карловац 1832. године</ref> Српску књигу купило је 1832. године неколико Срба из Адоња. Били су то парох Петар Парабак (и 1831), Јован Миљковић "дјетонаставник" (учитељ) (и 1831), те господа Јован Каран трговац и Димитрије Поповић земљеделац.<ref>Василије Чокерљан: "Србски родољубац", Будим 1832. године</ref> Мађарско-српску граматику набавио је 1833. године адоњски учитељ Николај Сабадош. Тада је још постојала српска народна школа у месту.<ref>Емерико Салај: "Мађарско-себска граматика", Будим 1833. године</ref>
Линија 51 ⟶ 52:
Никола Ђ. Вукићевић у чланку: „Судба православне цркве у источној Угарској” пише о насилном поунијаћењу српског [[Православље|православног]] живља и у Адоњу. Од њих су постали бројни „[[Шокци]]”, који одрођени, не знају за своје [[Срби|српско]] порекло.<ref>"Даница", Нови Сад 3/1862. године</ref>
Дописник новосадског листа оглашавао се крајем седамдесетих година [[19. век]]а дописима из Адоња. Тако се јавља поводом већих православних празника у месту 1877-1878. године. За Адоњ вели да је „весело гњиздо бесних Мађара који желе пропаст не само Србима”. Ту је мало [[Срби|Срба]] преостало, али постоји црквена општина којој је председник трговац Јован Пајчић. Реч је о пожртвованом појединцу који неуморно тражи начин да ту сваком помогне.<ref>"Застава", Нови Сад 1877. године</ref> Пајчићев син млади Александар умро је 1876. године и то је био велики ударац за ту сиромашну црквену општину и његовог оца. Адоњци Срби су годину дана чекали да добију нешто од завештања Наума и Јелене Бозде, фонда којим су руководили [[Срби]] [[Будим
У српском листу изашао је [[1882]]. године оглас трговца Јована Пајчића из Адоња. Тражио је за његову тамошњу мешовиту трговину једног доброг трговца - помоћника, вичног [[Немачки језик|немачком]] и [[Мађарски језик|мађарском језику]].<ref>"Застава", Нови Сад 1882. године</ref> Огласи ће излазити и касније, а фирма ће имати нови назив: "Мешовита шпецерајска мануфактурна трговина Јована Пајчића и сина у Дуна Адоњу" (1901). Пајчић је тражио младог помоћника који се разумевао у мануфактурну робу и знао мађарски језик. Овај је требало да замени његовог покојног сина.<ref>"Застава", Нови Сад 1901. године</ref>
Умро је [[1893]]. године парох Адоњски, Симеон Степанац, родом из [[Мокрин]]а. Починуо је у 77. години, без икаквог одликовања и признања. Током каријере почео је од појца у [[Мартонош
Православни храм у Дуна-Адоњу реновиран је [[1899]]. године, заслугом мештанина Јована Пајчића. Било је то у време када је парохијом администрирао поп Јован Бешлић. Следеће [[1900]]. године, епархијска власт је издала пуномоћ Пајчићу, да подигне из тамошње штедионице 300 круна, којима ће се оправити парохијски дом.<ref>"Српски сион", Карловци 22.октобар 1900. године</ref> У Адоњу се [[1893]]. године истакла доброчинитељка велепоседница Марија Пајчић, супруга Јованова. Она је поклонила капели у граду [[Вараждин
Српски извор из [[1905]]. године наводи да је Адоњ велика општина. Ту живи 4.471 становник, а има 619 домова. [[Срби|Срба]] готово да нема; у две куће сместило се 22 православца. По претходном државном попису из [[1900]]. године од 35 православаца, њих 11 су само [[Срби]]. Постојала је црквена општина, али нередовна, црвени земљишни иметак износи 37 кј. Председник-тутор био је Емил Пајчић, а свештеник је админстратор парохије, из парохије [[Бата]]. Црква је била у добром стању. Парохија је била најниже шесте класе, а њој је као филијала придодата [[Перката]]. Администратор поп Златоје Поповић парох батски, родом је из [[Бачка Паланка|Бачке Паланке]]. У Адоњу нема српске школе, а троје деце похађа [[Римокатолици|римокатоличку]] школу.<ref>Мата Косовац: „Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године”, Карловци 1910. године</ref> Број Срба је 1932. године спао на само четири душе.
| |||