Википедија

Византијска музика — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Спашавам 2 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta14)
Ред 39:
Према њему, филозофија је била подељена на теорију (теологију, физиологију, математику) и праксу (етика, економија, политика), а питагорејско наслеђе је било део првог, док су само етички ефекти музике били релевантни у пракси. Хармоника математичке науке обично није била помешана са конкретним темама приручника за певање.
 
Ипак, византијска музика је модална и потпуно овисна о старогрчком концепту хармоника.<ref>
Птоломејеви хармоници су закључна главна референца у дидактичким списима Георгиуса Пахимера и Манојла Вријенија, осим Аристоксенових фрагмената, а каснији аутори, укључујући Никомаха, Клеонида, Теон из Смирне и Аристида Квинтилијана (2-4. век). Сви византијски аутори уче хармоније као математичку науку без икакве везе са савременом композицијом. {{Cite conference
| publisher = Magyar Tudomanyos Akademia
| pages = 575–584
Линија 49 ⟶ 50:
| date = 2001
| url = http://www.uni-regensburg.de/Fakultaeten/phil_Fak_I/Musikwissenschaft/cantus/CPvolumes/1998.pdf#page=563
| accessdate = 11. 05. 2019
}}</ref> Његов тонски систем се заснива на синтези са [старим грчким моделима], али ми немамо других извора који би нам објаснили како је ова синтеза обављена. [[Каролиншки] кантори могу да мешају науку о хармоницима са дискусијом о црквеним тоновима, названим по етничким именима октавских врста и њиховим тропима транспозиције, јер су измислили своје октоихове на основу византијског. Али нису користили раније Питагорејске концепте који су били фундаментални за византијску музику, укључујући:▼
| archiveurl = https://web.archive.org/web/20161022095326/http://www.uni-regensburg.de/Fakultaeten/phil_Fak_I/Musikwissenschaft/cantus/CPvolumes/1998.pdf#page=563
| archivedate = 22. 10. 2016
| deadurl = yes
| df =
}}
▲}}</ref> Његов тонски систем се заснива на синтези са [старим грчким моделима], али ми немамо других извора који би нам објаснили како је ова синтеза обављена. [[Каролиншки] кантори могу да мешају науку о хармоницима са дискусијом о црквеним тоновима, названим по етничким именима октавских врста и њиховим тропима транспозиције, јер су измислили своје октоихове на основу византијског. Али нису користили раније Питагорејске концепте који су били фундаментални за византијску музику, укључујући:
{| class="wikitable" style="margin: 1em auto 1em auto;"
! style="width:50%" |Грчка верзија
Линија 456 ⟶ 463:
# the ''heirmologion'', which was composed in eight parts for the eight echoi, and further on either according to the canons in liturgical order (KaO) or according to the nine odes of the canon as a subdivision into 9 parts (OdO).
 
These books were not only provided with musical notation, with respect to the former ''tropologia'' they were also considerably more elaborated and varied as a collection of various local traditions. In practice it meant that only a small part of the repertory was really chosen to be sung during the divine services.<ref>
The menaion had in early sticheraria until the 12th century a larger repertoire, but until the 14th century the repertory of notated idiomela was reduced to a collection of 750. Only a part was performed within a local monastic tradition throughout the year. {{cite journal
|last=Troelsgård
|first=Christian
Линија 468 ⟶ 476:
|editor-last=Dobszay
|ref=Tro01
|archive-url=https://web.archive.org/web/20161022095326/http://www.uni-regensburg.de/Fakultaeten/phil_Fak_I/Musikwissenschaft/cantus/CPvolumes/1998.pdf#page=563
}}</ref> Nevertheless, the form ''tropologion'' was used until the 12th century, and many later books which combined octoechos, sticherarion and heirmologion, rather derive from it (especially the usually unnotated Slavonic ''osmoglasnik'' which was often divided in two parts called "pettoglasnik", one for the kyrioi, another for the plagioi echoi). ▼
|archive-date=22. 10. 2016
|dead-url=yes
|df=
}}
▲}}</ref> Nevertheless, the form ''tropologion'' was used until the 12th century, and many later books which combined octoechos, sticherarion and heirmologion, rather derive from it (especially the usually unnotated Slavonic ''osmoglasnik'' which was often divided in two parts called "pettoglasnik", one for the kyrioi, another for the plagioi echoi).
[[File:Tropologion-Menaion from Sinai.jpg|thumb|750px|center|[[Menaion]] with two [[kathisma]]ta (echos tritos and tetartos) dedicated to [[Eudokia of Heliopolis|Saint Eudokia]] (1 March) and the sticheron prosomoion χαῖροις ἡ νοητῇ χελιδῶν in echos plagios protos which has to be sung with the melos of the [[Idiomelon|avtomelon]] χαῖροις ἀσκητικῶν. The scribe rubrified the book Τροπολόγιον σῦν Θεῷ τῶν μηνῶν δυῶν μαρτίου καὶ ἀπριλλίου ([[Saint Catherine's Monastery|ET-MSsc]] Ms. [[#ET-MSscGr607|Gr. 607]], ff. 2v-3r)]]
The old custom can be studied on the basis of the 9th-century tropologion ΜΓ 56+5 from Sinai which was still organised according to the old tropologion beginning with the Christmas and Epiphany cycle (not with 1 September) and without any separation of the movable cycle.<ref>See the list of incipits: {{Cite book
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Византијска_музика”