Епископ тимочки Мелентије — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ciscenje mrtvih referenci
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 1:
{{Верски поглавар
| име = Мелентије Вујић
| слика = MelentijeVujic.jpg
| опис_слике =
Ред 9:
| место_смрти = [[манастир Хиландар]]
| држава_смрти = [[Грчка]]
| сахрањен =
| звање =
| године =
| редослед =
| претходник =
| наследник =
| звање1 =
| године1 =
Ред 27:
Љубомир Вујић, потоњи епископ тимочки и подвижник хиландарски Мелентије, рођен је у селу Осеченици код [[Ваљево|Ваљева]] 1857. године, од оца Живојина и мајке Ане. Основну школу завршава у [[Крчмар]]у, а гимназију у [[Београд]]у. Одмах после гимназије се замонашио ([[25. јун]]а [[1877]]) у манастиру [[Манастир Враћевшница|Враћевшници]] и добио монашко име Мелентије. Као монах завршава [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Београдску богословију]] [[1883]]. године. На позив митрополита Михаила, изгнаног тада у [[Руска Империја|Русију]], одлази као питомац у [[Кијев]]ску духовну академију, коју завршава [[1887]]. По повратку постављен је за ректора у [[Призрен]]ској богословији. На предлог митрополита Михаила, [[Свети архијерејски сабор Српске православне цркве]] у [[Краљевина Србија|Краљевини Србији]] изабрао га је за тимочког епископа и посветио [[10. октобар|10. октобра]] [[1891]]. године.
 
Као тимочки владика преосвећени Мелентије радио је више од 20 година. Упркос слабом здрављу, неуморно се трудио на подизању духовне свести у народу, нарочито против празноверица. Особито се трудио да побољша духовно, просветно и материјално стање свога свештенства. Настојао је да свештенство материјално обезбеди укидањем незгодног начина наплате свештеничке зараде, али у томе није успео. После 22 година рада затражио је умировљење (пензионисање), што му је одобрено 15. јуна 1913.<ref>[[Сава Вуковић]]: „Српски јерарси од деветог до двадесетог20. века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Мелентије (Вујић) епископ тимочки 1891-1913“, pp. 311-312. {{COBISS|ID=162167047}}</ref> Године [[1913]], одмах по разрешењу, одлази на Свету гору. Одлазећи са епархије, дао је следећу изјаву: „Одлазим са управе епархије стога што нисам био у стању да испуним своју дату реч парохијском свештенству за преуређење његовог материјалног стања. А одлазећи у Свету гору да тамо послужим манастиру Св. [[Манастир Хиландар|Хиландару]], дајем своју српску владичанску реч да се нећу вратити на владичански положај све дотле док не чујем да је свештеничко стање обезбеђено на поузданој материјалној подлози“.<ref name="gr">Епископ Мелентије Хиландарац, „Духовна градина“, Београд 1981, 311.</ref>
 
Преосвећени Мелентије није се више вратио на епархију, остао је у Светој гори. Свети владика [[Николај Велимировић]] описује његов живот на Светој гори као троструки подвиг: „на послу око исправљања самога себе, на послу око исправљања братства Хиландарског, и на послу писања поучних списа за Српски народ“.<ref name="gr"/>
Ред 51:
 
{{низ
| пре= [[Мојсије Вересић]]
| списак= [[Епархија тимочка|Епископ тимочки]]<br />[[1891]] — [[1913]].
| после= [[Иринеј Ћирић]] |
}}