Адолф Ајхман — разлика између измена

| име = Адолф Ајхман

| слика = Adolf Eichmann at Trial1961.jpg

| опис_слике = Адолф Ајхман на суђењу 1961.

| место_рођења = [[Золинген]]

| држава_рођења = [[Немачко царство]]

| место_смрти = [[Рамла]]

| држава_смрти = [[Израел]]

| чин =

| род =

| јединица =

| битке =

| награде =

| каснији_рад =

| потпис =

Био је задужен за координацију плана истребљења милиона људи током [[Холокауст]]а, посебно [[Јевреји|Јевреја]], које је названо „[[Коначно решење]]“ (''-{Endlösung}-''). Организовао је проналажење и одвођење људи у разне [[сабирни логор|концентрационе логоре]]. Стога, често је називан и „Главним егзекутором“ [[Трећи рајх|Трећег рајха]]. После пада Рајха Американци су га ухапсили али је грешком пуштен. Успео је да побегне у [[Јужна Америка|Јужну Америку]] ([[Аргентина|Аргентину]]), где је живео све до 1960. године када га је лоцирала израелска тајна служба, [[Мосад]]. Припадници Мосада су га киднаповали и одвели у Израел, где му је и суђено, а као бивши СС потпуковник и ратни злочинац осуђен је на смрт вешањем. Смртна казна је извршена у [[израел]]ском затвору у [[Рамла|Рамли]] 1. јуна, 1962.

Рођен у [[Немачка|немачком]] граду [[Золинген]]у, Адолф Ајхман био је син средње успешног бизнисмена и индустријалца. После смрти његове мајке, [[1914]], његова породица се преселила у [[Линц]] у [[Аустрија|Аустрији]]. Током [[Први светски рат|Првог светског рата]], Ајхманов отац је служио у [[Аустроугарска|аустроугарској]] армији. Године [[1920]], Ајхманова породица се преселила назад у Немачку.

Ајхманов први контакт са [[Националсоцијалистичка њемачка радничка партија|Нацистичком партијом]] био је кад се придружио покрету Вандерфогел, који се описује као ''сељачко аријевско братство базирано на антисемитским идејама''. Постоје докази да су неке Вандерфогел групе чинили и Јевреји, те је сигурно да антисемитизам није постојао у свим деловима покрета. Године [[1932]], Ајхман се вратио у [[Аустрија|Аустрију]] и службено приступио аустријској Нацистичкој партији.

Године [[1933]]., нацисти су дошли на власт у Немачкој, и Ајхман се поново вратио у ту земљу. Унапређен је у шарфирера у администрацији [[логор Дахау|логора Дахау]]. Добровољно се јавио у [[Зихерхајтсдинст|Сигурносну службу]] и радио као референт за разраду [[слободно зидарство|масонске]] картотеке. У јуну 1935. године премјештен је као референт за јеврејска питања, те у сарадњи са њемачком тајном полицијом ''Гестапо'' ради на планирању протјеривања Јевреја из Њемачке. Након [[аншлус|припајања Аустрије]] 1938. године, као заповједник СД распоређен је у [[Беч]], гдје заједно са својим замјеником [[Алојз Брунер|Алојзом Брунером]] основао Централни уред за исељавање Јевреја. Уред има за циљ насилно исељавање јеврејског становништва из Аустрије. По том моделу оснива уред у [[Праг]]у са истим циљевима и задацима. Почетком 1940. године преузео је Централни уред у Берлину од [[Рајнхард Хајдрих|Рајнхарда Хајдриха]] и постао шеф Реферата IV Д 4 централне сигурносне службе [[Рајхсзихерхајтсхауптамт|РСХА]]. 9. октобра 1942. године Брунер је известио Ајхмана са одушевљењем: ''Беч је [[јуденфрај|очишћен од Јевреја]]!'' За вријеме боравка у Бечу протјерано је 180.000 Јевреја. У јулу 1941. године Ајхман је преузео нову дужност, па је задужен за цјелокупно исељавање и протјеривање Јевреја из Њемачке и окупираних подручја, као и њихов транспорт у [[сабирни логор|концентрационе логоре]]. Под његовом управом је координација свих транспорта обично жељезницом, организација и стварање [[гето|гета]], те одузимања јеврејске имовине и управљања истом. Тиме је одговоран за смрт преко 6 милиона Јевреја, који су погубљени или у гетима или у концентрационим логорима. 1941. године састао се са [[Мухамед Амин ел Хусеини|Мухамедом Амином ел Хусеинијем]],<ref>[http://www.ns-archiv.de/verfolgung/antisemitismus/mufti/in_berlin.php Zapisnik razgovora Hitler-Mohammed Amin al-Husseini 28. janura 1941.,]</ref> једним од зачетника [[Антисемитизам|антисемитизма]] у арапским земљама, те са њим планира истребљење Јевреја на просторима [[Арабијско полуострво|Арабије]] и [[Блиски исток|Блиског истока]]. 1942. године на [[Ванзејска конференција|Ванзејској конференцији]] координирао је и водио протокол о [[Коначно решење|коначном решењу]] јеврејског питања.<ref>{{Cite book| last = Lehrer| first = Steven| title = Wannsee House and the Holocaust| url = https://books.google.com/books?id=LchpXxk-jYYC&pg=PA76| date = 1. 099. 2000| publisher = McFarland|isbn=978-0-7864-9144-5| pages = 76}}</ref> Након посјете концентрационом логору [[Логор Аушвиц|Аушвиц]], сарађивао је са мађарским фашистима на заједничким транспортима Јевреја према Аушвицу. Окупацијом Мађарске од стране [[Вермахт|њемачке оружане силе]] Ајхман је основао ''Ајхман-командо'', специјалну јединицу СС под водством Ајхмана, која је задужена заједно са локалном управом за депортацију десетине хиљада Јевреја из Мађарске.<ref>[http://www.basis-wien.at/avdt/pdf/105/00063081.pdf Prisilni rad i marš smrti u Mađarskoj]</ref> Јединица се састојала од 150 особа. Посета у Аушвицу омогућила му је логистичко организовање индустријског убијања и ради на побољшању и усклађивању транспорта жељезницом. У записницима са суђења потврђена је готово болесна перфекција и тежња да ниједан транспорт људи због никаквог разлога не изостане. Постоје подаци по којима је особно Ајхман давао првенство транспортима Јевреја према логорима у односу на логистичку потпору њемачкој оружаној сили на фронту.

Након завршетка [[Други светски рат|Другог свјетског рата]] Ајхман је 1945. године побегао из америчког логора војних заробљеника Обердахштетен и са лажним документима под именом Ото Хенингер живео у малом селу Алетнзалцкох, где је радио као шумски радник. У исто време ловац на нацисте, [[Симон Визентал]], покушава да пронађе Ајхмана и организује претрес у кући Ајхманових родитеља у Линцу и покушава се сусрести са Ајхмановом супругом.{{чињеница| date = 01. 2014. }}<!--mrtva veza do 20. 12. 2013.--> У августу 1947. године могао је бити ухапшен по налогу Симона Визентала, који је наредио претрес стана у Фишердорфу, дијелу [[Алтауссее]] на кућном броју 8. Умјесто претреса тог стана, аустријски су се жандари задржали на кућном броју 38, гдје су тражили неког другог нацистичког официра. Након тога, жандари су ипак дошли на број 8, гдје им је врата отворила Ајхманова супруга Вероника Лиебл-Ајхман, која је тврдила да је од марта 1945. године разведена од Ајхмана и да га од тада није више видјела.<ref name="Die Presse">[http://diepresse.com/home/politik/zeitgeschichte/592129/index.do?from=suche.intern.portal „Eichmann ist meine Leidenschaft“, članak u austrijskom dnevniku ''Die Presse'', 6. septembra 2010. godine]</ref> Због пропасти фирме у којој је радио, смјешта се у изнајмљеном дијелу простора фирме, те живи од повремених послова све до 1950. године. Тада уз помоћ аустријског [[бискуп]]а [[Алојз Худал|Алојза Худала]] из [[Ватикан]]а и њемачке организације за избјеглиштво ''[[Стилле Хилфе]]'' преко [[Италија|Италије]] се исељава већ организованим [[пацовски канали|пацовским каналима]] у [[Аргентина|Аргентину]]. Под именом ''Рикардо Клемент'' добија избјеглички пасош [[Црвени крст|Црвеног крста]] и након извјесног времена састаје са својом породицом. Релативно скромно живи у Аргентини у мјесту -{[[Calle Chacabuco]]}-. 1957. године тужилац у Аушвиц процесу [[Фриц Бауер]] добија писмо од свог пријатеља и бившег логораша [[Лотара Херман|Лотар Хермана]] из [[Буенос Ајрес]]а, у ком пише да је његова кћерка Сyлвиа упознала најстаријег сина Адолфа Ајхмана, који је због својих антисемитистичких изјава лако пао у сумњу. Фриц Бауер обавјештава израелску владу, која у сарадњи са израелском тајном службом [[Мосад]] организова праћење и истрагу о Ајхману. Изјавом агента Мосада, након посјете у стану, да један тако високо рангирани нацистички СС официр живи у скромним условима, истрага се готово прекида све до марта 1960. године када Лотар Херман у сарадњи са њемачко-Јеврејском заједницом у Буенос Ајресу саставља писмо израелским властима у којем тврди: "...како изгледа Израел нема интереса за хапшењем Ајхмана...". До тада Ајхман је запослен у фирми [[Дајмлер Бенц]] у мјесту [[Гонзáлез Цатáн]], предграђу Буенос Ајреса.

Дана 11. маја 1960. године Ајхман је отет и пребачен авионом у Израел. Подаци о операцији хапшења и пребацивања Ајхмана у Израел до сада нису службено објављени и потврђени, те постоји неколико верзија, које су описане у књигама енглеских и израелских аутора. Због немогућности изручења и непостојања конвенције о изручењу између Бразила и Израела, постоји верзија да је тајно отет у акцији Моссад-а под тајним именом [[Операција Гарибалди]], те под именом ''Атила'', међу којима је био агент Моссада [[Петер Зви Малкин]]. По другој верзији пребачен је уз помоћ генералног директора Даимлер Бенза у Аргентини [[Вилијам Мосети]]ја, као и многих добровољаца, у [[Уругвај]] у мјесто [[Пунта дел Есте]], одакле је летом израелске компаније [[Ел ал]]а пребачен за Израел. [[Давид Бен-Гурион]] обзнанио је 27. маја 1960. године хапшење Ајхмана пред израелским парламентом, док се истовремено у њемачким дипломатским круговима покушавала наћи могућност Ајхмановог изручења Њемачкој. Сматра се да није, осим званичне информације, уопште покушано да се Ајхман изручи. Правдано је то тиме да не постоје дипломатски односи на линији Израел-Њемачка, те тврдњом да Ајхман није њемачки држављанин, због исељења у Аустрију и сл.

Њемачки [[адвокат]] [[Роберт Серватиус]] водио је одбрану Ајхмана под тезом да он није био директно укључен у [[холокауст]], него да је извршавао наређења, што му је као војнику била обавеза, те самим тим не постоји основа за пресуду. Наређења је само даље проводио и био је „точкић у систему“. Израел је финансирао одбрану са незнатних 20.000 [[Амерички долар|$]], док је породица Ајхман додатно платила 15.000 њемачких марака. Дио новца који је Вилем Сасен добио за тантијеме од продаје интервјуа са Ајхманом од америчког часописа ''Тајм'' искориштен је за одбрану Ајхмана, али је америчка обавјештајна агенција [[Централна обавештајна агенција|ЦИА]] прије објављивања, све дијелове разговора који су се тицали њемачког правника Глобкеа избрисала и цензурисала.<ref name="New York Times">{{cite news | date = 7. 6. 2006. | title = C.I.A. Knew Where Eichmann Was Hiding, Documents Show | url = http://www.nytimes.com/2006/06/07/world/americas/07nazi.html| newspaper = New York Times| accessdate = 28. 2. 2007. | first=Scott | last=Shane}}</ref> Још један проблем одбране је био у томе да готово није постојала могућност саслушања свједока одбране, који би по израелским законима могли бити ухапшени због сличних оптужби као и Ајхман. Изјаснио се као недужан и улагањем жалбе у првој инстанци повео је расправу о праву израелског суда и легитимности процеса према њему. Суђење је Ајхман провео у кабини од непробојног стакла и у трајању суђења није показао кајање нити осјећаје кривње. Признао је да је убиство 6 милиона Јевреја један од највећих злочина у историји човјечанства, али је нагласио да је само извршавао наређења других, али и да је добио наређење да сам убије, извршио би и то наређење без размишљања. Његову равнодушност према холокаусту може се огледати у дијалогу саслушања са израелским полицијским официром Авнер Лессом:

* {{Cite book | ref = harv| last = Lehrer| first = Steven| title = Wannsee House and the Holocaust| url = https://books.google.com/books?id=LchpXxk-jYYC| year = 2000| publisher = McFarland|isbn=978-0-7864-9144-5|pages=}}

* {{Cite book | ref = harv| last1 last= Efron| first1first = John M.| last2 = Weitzman| first2 = Steven| title = The Jews: a history| url = https://books.google.com/books?id=yr8-AQAAIAAJ| year = 2009| publisher = Pearson Prentice Hall|isbn=978-0-13-178687-5|pages=}}