Сењ — разлика између измена

659 бајтова додато ,  пре 4 године
м
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 55:
У Сењу је сачуван изворни рукопис који се односи на савез горских кнезова ([[Морлаци|морлачких поглавара]]) и суседа Сењана, створен против Млечана. Ти становници планина су се временом променили. Сами себе називају [[Буњевци]] јер су дошли ту са подручја Буне у Босни. Толико су били потлачени и злостављани да су се морали стално селити. У време Максимилијана II много ид њих су се одселили у Мађарску где њихови потомци настављају да живе (1774). Други су се скрасили у Италији, захваљујући подршци Аустрије. Буњевци су по Фортису италијанском путописцу - '''католички Морлаци'''.<ref>Фортис Алберто: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984.</ref>
 
Сењска црквена општина била је мала по броју Срба, али знаменита и одступа од осталих (попут Трста и Ријеке) по неким особеностима. Усташе су за време Другог светског рата срушиле православну цркву Успења пресвете Богородице. У њој је неколико година, између 1847-1852. године службовао као администратор поп [[Милутин Тесла]], отац научника Николе.<ref>"Правда", Београд 1934. године</ref>Пре доласка поп Милутина Тесле, ту је 1846. године био поп Петар Кокотовић. Образован је 1827. године пренумерантски пункт у Сењу, за набавку једне српске (ћириличне) књиге.<ref>Аврам Бранковић: "Карактеристика", Будим 1827.</ref> Чинили су га: поп Јован Радаковић намесник, поп Петар Вучковић администратор парохије сењске, Спиридон Рашевић учитељ и мештани - браћа Милеуснић, Димитрије Михајловић, Лазар Омчикус, Илија Бајић, Никола Радовановић. Као претплатник "Српског летописа" јавља се 1828. године капелан сењски поп Петар Вучковић.<ref>"Србски летопис", Будим 1828. године</ref> Како је то била сиромашна црквена општина, плата свештеничка је била мала и нередовна, па му је аустријска држава уделила 800 ф. помоћи. Године 1850-1851. поп Милутин је био тешко болестан, па су ту администрирали многи околни свештеници. Дуже је остао његов сродник поп Тома Мандић 1851. године. Сењ тада није имао православну парохију, положај је био правно нејасан; била је то "капеланија", али зачудо самостална. Поп Тесла је 1850. године дао да се о његовом трошку направи парохијски жиг.<ref>"Српски сион", Карловци 1903. године</ref>
 
Културну хронику Сења исписали су пожртвовани пренумеранти српских књига. Живков превод књиге о Телемаку узели су 1814. године и становници Сења. Били су то писмени људи као Николај Радовановић, Михаил Тербовић, Стефан Сорковић, Стефан Рашевић са супругом Марјетом, Јован Атанасић, Георгије Јанковић и Димитрије Ристивојевић купец.<ref>Стефан Живковић: "Прикљученија Телемака сина Улисева", Беч 1814. године</ref> Затим су 1817. године Видаковићеву позоришну игру узели претплатом Сењани: Јован Теодоровић и Димитрије Михаиловић.<ref>Милован Видаковић: "Љубомир у Елисијуму или Светозар и Драгиња...", Будим 1817. године</ref> Вуков чудесни речник из 1818. године стигао је код тројице читалаца у месту. Били су то Јован Узелац, Мијајло Трбојевић и Теодор Милеуснић.<ref>Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник...", Беч 1818. године</ref> Павловићев "Српски народни лист" који је излазио у Будиму, куповао је (1839) један мештанин.<ref>"Србски народни лист", Будим 1839. године</ref> Претплатници једне Вукове етнолошке књиге били су 1867. године администратор, поп Лазар Поповић и трговац Тошо Милинић.<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српског", Беч 1867. године</ref> Почетком 20. века парох у Сењу је поп Никола Радошевић.
27.346

измена