Преподобни Јаков Нови Тумански — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке; козметичке измене |
|||
Ред 34:
== Монаштво ==
Након [[Први светски рат|Првог светског рата]], упознаје владику жичког [[Николај Велимировић|Николаја Велимировића]] који је извршио велики утицај на њега да се посвети [[Црква|Цркви]]. Био је активан учесник [[Богомољачки покрет|Богомољачког покрета]] и писац више побожних чланака и преводилац.<ref>Јустин Поповић, Јаков Арсовић: "Историја монаха у Египту", превод, Београд 1984. године</ref> Превео је 1937. године књигу "Житије светих девојака", објављену у Крагујевцу. Након Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, напустио је дипломатску службу у Паризу и дошао у [[Охрид]], а потом [[Битољ]] где је служио уз владику Николаја. Тамо се замонашио 1938. године, и узео име Јаков. Интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву се међутим одрекао света и закалуђео, да би се затим строго [[аскеза|подвизао]]. Ступио је у монашко братство у [[Манастир Жича|манастиру Жичи]], као сабрат. Једно време је касније боравио и у [[Манастир Љубостиња|манастиру Љубостињи]].
По повратку из Охрида, уређивао је пред [[Други светски рат]] (до фебруара 1941) часопис "Писмо" и "Мисионар" у Крагујевцу. Са кофером пуним књига пешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смеран, смирен и прозорљив; предвидео је немачко бомбардовање Београда и страдање српског народа.<ref name="Сабор" /> <ref>"Треће око", Београд 14. август 2018. године</ref> Пред рат је шетао по Краљеву водећи волове упрегнуте у јарму, и упозоравајући народ говорио да му предстоји ропство. Током Другог светског рата проповедао је у београдским црквама, а када му је то било забрањено наставио је по гимназијама и школама. У лето 1941. године налазио се у манастиру Љубостињи, уз епископа Николаја ту интернираног.<ref>Радмила Радић: "Живот у временима...", Београд 2006. године</ref>
| |||