Ислам — разлика између измена

3 бајта додата ,  пре 10 месеци
м
pravljenje sablona Cite book; козметичке измене
м (Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta15))
м (pravljenje sablona Cite book; козметичке измене)
Ислам се заснива на вери у једног Бога, изабраност [[Мухамед]]а за последњег и задњег Божијег посланика, [[предодређење|предодређеност]] људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, [[страшни суд]] и [[васкрсење]] мртвих. Следбеници ислама верују да је Бог послао своју објаву Мухамеду, преко анђела Гаврила (Џибрила), као што је слао објаве и осталим пророцима: [[Адам]]у, Ноју, Авраму, Давиду, Соломону, Мојсију и Исусу. Муслимани држе да је ислам иста она вера коју су вековима проповедали Божји посланици још од Адама (Адема). Будући да су претходне објаве људима измењене или делимично заборављене, Бог је послао Куран да би указао човечанству на прави пут побожности, а Мухамеду предао посланицу која није само за Арапе већ за читаво човечанство. Како се у Исламским књигама (Хадиси) помиње, та посланица и Куран су послати као милост свим световима. У исламу се на то мисли и као милост животињском свету, свету духова итд.
Мухамед је људима пренео од Господа Бога да на Земљи не живимо сами, већ и са духовима (џини) који су је и пре нас настањивали. Зли духови се називају шејтанима (сотонама) а добри духови - џини верници.
Поступак укљањања злог џина (демона, одн. злог духа) се назива Рукја, док се за исти чин у хришћанству користи термин егзорцизам.
И дан данас се широке народне масе различитих вероисповести обраћају хоџама (исламских свештеницима) који су за рујку акредитовани, не би ли се спасили од злог утицаја или лоше судбине која их је задесила.
Често се иста организује и групно, али је обавезно да буде неко од старијих и снажнијих у присуству "пацијента" коме се рујка учи (гласно изговање одређених и специфичних делова Курана који имају моћ чак и да тог демона живог и спале ако се не жели "одселити" и напустити особу).
 
 
=== Бог ===
{{main|Алах}}
Муслимани верују у једнога Бога (арапски: [[Алах]]), творца и нествореног, свемогућег и милосрдног, који је слао објаве преко посланика (пророка) свим људима Израиља, одн. јеврејима.
Доласком Мухамеда као посланика, његова се посланица прва и једина објављује свим народима, читавом човечанству и "свим световима" како то Господ Бог каже.
 
=== Објаве ===
{{main|Стари завет|Нови завет|Куран}}
Муслимани верују у све четири писане објаве, које су објављене Божјим посланицима: Зебур - Давиду (Давуд), Теврат (Стари Завет) Мојсију (Муса), Инџил (Нови Завет) Исусу (Иса) и (Куран) Мухамеду.
 
==== Куран ====
{{main|Куран}} [[Датотека:Maghribi script sura 5.jpg|мини|[[Куран]] из 13. века]]
Куран (кара'а - читати, казивати) за муслимане је реч Божја коју је [[анђео]] Гаврило (Џибрил) пренео преко пророка Мухамеда, последњег у низу библијских пророка.<ref>{{cite encyclopedia|title=Qur'an| encyclopedia=Encyclopaedia Britannica Online | accessdate=17. 05. 2007}}</ref> Првобитна намера Курана је била да уведе Арапе у заједницу народа Књиге, и то у ред са Јеврејима који су примили Тору и Завете.<ref name=autogenerated1 /> У неку руку, то је „Најновији Завет“, а назива се још и "Последњи завет" који не оспорава већ поткрепљује и наставља јеврејску (хришћанску Библију). Мухамед и његови тадашњи следбеници - асхаби (апостоли) забележили су комплетан Куран писаним путем као секундарни вид стожирања објаве, док је као примарни био учење свега напамет (хифз). Тако и после његове смрти остало је све записано, а многе су га генерације још и тада знале напамет. У данашњем времену је част сваком муслиману да научи Куран напамет, чиме стиче титулу Хафиза Курана.
Иначе Куран је подељен је у 114 поглавља која се називају сурама и која садрже различит број стихова (названих ајети). Поглавља нису распоређена хронолошки нити тематски, већ према упутству од посланика Мухамеда. Заједно са кратким насловима, све осим једне, суре почињу са бисмилом: „У име Господа Бога, милостивог и милосног“.
 
=== Пет стубова ислама ===
{{main|Пет стубова ислама}} [[Датотека:Mosque.jpg|мини|220п|Верници током молитве, џамија у [[Дамаск]]у]]
У Исламу је пет богоштовних дужности, [[пет стубова ислама]]. Практичне дужности муслимана су:
* [[Шехадет|Сведочење]] (арап: ''шехадет''): „Нема Бога осим Бога, а Мухамед је његов пророк";
* [[Намаз (ислам)|Молитва]] (арап: ''намаз'') пет пута дневно, и то: сабах (од појаве зоре до изласка сунца), подне (кад сунце мало изађе из зенита), икиндија (кад сунце нагне према западу), акшам (кад сунце зађе) и јација (кад ноћ потпуно падне).
* [[Пост]] (арап: ''саум''), уздржавање од јела, пића, пушења, полних задовољстава и неприличног говора од зоре до заласка сунца, у току месеца [[Ramazan|Рамазана]] који траје 30 или 29 дана. Рамазан и рамазански пост се завршавају [[Рамазански бајрам|Бајрамом]], великим муслиманским празником.
* [[зекат|Милостиња]] (арап: ''зекат''); имућни муслимани дужни су од вишка своје имовине уделити 2,5% за потребе сиромашних, ученика, болесника, старих и изнемоглих.
* [[Hadžiluk|Ходочашће]] (арап: ''хаџџ'') у Меку, бар једанпут у животу, за онога ко је у стању;
* [[Куран]] (света књига)
* [[Суна]] (обичаји пророкови)
* [[Иџма]] (сагласност заједнице) и
* [[Кијас]] (закључивање по аналогији).
Шиитско судство се у неку руку разликује, јер њихова хадиска традиција не признаје последња два извора него уместо њих прихвата [[иџтихад]] (слободно расуђивање) које преносе [[имам]]и. Постоји пет класичних верско-правних школа, од којих су четири сунитске (ханефити, маликити, шаифити и ханбалити) а само једна шиитска (џаферити).
 
=== Џихад ===
{{main|Џихад}}
Колективном обавезом муслимана сматра се и учешће у џихаду (арапски: животна борба), за опстанак муслимана и њихове вере. Џихад је сваки труд у име Бога, тј. на Божијем путу. Џихада има четири врсте:
* Џихад са самим собом ради устрајности на чињењу добрих дела и клоњењу од забрањених.
 
== Историја ==
{{main|Историја ислама|Праведни калифи}}
Ислам се развија у [[7. век]]у у полуномадском политеистичком друштву Арабијског полуострва. Полигамија је код предисламских Арапа означавала моћ и престиж. У исламу је, пак, имала циљ да збрине удовице палих бораца.
 
После Мухамедове смрти [[632]]. године његови наследници су се звали [[калиф]]и (арапски: заменици), а држава калифат. Под владавином [[праведни калифи|прве четворице калифа]] (632—661. наше ере), биле су освојене [[Сирија]], [[Палестина (регион)|Палестина]] и [[Месопотамија]]: [[Дамаск]] [[635]]. године; а [[Јерусалим]], [[Антиохија]] и [[Басра]] [[638]]. [[Сасанидско царство|Персија]] је побеђена између [[637]]. и [[650]], а [[Египат]] између [[639]]. и [[642]].
 
За првог наследника Мухамеда изабран је [[Ебу Бекр|Абу Бакр]], његов таст и пратилац на хиџри до Медине. Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је [[Омер]] (634—644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници [[Алија]], пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа [[Осман ибн Афан|Осман]] (644—656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. Чланови [[Шиизам|Ши`а Али]] („Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са [[Алија|Али ибн Аби Талибом]].<ref name=autogenerated1 /> Године [[656]]. наше ере, Умајада Османа убија група Алијевих следбеника. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе преузеле вођство у [[Битка код Сифина|бици код Сифина]] на Еуфрату, [[Амр ибн ел Ас|Амр ибн ал-Ас]] је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Велика група из Алијеве војске, [[кариџити]] или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“.<ref name=autogenerated1 /> Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).
[[Датотека:Age of Caliphs.png|300п|мини|лево|Територија калифата око [[750]]. године.]]
Освајања од 661-750. под Умајадима из Дамаска укључила су [[Авганистан]], велики део северне Африке и Шпанију. Берберска племена северне Африке била су преобраћена убеђивањем, иако ће наредних векова манифестовати своју етничку посебност прихватањем јереси каква је кариџитска. Године [[711]]. наше ере, муслиманска војска прешла је Ифрикију (Северна Африка) и стигла до Магриб ал-акса, екстремне западне тачке. Уз помоћ византијског намесника Сеуте и градских Јевреја које су прогањали визиготски хришћани, муслимани су кренули у освајање ал-Андалуза, на Иберијском полуострву. Падом визиготске престонице Толеда, муслимани су загосподарили целом територијом западно од Пиринеја. Граница њихове експанзије су биле планине, нарочито пошто је Карло Мартел код Поатјеа ([[732]]) ставио тачку на њихово напредовање у Прованси. Скинути са трона [[750]]. године од стране багдадских Абасида, последњи [[Омејадски калифат|Умајади]] су пронашли уточиште у, водом богатој, Андалузији. Године 827. наше ере, Аглабиди из Ифрикије започели су освајање Сицилије и Јужне Италије. Византијска војска их је протерала са копна, али острво је освојено 902. године. Нормани су га касније заузели 1091. године.
 
==== Сунити ====
{{main|Сунити}}
Сунити су верници ислама, који представљају већину међу муслиманима. За разлику, од шиита, сунити уз Куран следе и суне, правила ислама утемељена на обичајима посланика Мухамеда. [[Суна]] (арап. سنة) значи књига и речи које се односе на пророка Мухамеда. Сунити признају (првог) калифа Абу Бакра као наследника пророка Мухамеда и признају четири верске школе Ханафи, Малики, Шафи и Ханбали.
 
==== Шиити ====
{{main|Шиити}}
'''Шиити''' (од арапског: '''ши`а Али''' - Алијева странка) су други по величини огранак ислама. По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака [[Алија|Алију]] и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти ([[калиф]]и и [[имам]]и). Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти, за разлику од сунита који верују да је Абу Бекр, први калиф после Мухамеда, легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу се десила 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим њиховим веровањима и делањима.
 
 
==== Суфији ====
{{main|Суфизам}}
Суфизам ([[арапски језик|арапски]] تصوف, ''-{tasawwuf}-'', [[персијски језик|персијски]] عرفان, ''Ерфан'') је [[Мистицизам|мистички]] аспект ислама, начин живота усмерен према остварењу Божјег јединства и присуства кроз [[љубав]], искуствену спознају, [[аскеза|аскетизам]] и [[екстаза|екстатичко]] јединство са вољеним Творцем. Термин суфи и суфизам (тасавуф) потичу од вунене одеће (''суф'') коју су носили муслимански аскети.<ref name=autogenerated1 /> Суфији су често наилазили су на жесток отпор службеног ислама.
 
Датотека:Mosque in Banja Luka (Bosnia).jpg|Џамија у [[Бања Лука|Бањој Луци]]
Датотека:Homs džamija.jpg|Џамија у [[Хомс]]у, Сирија
Датотека:هلال رمضان.jpg|Полумесец, [[Јордан]]
Датотека:Women in Islam.jpg|Муслиманке у [[хиџаб]]у (лево) и [[никаб]]у (десно).
</gallery>
 
== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv| last=Esposito| first = John|authorlink = | title = Islam: The Straight Path| edition = 3rd Upd|year=2004| url = | publisher = Oxford University Press| location = |isbn=978-0-19-518266-8|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Lapidus| first=Ira | title=A History of Islamic Societies | publisher=Cambridge University Press |year=2002 | edition=2nd |isbn=978-0-521-77933-3 |pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Peters | first=F. E.| title=Islam: A Guide for Jews and Christians | publisher=Princeton University Press |year=2003 |isbn=978-0-691-11553-5 |pages=}}
 
== Спољашње везе ==
363.220

измена