Википедија

Фонологија — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене Ona veruje (разговор) на последњу измену корисника Autobot
ознака: враћање
м pravljenje sablona Cite book; козметичке измене
Ред 2:
{{лингвистика}}
 
'''Фонологија''' је део науке о [[Језик|језикујезик]]у који проучава [[Глас|гласовеглас]]ове као говорне јединице за обележавање разлике у значењу. [[Глас]] с том функцијом у језику се назива [[фонема]]. Фонологија проучава унутрашњи састав неког језика, односно скуп разликовних знакова или [[фонема]], променом којих се мења или се може променити значење. У речима '''''пет''''' и '''''пут''''', '''''е''''' и '''''у''''' биле би две различите [[Фонема|фонеме]], јер њихова замена условљава разлику значења. Фонологија, дакле, проучава гласовни систем посебног језика, нпр. [[Српски језик|српског језика]].
 
[[Знаковни језик]] има фонолошки систем који је еквивалентан систему звукова у говорном језицима. Градивни блокови знака су спецификације за покрете, локације и облике руку.<ref>[[William C. Stokoe|Stokoe, William C.]] (1960, 1978). ''Sign language structure: An outline of the visual communication systems of the American deaf''. Studies in linguistics, Occasional papers, No. 8, Dept. of Anthropology and Linguistics, University at Buffalo. 2d ed., Silver Spring: Md: Linstok Press.</ref>
Ред 12:
* '''органи који појачавају гласове и дају им посебан тон и боју''', тј. они који имају улогу '''резонатора''' (ждреона, [[Усна дупља|усна]] и носна дупља).
 
Радом трбушних мишића и [[Дијафрагма|дијафрагме]] ваздух се потискује из [[плућа]] и [[Душник|душникомдушник]]ом доспева до органа правог говорног апарата где производи [[звук]], који се у [[Фонетика|фонетици]] зове '''[[глас]]'''. [[Глас]] се у фонетици описује као производ друге и треће скупине органа. Пролазећи кроз [[гркљан]] ваздушна струја може да покрене два еластична мишићна набора, гласне жице, и да на њима произведе звук. На тај начин настају звучни гласови. Међутим, ваздушна струја може и слободно да проструји кроз гласник не изазивајући никакво треперење гласних жица па се тек у устима, услед покрета језика и усана усталаса ваздух и тако се стрварају безвучни гласови. Нарочито важну улогу при стварању гласова има [[Језик (орган)|'''језик''']] који се једним својим делом покреће ка [[Усна|устима]], [[Алвеола|алвеоламаалвеола]]ма или непцу. Свој облик и боју гласови углавном добијају у '''резонаторима'''.
 
С обзиром на то да глас настаје механички, преношењем треперења ваздушних честица, сваки глас карактеришу: '''јачина''', '''висина''' и '''боја'''.
# '''Јачина гласа''' зависи од снаге или јачине подстицаја који покреће трепереће тело, што значи да зависи од [[Амплитуда|амплитуде]] (раздаљине између нормалног положаја треперећег тела и најдаље тачке до које оно у треперењу стиже). Уколико је [[амплитуда]] већа, [[глас]] је јачи.
# '''Висина гласа''' зависи од брзине којом трепереће тело трепери; уколико је већи број трептаја у јединици времена, утолико је глас виши.
# '''Боја гласа''' одређена је обликом резонатора (ждреона дупља, уста, нос). Сваки човек, уз то, има и своју посебну боју гласа јер је облик говорних резонатора код сваког појединца различит.
 
== Критеријуми за поделу гласова ==
Ред 24:
# ''Сонанти''(полулокализовани - постоји слаба препрека која се савладава): '''В''', '''Р''', '''Ј''','''Л''', '''Љ''', '''М''', '''Н''', '''Њ'';
# ''Консонанти (локализовани)'': сви остали гласови српског јеѕика;
* '''Звучност - треперење гласних жица''':
# Звучни
# Безвучни
 
== Фонеме као гласови у дистинктивној функцији ==
Фонологија је практично [[функионална фонетика]] јер проучава функционална значења гласова. [[Александар Белић]] сматра да није могуће одвојити [[Фонологија|фонологију]] од [[Фонетика|фонетике]] јер су оне, како каже, два вида једне исте појаве. Српски књижевни језик има тридесет [[фонема]], што значи да сви у његовој [[Фонетика|фонетици]] описани [[Глас|гласовиглас]]ови, супротстављени - служе за разликовање значења.
 
'''Дистинктивна''' (разликовна) '''обележја фонема''' заснована су на '''артикулационо-акустичким''' особинама гласова. За [[Фонема|фонеме]] српског књижевног језика најбитније су артикулационе особине '''звучност/безвучност''' гласова и '''мекоћа/тврдоћа''' гласова. С обзиром на ове карактеристике, [[Фонема|фонеме]] се у потпуности разликују (на пример, '''''б''''' и '''''к''''' - јер је '''''б''''' експлозивни, двоуснени звучни [[сугласник]], а '''''к''''' је експлозивни, задњонепчани безвучни [[сугласник]]). Када је реч о [[Самогласник|вокалима]], '''дужина''' и '''краткоћа''' такође могу имати службу означавања разлике у значењу. Целином самогласничке фонеме разликују се речи, на пример '''кад''' и '''куд''', јер је у првој '''''а''''' - ниски [[вокал задњег реда]], акустички отворен, а у другој '''''у''''' - високи [[вокал задњег реда]], акустички затворен. Када су у питању [[Самогласници|вокали]], треба рећи да и '''[[Акценат (лингвистика)|акценат]]''' и '''квантитет'''(дужина и краткоћа њихова) имају службу означавања разлике у значењу речи. На пример, због различитог [[Акценат (лингвистика)|акцента]] речи '''грȁд''' и '''грȃд''' имају различито значење: прва означава временску непогоду, тучу, а друга [[насељено место]]. ''Таман су кренули у грȃд, а грȁд поче тући свом силином.''
 
Може се рећи да су '''акценат''' и '''дужина''', односно '''краткоћа''' код [[Самогласници|самогласника]], '''дистинктивно обележје''', често и оно минимално. Дијалекатске и појединачне разлике условљене физиолошко-анатомским карактеристикама јединке, у [[Стандардни језик|стандардном језику]] се не узимају у обзир. '''Квалитет''' (интонација или мелодијско кретање, или узлазност и силазност) акцента такође може утицати на разлике у значењу речи истог гласовног састава.
 
Дистинктиван је ''adj < l. distinctivus'' (разликован, који има способност разликовања, у нашем случају: који је способан да се помоћу њега разликују два језичка елемента један од другог).
 
[[Фонема]] обележава разлике међу речима својом целином, тј. свим деловима артикулације и акустичког утиска, или делом своје артикулације. У односу двеју речи '''''р'''об'' и '''''б'''об'' почетно '''''р''''' у првој речи је гласник који се потпуно, у свим елементима артикулације, разликује од почетног експлозивног усненог '''''б''''' у другој речи. С друге стране, између речи '''''г'''ад'' и '''''к'''ад'' разлика је само у звучности прве фонеме, то јест, '''''г''''' и '''''к''''' имају све артикулационе елементе једнаке, осим звучности ('''''г''''' је звучно, а '''''к''''' безвучно).
 
== Развој фонолошке теорије ==
Ред 44:
Први текст у [[Роман Јакобсон|Јакобсоновом]] делу је ''The Concept of the Sound Law and the Teleological Criterion'' (''Концепт гласовног закона и теолошки критеријум''), један кратак извод из рада који је представљен у Прашком лингвистичком кругу 13. јануара 1927. године. У овом тексту налази се одређени број основних начела будуће Прашке школе. Проглашена је важност фонолошких система (''репертоар значењских дистинкција у акустичкомоторним сликама својственим датом језику''), не само за статичку лингвистику, већ и за историју језика која је у супротности са [[Фердинанд де Сосир|Сосировим]] учењем. Ту анатомију између синхроних и дијахроних лингвистичких истраживања било је могуће превазићи трансформацијом историјске фонетике у историју фонолошких система, односно да се фонетске промене могу објаснити на основу система у којем су се јавиле. Ова [[Роман Јакобсон|Јакобсонова]] идеја постаје један од водећих принципа Прашке лингвистичке школе и полазна основа историјске фонологије.
 
У претходно наведеном тексту појам [[Телеологија|телеологије]] недовољно је објашњен и непоткрепљен примерима, али је свакако између редова много тога речено. Цео текст [[Роман Јакобсон|Јакобсоног]] предавања (13. јануар 1927. године) никада није објављен. '''[[Телеологија]]''' би значила поновно успостављање реда у језичком систему, с тим у вези да је недовољно објашњено шта би тај ред подразумевао, а ни шта је оно што нарушава исти. [[Роман Јакобсон|Јакобсон]] даје неколико закона импликације и инконтабилности појединих феномена, али касније одустаје од овог појма. Овај термин се не јавља у његовим радовима после 1932. године, чак се и идеја о сврсисходности [[Гласовна промена|гласовних промена]] јавља веома ретко. И поред проблема са [[Телеологија|телеологијом]], несумњиво је рећи да је предавање одржано 13. јануара 1927. прекретница у историји [[Фонологија|фонологије]], а од 1923. године [[Роман Јакобсон|Јакобсон]] је био борбено настројен '''фонолог'''.
 
У [[Роман Јакобсон|Јакобсоновом]] тексту из 1928. године ''Proposition au Premier Congrѐs International de Linguistes'' (''Предлог Првом међународном конгресу лингвиста'') налази се '''објашњење гласовних алтернација''' '',, у функцији система који их трпи"'', '''телеологија''', '''правила импликације и компатибилнсти''' и '''дистинкција између корелативних и дисјунктивних опозиција'''. Тиме је био постављен темељ [[Прашка лингвистичка школа|Прашке лингвистичке школе]]. Прашки фонолози замишљали су фонолошки систем '',, као закониту структуралну целину"'' па су приступили анализи и класификовању фонолошких опозиција, а с тим у вези и применили фонологију и на дијахроне проблеме. Они су такође, нагласили дистинктивну функцију [[Фонема|фонеме]] и разрадили темељна начела фонологије.
Ред 50:
Концепт [[Корелација|корелације]] који је [[Роман Јакобсон|Јакобсон]] увео у наведеном тексту подразумева концепт дистинктивних обележја. Фонолошку корелацију чини низ бинарних опозиција дефинисаних једним општим принципом, која се могу замислити независно од сваког пара супротних појмова. У делима после 1930. године, [[Роман Јакобсон]] више не користи термин '',, корелација"'' (Трубецкој га задржава), што не значи да напушта овај концепт. Он га проширује применивши '''начело бинарних дистинктивних обележја''' на цео материјал фонолошких опозиција.
 
[[Роман Јакобсон]] је по први пут применио своје фонолошке грађе у тексту ''Remarques sur l’évolution phonologique du russe comparée à celle des autres langues slaves'' ''(Запажања о фонолошком развоју руског у поређењу са оним у другим словенским језицима)''. [[Роман Јакобсон|Јакобсон]] нема позитиван став према Лајпцишкој школи, али се чињеница да су они открили карактер језичких промена не може оспорити. У овом су тексту приказана '''основна начела фонологије''' и практична примена гледишта да '''гласовни развој треба објаснити на основу система''', који су од непроцењиве вредности.
 
== Референце ==
Ред 64:
* Chomsky, Noam; and [[Morris Halle|Halle, Morris]]. (1968). ''The sound pattern of English''. New York: Harper & Row.
* {{Cite journal|last=Clements | first = George N. |authorlink=George N. Clements|year=1985 | title = The geometry of phonological features | url = | journal = Phonology Yearbook | volume = 2 | issue = | doi=10.1017/S0952675700000440|pages=225-252}}
* Clements, George N.; and Samuel J. Keyser. ''CV phonology: A generative theory of the syllable''. Linguistic inquiry monographs (No. 9). Cambridge, MA:. {{page1|location=|publisher=MIT Press. {{page|year=1983|isbn=978-0-262-53047-7|pages=}} (pbk). {{page|year=|isbn=978-0-262-03098-4|pages=}} (hbk).
* {{Cite book|ref=harv|year=2007 |editor=de Lacy, Paul |title=The Cambridge Handbook of Phonology |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-0-521-84879-4 |url=https://books.google.com/?id=7sxLaeZAhOAC&printsec=frontcover&dq=Cambridge+Handbook+of+Phonology#v=onepage&q&f=false |accessdate=8. 1. 2011 |postscript=<!-- Bot inserted parameter. Either remove it; or change its value to "." for the cite to end in a ".", as necessary. -->{{inconsistent citations}}}}
* Donegan, Patricia. On the Natural Phonology of Vowels. New York: Garland. {{page|year=1985|isbn=978-0-8240-5424-3|pages=}}.
Ред 105:
{{Authority control}}
 
[[Категорија:Фонологија| ]]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Фонологија”