Стјепан Радић — разлика између измена

'''Стјепан Радић''' ([[Десно Требарјево|Требарјево Десно]], [[11. јун]]а [[1871]] — [[Загреб]], [[8. август]]а [[1928]]), хрватски политичар и оснивач [[Хрватска сељачка странка|Хрватске сељачке странке]].

Радићу иду заслуге о обједињавању хрватског сељаштва у одрживу политичку силу. Током целе своје каријере, он се супротставио уједињењеууједињењењу и, касније, српској хегемонији у Југославији и постао важна политичка личност у тој земљи. Залагао се за федерализам и републиканско друштвено уређење. У Народној скупштини га је смртно ранио српски радикалски политичар [[Пуниша Рачић]]. Радић је неколико седмица касније умро од озбиљне стомачне ране у 57. години живота.

Рођен је 11. јуна 1871. године у [[Десно Требарјево|Десном Требарјеву]]. Као ученик шестог разреда загребачке гимназије је [[1888]]. године био избачен из школе, због јавне демонстрације против Хедерварија, током извођења опере "Никола Шубић Зрински". Када је Штросмајер прочитао у новинама о Радићевој младалачком иступу изјавио је: ''Овај младић скинуо је плочу са гробнице, у коју је узидана хрватска слобода.'' Као петнаестогодишњак упутио се Радић пешице до Ђакова, па затим и Београда. Упознао се том приликом са бискупом Штросмајером и митрополитом Михајлом. По препоруци Шторсмајера и београдског митрополита Михајла је отпутовао на студијстудије у [[Русија|Русију]] 1896. године.{{sfn|Новак|1948|p=207}} Стјепан је тада био велики поборник Словенства и проповедник културне солидарности свих Словена. У периоду између 1897—1899. године је завршио у [[Париз]]у Вишу политичку школу. Затим је живео неко време у [[Праг]]у, сарађујући с чешким листовима, а када га је полиција протерала из Прага отишао је у Земун за балканског дописника чешких, француских и руских листова. Од [[1902]]. године је живео у [[Загреб]]у и ради као секретар Хрватске уједињене опозиције.

[[Хрватска републиканска сељачка странка|ХРСС]] је основао заједно са братом [[Antun Radić|Антуном]] 1905. године. Ова странка је, по свом оснивању, упутила проглас свим хрватским, српским и словеначким странкама, позивајући их на сарадњу "у духу свеславенске политике", са циљем да би се створила "неутрална хабсбуршка монархија у облику Подунавске федерације"{{sfn|Костић|1976|p=20}}. ХРСС је на изборима за [[Хрватски сабор]] добила девет мандата. У Хрватски сабор Радић је први пут изабран 1908. године у изборном округу [[Лудбрег]].

На [[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|изборима за Уставотворну скупштину]], ХРСС је добила 50 мандата и тако постала највећа хрватска странка. Након доношења устава, ХРСС заједно са Хрватском заједницом и Хрватском странком права је формирао Хрватски блок којим је покушао да у своју корист реши хрватско питање. Радић је 1. јула 1924. године учланио ХРСС у Сељачку интернационалу, која је сматрана делом Комунистичке интернационале {{sfn|Чулиновић|1961|p=437}} због чега [[Двадесета влада Николе Пашића|влада Пашић-Прибићевић]] доноси одлуку за распуштање Радићеве странке. Радић је ухапшен и затворен. Павле Радић је, у својству председника Хрватског сељачког клуба и по Стјепановом налогу, 27. марта 1925. изјавио да Странка прихвата Устав и династију Карађорђевића и тиме се одриче републиканства у свом програму{{sfn|Петрановић|1988|p=144}}{{sfn|Fogelquist|2011|p=252}}. По Виктору Новаку: ''Седмогодишњи политички рат који је водио Стјепан Радић завршава се у фази када напушта републиканизам и површински сепаратизам, и прилази унитаризму и монархизму (1925).''<ref>Виктор Новак: "Магнум кримен", Београд 1986.</ref> Стога је 1925. године ушао [[Двадесет друга влада Николе Пашића|у владу]] као министар просвете. Од 1927. године поново апстинира и, заједно са [[Светозар Прибићевић|Прибићевићем]], формира [[Сељачко-демократска коалиција|Сељачко-демократску коалицију]].

Попут Штросмајера, Радић је центар јужнословенства видио у Загребу, а Босну и Херцеговину као хрватску земљу - исто као и Старчевић - у којој живе само Хрвати.<ref>Дарко Гавриловић: Стјепан Радић и анексија Босне и Херцеговине (1907–1909), Култура Полиса УДК 94:323(947.4/.7:439)"1907-1909" </ref>

На седници хрватског Сабора 12. марта 1914. године говори о великој Хрватској у коју укључује Босну и Херцеговину, Мачву и Црну Гору која би требало да буде део Аустро-Угарске после рата{{sfn|Костић|1976|p=25}}.

Стјепан Радић је већ с почетка уједињења ишао је у [[Беч]], [[Лондон]] и [[Москва|Москву]], да заитересујезаинтересује свет за [[хрватско питање]] независности, и да направи међународно питање од хрватског питања.

Италијански публициста [[Итало Цингарели]] писао је [[1927]]. године о Радићевој превртљивости ''која му је према приликама дозволила да несумњиво докаже да је био пријатељ Хабзбурга и непријатељ Карађорђевића, непријатељ аустријске куће и верни слуга српске краљевске куће, републиканац и монархист, пријатељ и непријатељ [[Италија|Италије]], комунист и империјалист.''

Крлежа пише о Стјепану Радићу као прототипу збуњеног малограђанског интелектуалца, колебљиве политичке свести{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.

У дипломатским извештајима британске амбасаде у Београду од 1926. године Радић је описан као неодговорни демагог који гази обећања о сарадњи. У истим извештајима се каже да су хрватски сељаци једно време гледали у Радића као полубога. Британци, даље, га не цене као администратора, сматрајући га крајње неефикасним а у главној улози идеолога. По њима је препун разноврсних идеја за које кажу да су многе исправне али често контрадикторне или неупотребљиве. Радић користи сваку прилику да одржи говор, било у позоришту или на фудбалској утакмици. Због његове недоледности, жестине и помањкања такта доводи у неприлику своје пријатеље и даје агрумент својим противницима{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.