Стјепан Радић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
мНема описа измене |
||
Ред 36:
| наследник_3 =
}}
'''Стјепан Радић''' ([[Десно Требарјево|Требарјево Десно]], [[11. јун]]а [[1871]] — [[Загреб]], [[8. август]]а [[1928]]), хрватски политичар и оснивач [[Хрватска сељачка странка|Хрватске сељачке странке]].
Радићу иду заслуге о обједињавању хрватског сељаштва у одрживу политичку силу. Током целе своје каријере, он се супротставио == Каријеpa ==
Рођен је 11. јуна 1871. године у [[Десно Требарјево|Десном Требарјеву]]. Као ученик шестог разреда загребачке гимназије је [[1888]]. године био избачен из школе, због јавне демонстрације против Хедерварија, током извођења опере "Никола Шубић Зрински". Када је Штросмајер прочитао у новинама о Радићевој младалачком иступу изјавио је: ''Овај младић скинуо је плочу са гробнице, у коју је узидана хрватска слобода.'' Као петнаестогодишњак упутио се Радић пешице до Ђакова, па затим и Београда. Упознао се том приликом са бискупом Штросмајером и митрополитом Михајлом. По препоруци Шторсмајера и београдског митрополита Михајла је отпутовао на
Од 1902. године, па све до 1906, био је главни уредник месечника "Хрватска мисао".
[[Хрватска републиканска сељачка странка|ХРСС]] је основао заједно са братом [[Antun Radić|Антуном]] 1905. године. Ова странка је, по свом оснивању, упутила проглас свим хрватским, српским и словеначким странкама, позивајући их на сарадњу "у духу свеславенске политике", са циљем да би се створила "неутрална хабсбуршка монархија у облику Подунавске федерације"{{sfn|Костић|1976|p=20}}. ХРСС је на изборима за [[Хрватски сабор]] добила девет мандата. У Хрватски сабор Радић је први пут изабран 1908. године у изборном округу [[Лудбрег]].
Друга фаза деловања странке је период постојања у [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца|Краљевини СХС]], односно Југославији.
На [[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|изборима за Уставотворну скупштину]], ХРСС је добила 50 мандата и тако постала највећа хрватска странка. Након доношења устава, ХРСС заједно са Хрватском заједницом и Хрватском странком права је формирао Хрватски блок којим је покушао да у своју корист реши хрватско питање. Радић је 1. јула 1924. године учланио ХРСС у Сељачку интернационалу, која је сматрана делом Комунистичке интернационале {{sfn|Чулиновић|1961|p=437}} због чега [[Двадесета влада Николе Пашића|влада Пашић-Прибићевић]] доноси одлуку за распуштање Радићеве странке. Радић је ухапшен и затворен. Павле Радић је, у својству председника Хрватског сељачког клуба и по Стјепановом налогу, 27. марта 1925. изјавио да Странка прихвата Устав и династију Карађорђевића и тиме се одриче републиканства у свом програму{{sfn|Петрановић|1988|p=144}}{{sfn|Fogelquist|2011|p=252}}. По Виктору Новаку: ''Седмогодишњи политички рат који је водио Стјепан Радић завршава се у фази када напушта републиканизам и површински сепаратизам, и прилази унитаризму и монархизму (1925).''<ref>Виктор Новак: "Магнум кримен", Београд 1986.</ref> Стога је 1925. године ушао [[Двадесет друга влада Николе Пашића|у владу]] као министар просвете. Од 1927. године поново апстинира и, заједно са [[Светозар Прибићевић|Прибићевићем]], формира [[Сељачко-демократска коалиција|Сељачко-демократску коалицију]].
== Политички ставови ==
Почетком 20. века Радић је, као и Старчевић, сматрао да у Босни и Херцеговини нема Срба а да у Хрватској, Далмацији и Славонији живе православни Хрвати. Србе у Босни и Херцеговини и Словенце је видио као планинске Хрвате. У својој књизи "Словенска политика у Хабзбуршкој монархији" (Праг, 1902, на чешком језику) тражи преуређење Аустро-Угарске у пет делова: Чешку, Галицију, Мађарску, Хрватску која укључује Словенију, и Алпинску Немачку{{sfn|Костић|1976|p=24}} У "Дому" од 28. октобра 1098. отворено подржава Аустроугарску анекцију Босне и Херцеговине и при томе пише: "Шта је Србија изгубила? Управо ништа. Та Босна није њезина земља. Босна и Херцеговина припадају краљу хрватскоме који има право на ове земље".{{sfn|Костић|1976|p=34}}
Попут Штросмајера, Радић је центар јужнословенства видио у Загребу, а Босну и Херцеговину као хрватску земљу - исто као и Старчевић - у којој живе само Хрвати.<ref>Дарко Гавриловић: Стјепан Радић и анексија Босне и Херцеговине (1907–1909), Култура Полиса УДК 94:323(947.4/.7:439)"1907-1909" </ref>
У свом листу Дом од [[22. септембар|22. септембра]] [[1914]]. године, Радић, прикључујући се општој антисрпској хистерији велича Старчевићево мишљење о Србима :''[[Срби]] у Хрватској су [[Роми|Цигани]], [[Власи (пејоратив)|Власи]] и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су дакле Влашки накот зрио за сјекиру. Они су смет и србеж на тијелу хрватског народа.'' Радићев ''Дом'' се чак хвалио како су Хрвати у Сарајеву разорили око две стотине српских радњи, да је проглашен преки суд, као и дам се у Загребу данима одржавају жестоке [[Антисрпске демонстрације у Загребу 1902.|антисрпске демонстрације]].<ref>Boško Vračarević: ''Ja i moji savremenici: slika jednodimenzionalnog čoveka u jednodimenzionalnom društvu'' Savremenik, 1986, str. 97</ref>{{sfn|Костић|1976|p=15}}
На седници хрватског Сабора 12. марта 1914. године говори о великој Хрватској у коју укључује Босну и Херцеговину, Мачву и Црну Гору која би требало да буде део Аустро-Угарске после рата{{sfn|Костић|1976|p=25}}.
Према хрватском историчару Јосипу Хорвату, кога цитира Костић, {{sfn|Костић|1976|p=27}} Радић је деценијама до краја Првог светског рата био плаћени агент Аустрије а новац му је за тај посао достављан преко Љубљане.
Линија 61 ⟶ 64:
Био је противник централизма након уједињења у Краљевине СХС. Сматрао је да је држава настала „уговором“ и да Хрватска треба да задржи своју аутономију. Међутим, Србија је формулисала и дипломатски изнела програм уједињења и својом војском заштитила југословенски простор, те стога није желела прихватити дуално уређење власти. Радић је [[1919]]. године тражио помоћ [[Вудро Вилсон|Вудроа Вилсона]] у решењу „хрватског питања“, што је амерички председник одбио.
Стјепан Радић је већ с почетка уједињења ишао је у [[Беч]], [[Лондон]] и [[Москва|Москву]], да
Италијански публициста [[Итало Цингарели]] писао је [[1927]]. године о Радићевој превртљивости ''која му је према приликама дозволила да несумњиво докаже да је био пријатељ Хабзбурга и непријатељ Карађорђевића, непријатељ аустријске куће и верни слуга српске краљевске куће, републиканац и монархист, пријатељ и непријатељ [[Италија|Италије]], комунист и империјалист.''
Крлежа пише о Стјепану Радићу као прототипу збуњеног малограђанског интелектуалца, колебљиве политичке свести{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.
У дипломатским извештајима британске амбасаде у Београду од 1926. године Радић је описан као неодговорни демагог који гази обећања о сарадњи. У истим извештајима се каже да су хрватски сељаци једно време гледали у Радића као полубога. Британци, даље, га не цене као администратора, сматрајући га крајње неефикасним а у главној улози идеолога. По њима је препун разноврсних идеја за које кажу да су многе исправне али често контрадикторне или неупотребљиве. Радић користи сваку прилику да одржи говор, било у позоришту или на фудбалској утакмици. Због његове недоледности, жестине и помањкања такта доводи у неприлику своје пријатеље и даје агрумент својим противницима{{sfn|Петрановић|1988|p=145}}.
[[Виктор Новак|Новак]], у својој књизи -{"[[Magnum Crimen]]"}- посвећује цело поглавље Радићевом антиклерикализму као јединој константи његове политике. Радић се залаже за одвајање Римокатоличке цркве од државе, указује на њен феудални и израбљивачки став према хрватским сељацима и њен, у суштини, нехришћански карактер. Оштро се противи атрибуирању [[католицизам|католицизма]] хрватству. Поглавље садржи велики број извода из Радићевих говора и чланака објављених у листовима "Дом" и "Хрватска мисао". Римокатоличка црква у Хрватској и Босни и Херцеговини контрира Радићу у свакој прилици и забринута је, јер један део њеног свештенства подржавао Радићеву политику и странку. За живота га погрдно назива "луди Стјепан", али по Радићевој смрти, иста црква га велича као хрватског родољуба и истинског римокатолика.{{sfn|Новак|1948|p=203-252}} .
|