Фрањо Рачки — разлика између измена

м
== Биографија ==
 
Млади "Илир из Хрватске" (како се потписивао у младости) рођен је у месту Фужине у Горском Котару. У Ријеци, Сењу и Вараждину је стекао гимназијско образовање. Као одушевљени славенофил који је са жаром учио словенске језике, написао је 1848. године чешку граматику, радећи на узајамности Словена. Надахнут је био делом Шафарика и Палацког, а привукао га је својим наступом и бан Јелачић. Био је тада (1848) клирик у Сењу, где је завршио теологију, где ће га бискуп Мирко Ожеговић 1852. године заредити за свештеника. Након грађанског рата студирао је науке у Бечу, где је показао таленат за историјску науку. У то време познавао је и имао подршку Штросмајера, бискупа Ожеговића и историчара Кукуљевића-Сакцинског. Промовисан је за доктора теологије 1855. у Бечу. Тамо је показао прве склоности за истраживање историје објављивањем рада "Средоточје повјестнице".<ref>Antoljak, Stjepan, Hrvatska historiografija, Zagreb 2004, str. 492</ref>. Након завршеног образовања у Сењу је постављен за професора. Послат је 1857. године ради истраживања и усавршавања у Рим. Својом књигом о словенским просветитељима Ћирилу и Методију, доказао се и ушао је у шири круг хрватске интелигенције. Иако је имао опсежне истраживачке планове, на наговор Штросмајера вратио се у Хрватску да би допринео хрватском препороду.
 
Године 1860. огласио се Рачки, у новом листу "Позор" чланком "Југословенсто", потписујући се ћириличним иницијалом "Ф.Р.". Штросмајер и Рачки прелазили су са проповеди на дела, и један од великих подухвата представља оснивање "Југословенске академије" у Загребу. Бискуп Штросмајер је приложио у оквиру своје закладе (задужбине) 50.000 ф. за Академију.
 
Марљив и пун националног заноса организовао је по Kварнерским отоцима скупљање глагољских листина, а и сам је волио тражити и истраживати. Током посете Kрку, први је проучавао садржај Башћанске плоче, која је тада била део подног камења месне цркве. Рачки је проучавао писмо на плочи за коју је Јозеф Шафaрик сматра да је писана неком криптографијом. На темељу својих истраживања глагољске оставштине објавио је радове "Преглед глагољске црквене књижевности с особитим обзиром на св. писмо и литургичке књиге" (1856.) и "Вијек и ђеловање св. Ћирила и Методија словјенских апоштолов" (1857.).<ref> Antoljak, Stjepan, Hrvatska historiografija, Zagreb 2004, str. 458.</ref>
27.345

измена