Отворите главни мени

Промене

м
pravljenje sablona Cite book
Његов однос према мадригалима био је донекле загонетан: док се у предговору његовој колекцији -{''Canticum canticorum''}- (Песма над песмама) монета (1584) он одрекао постављања необичних текстова, само две године касније он се вратио да објави Књигу -{II}- својих секуларних мадригала (неке од њих су међу најфинијим композицијама у том медију).<ref name=Roche/> Објавио је само две колекције мадригала са световним текстовима, један у 1555, а други 1586. године.<ref name=Roche/> Друге две колекције су били духовни мадригали, жанр који су волели заговорници противреформације.<ref name=Roche/>
 
Палестринине мисе показују како се његов композициони стил развио током времена.<ref name=Roche/> Постоје индикације да је његова -{''Missa sine nomine''}- била посебно атрактивна за [[Јохан Себастијан Бах|Јохана Себастијана Баха]], који ју је струдирао и изводио док је радио на својој [[Миса у Б-молу|Миси у Б-молу]].<ref name=Wolff>Christoph Wolff, ''Der Stile Antico in der Musik Johann Sebastian Bachs: Studien zu Bachs Spätwerk'' . {{page1|location=Wiesbaden|publisher=Franz Steiner Verlag|year=1968|id=|pages=224}}. pp. 224-225.</ref> Већина Палестрининих миса се јавља у тринаест томова објављених током периода од 1554 до 1601, задњих седам је објављено након његове смрти.<ref name=Roche/><ref name=Garrat />
 
== Биографија ==
Палестрина је био познат у своје време, и ако се ишта, његова репутација је порасла након његове смрти. Конзервативна музика римске школе наставила је да се пише у свом стилу (који је у 17. веку постао познат као -{''[[prima pratica]]''}-) од стране његових ученика као што су [[Ђовани Марија Нанино]], [[Руђеро Ђованели]], [[Арканђело Кривели]], [[Теофило Гаргари]], [[Франческо Сорјано]], и [[Грегорио Алегри]]. Исто се тако сматра да је [[Салваторе Сачо]] био ученик Палестрине, као и [[Ђовани Драгони]], који је касније постао хорски мајстор у цркви Светог Ђованија у Латерану.<ref name=Pyne>Zoe Kendrick Pyne, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'' . {{page1|location=London|publisher=Bodley Head|year=1922|id=|pages=}}.</ref> Касних 1750-их, Палестринин стил је још увек био референца за композиторе који су радили у мотетној форми, као што се може видети у [[Франческо Барсанти]]јевом -{''Sei Antifones''}- написаном у Палестринином стилу (c. 1750; рад је објавио [[Питер Велкер]], c. 1762).
 
Знатна истраживања Палестрине су спроведена током 19. века, у чему је предњачио [[Ђузепе Бајни]], који је објавио монографију 1828. године којом је учинио Палестрину поново познатим и ојачао већ постојећу легенду да је он био „Спаситељ црквене музике” током реформи [[Тридентски сабор|Тридентског сабора]].<ref name=Garrat>James Garrat, ''Palestrina and the German Romantic Imagination'' . {{page1|location=New York|publisher=Cambridge University Press|year=2002|id=|pages=}}.</ref> Ипак, у овој монографији доминантна је склоност обожавања хероја типична за 19. век и ово је до данас остало везано за композитора у некој мери. [[Hans Pfitzner|Ханс Пфицнерова]] опера [[Палестрина (опера)|Палестрина]] показује тај став на његовом врхунцу.<ref name=Garrat/><ref name=Bokina>John Bokina, ''Opera and Politics'' . {{page1|location=New York|publisher=Yale University Press|year=1997|id=|pages=129}}. pp. 129-131.</ref>
 
Тек недавно, откривањем и објављивањем великог броја досад непознатих или заборављених музиких дела различитих ренесансних композитора, постало могуће да се правилно процени Палестрина у историјском контексту.<ref name=Roche/> Иако је Палестрина био добар представник касно ренесансне музике, други ствараоци као што су [[Орланд де Ласус]] (француско-фламански композитор који је такође провео део своје ране каријере у Италији) и [[Вилијам Берд]] били су знатно свестранији.<ref name=Roche/> Научна гледишта 20. и 21. века су задржала став да је Палестрина био јак и префињен композитор чија музика представља врхунац техничке перфекције, истичући да су неки од његових савременика поседовали једнако индивидуалне гласове чак и у границама „глатке полифоније”. Као резултат, композитори као што су Ласус и Берд као и [[Томас Луис де Викторија]] све више уживају упоредиве репутације.
363.220

измена