Менијерова болест — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta14) |
м Бот: обликујем ISBN; козметичке измене |
||
Ред 24:
Француски лекар [[Проспер Менијер]] Менијер ''(Prosper Ménière, 1799 — 1862)'' први је 1861. године описао ову болест коју коју је повезао са променама у унутрашњем уву.<ref name="Ref1"/> Наиме он је после дугих и систематских посматрања промена код преко 60 болесника са слушно-вестибуларном кризом, објавио своја запажања у четири узастопна чланака у једном медицинском часопису у Паризу 1861. године У њима је доказао да у неким болестима са вртоглавицом и поремећајем слуха, процеса није локализован у мозгу, како се сматрало, већ у унутрашњем уву. Стриктно говорећи, случајеви које је описао Менијер заправо су представљени леукемијом изазвана крварење у унутрашњем уву.
Године 1895. болест је у част, Проспера Менијера, који је први описао добила назив Менијерова болест.
Мада су модерна схватања Менијерове болести знатно еволуирали, и данас постоје бројне заблуде. Доста често лекари већину вртоглавица означавају као Менијерова болест, или што је још неприхватљивије као Менијеров синдром.<ref name="Ref1"/> Да би донекле отклонили обе дилеме и уједначилили ставове струке Америчка академија за оториноларингологију, Фондација (ААО-ХНС) за хирургију главе и врата и Одбор за слух и равнотежу, објавили су јединствени став и смернице за клиничку дијагнозу Менијерове болести током 1972., 1985., и 1995. Према тим смерницама, Менијерова болест се дефинише као; ''понављајући, спонтани, епизодични; губитак слуха праћен вртоглавицом, пуноћом и зујањем у ушима. Да би дијагноза била постављена зујање у ушима или пуноћа (или обоје) мора бити присутно на оболелој страни.''<ref>Monsell EM. ''New and revised reporting guidelines from the Committee on Hearing and Equilibrium. American Academy of Otolaryngology-Head and Neck Surgery Foundation,'' Inc. Otolaryngol Head Neck Surg. Sep 1995;113(3):176-8. [Medline].</ref>
Ред 45:
Цев која усмерава звучне таласе ка бубној опни носи назив ушни канал.
;Бубна опна
Мембрана тимпани или бубњић је танки, у облику ваљка мембрана која раздваја спољни део ува од средњег ува. Она штити средње уво од спољашњег окружења. Бубна опна је уједно и први орган ува који реагују на звучне таласе који се спроводе кроз ушни канал.
Ред 52:
[[Датотека:Blausen 0330 EarAnatomy MiddleEar.png|250px|мини|Средње уво]]
Средњег уво је ваздухом испуњена шупљине, познат и под називом бубна дупља ''(cavum tympani)''. Средњег уво је смештено у шупљини темпоралне кости, у њеном делу у бази лобање. Његова главна функција је да пренесе звучне таласе из спољашњег окружење у унутрашње уво. Средње уво се састоји из два дела:
;Слушних кошчица
Слушне кошчице су јако мале кости, међусобно повезане, које реагују померањем на вибрације бубне опне, Оне својим механичким покретима преносе звучне таласе са бубне опне на унутрашње уво.
Слушне кошчице се састоје од три мале кости под називима који опонашају њихов изглед: чекић ''(malleus)'', наковањ ''(incus)'', и узенгија ''(stapes)''. Чекић је у непосредној вези са бубном опмом а узенгија у непосредној вези са „овалним прозором“, мембраном која раздваја средње од унутрашњег ува.
Ред 64:
=== Унутрашње уво ===
{{главни|Унутрашње уво}}
Унутрашњег ува је орган одговоран за тумачење долазних звучних таласа (слушна функција) и одржавање равнотеже (вестибуларна функција). Унутрашње уво са састоји од лавиринта, који је испуњен течношћу. Он обједињава органе за слух и равнотежу. Лавиринт је у потпунсоти смештен у кости, тј шупљем делу темпоралне кости у бази лобање.
Лавиринт је најодговорнији орган за Менијерову болест, рачунајући ту и све знаке и симтоме који потичу од стране поремећаја функција слуха и вестибуларне равнотеже.
Унутрашње уво се састоји из три дела: пужа или кохлее, полукружних канала и вестибулума.
[[Датотека:Bony labyrinth.srpski.jpg|300px|мини|Анатомија пужах, полукружни канала и вестибулума]]
;Кохлеа (пуж)
Пуж или кохлеа је суштинска орган чула слуха. Он је у облику спирале сличне кућици пужа. Смештен је са предње стране унутрашњег ува, и себи садржи Кортијевов орган (који је грађен од косих ћелија које преносе нервне сигнале до мозга).
;Полукружни канали
Полукружни канали смештени су у задњем делу унутрашњег ува. Они су део органа за равнотежу и контролу покрета. Полукружни канали служе за детекцију ротационог кретања тела кроз простор.
;Вестибулум
{{главни|Вестибулум}}
Вестибулум је централни део унутрашњег ува који спаја кохлеу и полукружне канале. Он у себи садржи два мембранозне врећица, утрикулус и сакулус, које су важне за одржавање равнотеже и детекцију линеарног кретање у простору (за разлику од ротационог чију контролу врше полукружни канали):
* '''Утрикулус''' - произилази из полукружних канала
* '''Сакулус''' - је повезан са кохлеарним каналом.
У оквиру кохлее, полукружних канала, и трема, постоје и два комплексна система кесица стављених од мембране, канала, цеви и нерава, један унутар другог. Спољни систем садржи течност која се зове перилифа. Унутар система који садржи перилимфу је други сложени систем канала. Течности у овом система назива се ендолимфа, и она се хемијски разликује од перилимфе. Мембрана која раздваја ендолимфом - испуњен кохлеарни канал од околне перилимфе зове се мембрана Рајснери.
;Инервација унутрашњег ува
Инервација органе унутрашњег ува долази из вестибулокохлеарног нерва, или осмог лобањског нерва. Као што му само име говори, овај нерв се састоји од две гране:
* '''вестибуларне''', која носи сигнале из вестибуларних органа (семициркуларних канала и предворја или трема) до мозга;
* '''кохлеарне,''' која преноси сигнале од аудиторног органа (кохлее) до мозга.
Ред 96:
Орган слуха је биолошки рецептор звука, сензорни орган подешен да акустичке промене притиска и померање честица ваздуха прикупи, трансформише, измени и до одређених центара у мозгу пошаље одговарајуће биоелектричне потенцијале. Они ће у центарима у мозгу, бити подвргнути процесима анализе, интеграције и препознавања (идентификације), како би се припремили за даљу свесну обраду. Ово је активни процес који почиње у спољној средини и наставља се на целом путу у низ механичких, хемијских и електричних ефеката кроз све структуре ува, слушне нерве, једра, синапсе и центре.
Са практичног становишта цео феномен слушања зависи од три основне карике:
* врсте и квалитет звуцног надражаја (стимулуса)
* спроводног (трансмисионог односно кондуктивног) апарата који преноси и на одређени начин трансформише звук из спољне средине до сензорских елемената
* перцепторног апарата који прихвата звучне сигнале и претвара их у одређене биолошке еквиваленте погодне за даљу неуролошку обраду све до преласка у свест. За клинику је од великог значаја познавање сваког од наведених механизама.
;Механизми регистровања звука
Када звук доспе у ушни канал, звучни таласи проузрокују треперење бубне опна, која потом код слушних кошчица изазива вибрационе покрете.
По класичној теорији таласи се потом са базе стапеса преносе перилимфом кроз скалу вестибули и хеликотрему у скалу тимпани и тамо доводе до осцилација одговарајућих влакна базиларне ламине (резонатори). Чулне ћелије које леже на тим влакнима на тај начин заједно са својим длачицама бивају потиснути према мембрани текторији и тиме постају надражене. Надражене мале трепље (длачице) стварају нервне импулсе који путују до мозга преко слушног дела вестибулокохлеарног нерв. Импулси који су преведени да мозга у њему се региструју као звук.
Код преношења титраја са стапес на перилимфу, база стапес се незнатно утискује у шупљину лавиринта. Како је течност нестишљива и некомпресибилна, перилимфа се мора на другом месту померити. То је могуће само тамо где зид лавиринта није кост, а такво место је кохлеарни прозор на коме је разапета секундарна мембрана тимпани.
Ред 110:
=== Равнотежа ===
{{главни|Физиологија одржавања равнотеже}}
Органи вестибуларног система (полукружни канали и вестибулум) такође садрже косе ћелије које, када се узнемире покретним ендолимфе, детектују било ротацију главе, покрете тела (убрзавање и успоравање), или положај тела у простору. Када се особа креће или мења правац, кретање ендолимфе ремети функцију косих ћелија у тим органима. Правац кретања одређује се на основу тога које су коса ћелије стимулисане. Длачице ћелија генеришу нервне импулсе који путују преко вестибулокохлеарног нерва до можданог стабла, малог мозга и кичмене мождине. Тако тело одговара покретима и одржава равнотежу. Вестибуларна систем ради заједно са визуелним и скелетним системом како би се помогло телу да одржи равнотежу.
Ако све долазне информације из сваког од ових система није синхронизован, онда не поштиже равнотежа. Када централни нервни систем детектује неусаглашеност или конфликтне информације, она реагује покушавајући да надокнади или усклади информације како би се „помирио сукоб сензација“. Централна компензација одвија се несвесно и одражава способност организма да се прилагоди променама. Центар за ову усглашавање или „решавањесукоба“ смештен је у вестибуларним једрима. Вртоглавива или вертиго је сензација која се јавља када нема компензације или навикавања на промене.
Ред 133:
''Менијерова болест представља лабиринтни синдром који се карактерише епизодама ротаторних вртоглавица праћених нистагмусом, вегетативним сметњама, флуктуирајућим сензоринеуралним оштећњем слуха, тинитусом и пуноћом у уву.''<ref>Milanovic N, Kitanoski B, Ristiic B, Jaćimović V. ''Nove mogucnosti u lecenju Menijerove bolesti,'' Vojnosanit Pregl 2002; 59(1): : 11−15.</ref>
Узроци настанка Менијерова болест нису у потпуности изучени. Још увек је нејасно да ли је болест посебно обољење или скуп одвојених поремећаја.
Породична предиспозиција може бити један од етиолошких фактора, јер половина пацијената наводи појаву болести међу најближим сродницима.<ref>Klockars T, Kentala E. Inheritance of Meniere's disease in the Finnish population. Arch Otolaryngol Head Neck Surg. Jan 2007;133(1):73-7. [Medline].</ref>
Ред 157:
Почетна презентација знакова и симптома Менијерове болести је променљива. Типичаном почетку болести обично претходе променљиви осећај притиска и пуноће у уву, смањен слух за ниске тонове и исцрпљујући тинитус. Код мање од једне трећине пацијената болест почиње се свим потпуно јасним дијагностичким компонентама болести. Вртоглавица је најчешћи почетни симптом болести, док се са додатни знаци и симптоми могу јавити након кашњења од месец дана до једне године.<ref name="automatski generisano1" />
Већина пацијената доживљава потпуно развијени напад Менијерове болести са свим његовим симптомима и пратећим манифестацијама, у трајању од 20 минута до 24 часа (просечно трајање је 1-2 часа). Пуноћа и зујању у ушима обично претходи нападима вртоглавице. Болест се карактерише и флуктуирајућим губитком слуха на ниским фреквенцијама који се често јавља током напада вртоглавица, да би се по завршетку напада ток болести обично завршио скоковима слуха.
Понекад напади могу да се јаве и два пута у току дана. Након напада пацијент обично заспи, и осећа се добро, а сви симптоми по правилу нестају. Хоризонтални ротациони нистагмус (невољно дрхтање ока у смеру обртања) је такође типично присутан симптом током напада вртоглавице.<ref>White J. Benign paroxysmal positional vertigo: how to diagnose and quickly treat it. Cleve Clin J Med. Sep 2004;71(9):722-8. [Medline].</ref>
Ред 173:
;Процена вртоглавице
За процену вртоглавице користи се Нилен-Барани маневар,<ref>Bronstein A. Visual symptoms and vertigo. Neurol Clin. 2005 Aug. 23(3):705-13, v-vi. [Medline].</ref> чији резултат могу указивати на коегзистирајућу бенигну позициону вртоглавицу. Тест се изводи како је ниже описано.
Пацијент се поставља на леђа у средини лежаја, тако да је глава поред узглавља кревета. Пацијент се потом брзо помера уназад, тако да глава виси преко ивице кревета, а у очима са прати појава нистагмуса. Ако нема нистагмуса у одређеном периоду, пацијент се враћа у усправан положај. Следећи корак је да се пацијент брзо окрене главу у десни лежећи положај, поново у потрази за нистагмусу. Овај маневар је затим понавља са покретом главе у леволежећи положај. Нистагмус обично има кашњење од 2-5 секунди и повезан је са Менијеровом болешћу.
Уколико се утврди класичне налази бенигне пароксизмалне позиционе вртоглавице током овог теста, онда се може извршити и[Ромбергов теста који генерално показује значајну нестабилност и погоршање током акутних напада када су затворене очи.<ref>Sajjadi H. Medical management of Meniere's disease. Otolaryngol Clin North Am. 2002 Jun. 35(3):581-9, vii. [Medline].</ref>
Ред 182:
;Остали тестови
У дијагнози Менијерове болести, поред класичих клиничких критеријума, користе се и:<ref>Hagiwara M, Roland JT Jr, Wu X, Nusbaum A, Babb JS, Roehm PC, et al. Identification of Endolymphatic Hydrops in Ménière's Disease Utilizing Delayed Postcontrast 3D FLAIR and Fused 3D FLAIR and CISS Color Maps. Otol Neurotol. Dec 2014;35(10):e337-42. [Medline].</ref>
* неуроотолошки тестови као што су аудиометријске испитивање,
* вестибулометрија (калоријски и ротаторни тестови са или без електронистагмографског записа),
* глицеролски тест,
* електрокохлеографија,
* отоакустичке емисије,
* аудитивни евоцирани потенцијали можданог стабла,
* сликовне рендгенолошке методе ( компјутеризована томографија (КТ) и нуклеарна магнетна резонанца (НМР) главе).<ref>Lorenzi MC, Bento RF, Daniel MM, Leite CC. Magnetic resonance imaging of the temporal bone in patients with Ménière's disease. Acta Otolaryngol. Aug 2000;120(5):615-9. [Medline].</ref>
{{clear}}
Ред 194:
Нерешено питање етиологије болести условило је примену бројних конзервативних и хируршких методе лечења.
=== Конзервативне методе ===
Конзервативна методе обухватају примену хемореолшких лекова, диуретика, психорелаксанаса, блокатора калцијумских канала и токсиних антибиотика са претежно но селективним деловањем на део унутрашвег ува.
Једна од метода лечења, новијег датума, заснива се на примени интратимпанске апликације гентамицина.<ref>Moller C, Odkvist LM, Thell J, Larsby B, Hyden D. Vestibular and audiologic functions in gentamicin-treated Meniere's disease. Am J Otol 1988; 9: 383−91.</ref><ref>Pullens B, van Benthem PP. ''Intratympanic gentamicin for Ménière's disease or syndrome.'' Cochrane Database Syst Rev. 2011 Mar 16;(3):CD008234.</ref> Међутим код ове терапије постоје различити (неусаглашени) терапијски приступи у погледу дозе лека, броја апликација током једног или више дана. Према резултатима из литературе централна компензација периферног вестибуларног дефицита настаје у току 1-3 месеца, што омогућује болеснику да се врати свакодневним или професионалним активностима без страха од следећег напада вртоглавице, а шум у уву је престао код око 62% болесника. Ову методу лечења неки аутори назвали су хемијска лабиринтектомија, којом се нестабилна вестибуларна хипофункција, одговорна за нападе вртоглавице преводи у стабилну арефлексију.<ref>Shea JJ, Ge X. Streptomycin perfusion of the labyrinth plus intravenous streptomycin for Meniere's disease. In: Arenberg IK, Graham MD, editors. Treatment options for Meniere's disease: endolymphatic sac surgery - do it or don't do it. San Diego, California: Singular Publishing Group; 1998. pp. 111−20.</ref><ref>Rauch SD, Oas JG. Intratympanic gentamicin for treatment of intractable Meniere's disease: a preliminary report. Laryngoscope 1997; 107: 49−55.</ref>
Током првих дана напада препоручује се мировање у постељи и неслана дијета, и забрана употребе алкохола и дувана. У периоду мировања болести утврђује се узрок и након тога примењују лекови према врсти обољења, што значајно утиче на смањење хидропса.
=== Хируршке методе ===
Циљ оперативног лечења је разарање вестибуларног дела лавиринта уз очување кохлеарног дела. Оториоларинголозима су на располагању две врсте операција:
* Трансмастоидна неуротомија вестибуларног живца,
* Декомпресија ендолимфатичног сакуса у субарахноидном простору.<ref>Sood AJ, Lambert PR, Nguyen SA, Meyer TA. ''Endolymphatic sac surgery for Ménière's disease: a systematic review and meta-analysis.'' Otol Neurotol. Jul 2014;35(6):1033-45. [Medline].</ref>
Деструкција целог лавиринта изводи се изузетно и то само у случајевима где је слух тешко оштећен. Ова интервенција се изводи само једнострано. Према подацима из литературе најуспешнија је дренажа ендолимфатичног сакуса, која има за циљ смањење притиска у лавиринту.
Ред 209:
;Методе оперативног лечења у оториноларингологији
Оториноларинголозима на располагању су следеће две хируршке методе:
* ''Декомпресиона или дренажна операције ендолимфатског сакуса у субарахноидном простору''<ref>Durland WF Jr, Pyle GM, Connor NP. Endolymphatic sac decompression as a treatment for Meniere's disease. Laryngoscope. Aug 2005;115(8):1454-7. [Medline].</ref>
* ''Тансмастоидне, радикална неуротомија вестибуларног живца у понтоцеребеларном углу''.
Деструкција целог лавиринта изводи се изузетно и то само у случајевима где је слух тешко оштећен, и изводи само једнострано. Према подацима из литературе најуспешнија интервенција је дренажа ендолимфатичног сакуса, која има за циљ смањење притиска у лавиринту.<ref>Arenberg IK, Lemke C, Rizer F. Diagnosis and medical management of Meniere's disease. In: Arenberg IK, Graham MD, editors. Treatment options for Meniere's disease: endolymphatic sac surgery-do it or don't do it. San Diego, California: Singular Publishing Group; 1998. рp. 1−6.</ref>
Ред 216:
Пацијент би пре операције требало да буду у добром здравственом стању како би могао да издрже операцију и анестезију. Примене хирургија није нужно контраиндикована код старијих пацијената, јер и они у 80-тим доста добро подносе лабиринтектомију. Неке од контраиндикација су:<ref>Kitahara T, Kondoh K, Morihana T, et al. ''Surgical management of special cases of intractable Meniere's disease: unilateral cases with intact canals and bilateral cases.'' Ann Otol Rhinol Laryngol. May 2004;113(5):399-403. [Medline].</ref>
* Запаљења средњег ува и мастоидне шупљине је апсолутна контраиндикације за операцију. Ако се пре операције не санирају ове инфекције постоји ризик од развоја менингитиса (запаљење можданице)
* Обострана вестибуларна болест је релативна контраиндикација за деструктивне поступке због ризика од потпуног губитка функције унутрашњег ува (тзв, Дандијев синдром).
* Преосетљивост или алергија на циљне лекова је апсолутна контраиндикација за аминогликозидну перфузију.
Један од принципа који треба применити при доношењу одлуке за операцију је да захват треба избећи на уву пацијента које поседује све слушне функције, због постојања опасности од стварања тешке обостране глувоће. Уосталом ово правило важи и за већину хируршких процедура у оториноларингологији.
Ред 230:
== Литература ==
* {{Cite book |ref= harv|last1=Merchant|first1=Saumil N.|last2=Nadol|first2=Joseph B. Jr.|title=Schuknecht's Pathology of the Ear|edition=3rd|year=2010|isbn=978-1-60795-030-1|pages=942}}
* Olaf Michel: ''Morbus Menière und verwandte Gleichgewichtsstörungen''. Georg Thieme Verlag, Stuttgart 1998, pp.298. ISBN 978-3-13-104091-
* Helmut Schaaf: ''Morbus Menière: Schwindel - Hörverlust - Tinnitus - Eine psychosomatisch orientierte Darstellung''. 7. Auflage, Springer, Berlin {{page|year=2012|id=ISBN 978-3-642-28215-7|pages=245}}.
| |||