Јуродивост — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м pravljenje sablona Cite book |
|||
Ред 17:
[[Јован Крститељ]] је својом појавом, пустиножитељством, проповеђу покајања и разобличавањем силника овога света такође показивао црте које ће касније развити јуродиви. [[Апостол Павле]] у [[Прва посланица Коринћанима|Првој посланици Коринћанима]] излаже мисли које ће утемељити најбитније одлике јуродства (1. Кор. 1, 18-21, 27-28; 2, 16; 3, 18-19; 4, 10). Монаштво је у великој мери припремило подвиг јуродства, како на теоретском плану (Правила преп. Јована Касијана, Поука монасима преп. Јефрема Сирина, Беседа на Прву посланицу Коринћанима Св. Јована Златоуста и др.), тако и на делу: први јуродиви у историји Цркве били су монаси који су се после дуготрајног подвизавања одлучивали да изађу у свет, примајући погрде и злостављања ради потпуног излечења од гордости и самоугађања ([[Блажена Исидора]], Симеон, Висарион, [[Серапион Синдонит]]). Појава јуродства у хришћанству била је условљена кризом хришћанских вредности након признања хришћанства за државну религију, а нарочито првим знацима деградације монаштва. Зато је IV век доба појаве јуродства, најпре у колевци монаштва, Египту, а затим и по читавом Истоку; из овог доба и поднебља канонизовано је 6 јуродивих.
Највећи процват јуродство доживљава у Русији, где се развија почев од XI па све до XVII века. [[Руска православна црква]] канонизовала је укупно 37 јуродивих, највише из XV и XVI века, по чему превазилази све остале помесне православне цркве. У то доба у Русији је, судећи по писаним споменицима, било прилично јуродивих; сматра се да су у Москви они чинили чак и посебан сталеж, и да су се званичног прослављења (канонизације) удостојили само малобројни{{чињеница| date = 09. 2009.}}. Крајем XVI и током читавог XVII века опада поштовање јуродивих у народу, а смањује се и број оних који бивају удостојени црквене канони-зације. Овај вид подвижништва нешто се дуже задржава једино на северу Русије - у Вологди, Тотми, [[Каргопољ]]у, [[Архангељск|Архангелску]], Вјатки, док у Москви државне и црквене власти започињу прогон јуродивих. Лишено духовне подршке и физички прогоњено од полиције, јуродство бива потиснуто. Црква против јуродивих издаје више указа, обзнањујући да њихова дела немају на себи благослов. Па ипак, поједини случајеви канонизовања јуродивих срећу се и током XVIII, XIX и XX века ([[Ксенија Петроградска]], XVIII век; [[Пелагија Ивановна]] из Серафимо-Дивјејевског манастира, XIX век; епископ Варнава Бељајев, XX век).
[[Српска православна црква]] током своје историје није канонизовала ниједног јуродивог, нити је овај подвиг у свом изворном облику, какав постоји на Истоку и код Руса, био познат српском народу.
| |||