Аскетизам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 20:
Чак и код упражњавања оваквих видова понашања ипак се наглашава да [[монаштво|монах]] све то мора да чини из умерености, задовољства, чистоте итд, а не ради доказивања или спољашњег показивања<ref>Пугала-панати, РТС. 1883, 275-84</ref>. Међутим, и унутар самог будизма постоје значајне разлике. Тако је будизам уведен у Кину и Јапан заговарао строгу дисциплину тела и ума, а неке струје су забраниле конзумирање меса, и било какав вид угађања самом себи. Многи монаси у будистичким манастирима упражњавали су аскетизам уз интензивну медитацију.<ref name=autogenerated1 />
== Аскетизам у
[[Датотека:OnuphriusByzantineIcon4thCentury.jpg|175п|мини|десно|Египатски аскета [[Онуфрије]] из 4. века.]]
Према хришћанском схватању, нарочито православном, аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: [[пост]], [[молитва|молитву]], [[будност|бдење]], [[тиховање]] и одрицање. Наравно, хришћанска аскеза не може се ограничити на [[морал]]ни подвиг да се чини [[добро]] и избегава [[зло]]. Суштина подвига је одрицање од пролазног света и његових уживања у циљу задобијања унутрашњег [[мир]]а [[Царство небеско|Царства Божијег]]. Стога је аскетски подвиг духовна борба да се поново досегне живот какав је био пре пада у [[грех]], кад дух владаше над телом и природом.<ref name=autogenerated2 /> Хришћански аскетизам се сматра сталном припремом за што јаче искуствовање већ примљене [[божја милост|благодати]] крштења. Аскеза стога претпоставља стално вежбање промене правца духовнога живота: „телесни човек“ умире да би се родио „духовни човек“ (1. Кор. 15,42-53). Хришћани сматрају да се само одрицањем од „телесне навике“ (1. Тим. 4,8) могу ослободити силе [[дух]]а за чињење врлина.<ref name=autogenerated2 />
У почетку су хришћански аскети, одвајајући се од света, остајали у својим домовима, усамљујући се у неком кутку и предавајући се молитви, богомислију, посту, бдењу и свим подвизима. Током времена многи подвижници почеше да напуштају своје породице и да се удаљују из градова и села, проводећи живот у усамљености. Користили су природне пећине, запуштене гробове, или особито направљене омање келије.<ref>Добротољубље</ref> Временом је устаљиваље скупина аскета на одређеним местима довело до настанка [[Монаштво|монаштва]].
| |||