Милграмов експеримент — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м decimalni zarez umesto tacke; козметичке измене |
||
Ред 1:
[[Датотека:Milgram Experiment v2.png|Milgram Experiment v2 |
'''Милграмов експеримент''' је низ социјално психолошких експеримената, који су први пут спроведени [[1961]]. у [[Њу Хејвен]]у. Експеримент је развио психолог [[Стенли Милграм]] са намером да тестира спремност просечних особа да се супротстави наредбама ауторитативне особе које крше властита морална начела или су у супротности с њиховом савешћу.
Милграмов експеримент је првобитно развијен у потрази за [[социјална психологија|социјално психолошким]] објашњењем злочина из доба [[нацизам|нацизма]]. Експеримент је почео три месеца након почетка суђења немачког нацистичког ратног злочинца [[Адолф Ајхман|Адолфа Ајхмана]] у [[Јерусалим]]у.
Експеримент је требало да одговори на питање „Да ли је могуће да су Ајхман и милион његових саучесника у холокаусту само извршавали наређења?‟ и да провери
Ред 12:
== Ток експеримента ==
[[Датотека:Milgram Experiment advertising.png|Milgram Experiment advertising |
У сваком експерименту учествовале су три особе. Експериментатор, по један наивни субјект (стварни субјект истраживања) и један сарадник експериментатора. Наивни субјект је веровао да је сарадник експериментатора такође стварни учесник експеримента, коме је на основу жреба додељена улога ученика, онога који треба да учи низ парова речи. Стварни субјект је добијао улогу „учитеља“ који има задатак да „ученику“ прочита листу са паровима речи (нпр. плава – кутија, леп – дан, дивља – гуска) и да потом провери знање „ученика“. У фази провере знања „учитељ“ је читао плаво: небо-мастило-кутија-лампа, а „ученик“ је требало да назначи која је од четири речи била раније спарена с речи плаво. Ако би „ученик“ погрешио, „учитељ“ је по инструкцијама које је добио морао да га казни давањем електрошока. За давање електрошокова субјект је имао на располагању генератор шока који је на својој табли имао 30 прекидача, полуга у водоравном низу. Сваки прекидач је имао јасну ознаку волтаже, почев од 15 до 450 волти. Са сваком грешком коју „ученик“ направи требало је за 15 волти повећати интензитет струјног удара – код прве грешке се давао удар од 15 волти. „Ученици“ су добили инструкцију да праве велики број грешака – три погрешна на један исправан одговор. „Ученик“, који је у неким варијантама основног експеримента био у другој просторији, чврсто привезан за столицу и повезан са електродама, а са стварним субјектом комуницирао преко интеркома, није реално примао ударе електричне струје. Прави испитаници, међутим, нису могли знати да је реч о обмани јер су њима емитоване унапред снимљене жалбе „ученика“, који се није жалио све док не би добио удар од 75 волти. Тада би се зачуло његово гунђање. На 120 волти би се чуо протест да су шокови стварно болни, а на шок од 135 волти болно стењање. Почев од 150 волти „учитељ“ је имао прилику да чује инсистирање „ученика“ да га пусте и да више не жели да учествује у експерименту, а на 300 волти да више неће да одговара. Од те волтаже пар пута се чују крици и од 330 волти до „учитеља“ не допире никакав одговор нити жалба.
Реакције „ученика“ су биле кључни елемент ове лабораторијске ситуације јер оне треба да убеде стварног субјекта да је „ученик“ жртва шокова. У пилотском истраживању „ученик“ се није жалио и није ни на који начин реаговао на кажњавање. У одсусутву жалби готово сваки учесник у експерименту је ишао до краја, задавао је шокове од 450 волти. Чак су и благе притужбе које су коришћене у каснијем пилотском истраживању биле недовољне да наведу испитанике да не прати налоге експериментатора. Ако би се испитаник после тобожњих реакција „ученика“ двоумио да ли да укључи генератор шока или не, експериментатор му је издавао вербални налог да то учини. Постојала су четири подстрека које је субјект добијао од експериментатора:
# Молим вас, наставите;
# Експеримент захтева да наставите;
# Апсолутно је неопходно да наставите;
# Немате другог избора, морате наставити.
Вербални подстреци, ако је за њима било потребе, коришћени су строго по том редоследу. Ови подстицаји су се давали кад „учитељ“ покаже нећкање. Експеримент је био завршен када је два пута дата највећа вредност електрошока (450 волти) или када је учитељ и након подстицаја одбија да настави са експериментом. Ако би субјект и после четвртог подстрека одбијао да настави, експеримент се завршавао. Експериментатор је такође даовао посебне подстицаје ако би „учитељ“ постављао одређена питања. Ако би „учитељ“ питао да ли ће „ученик“ сносити трано физичко оштеђење, експериментатор би одговарао са: „Иако шокови могу бити болни, не постоји трајно оштећење ткива, стога молим вас наставите.“ Ако би „учитељ“ рекао да „ученик“ очигледно не жели да настави, експериментатор би одговорио: "Да ли ученик жели или не је неважно, морате наставити док није научио све парове речи правилно, тако да молим вас наставите.”
Ред 41:
Један знак напетости био је уобичајени [[Смех је обилан у устима будала|смех]] на нервној бази. Четрнаест од четрдесет субјеката показало је овакав смех и осмех. Смех је звучао нестварно, бизарно. Три субјекта показала су потпуно неконтролисан смех. Једном приликом посматран је неконтролисан, насилан смех да су морали да прекину цео експеримент.
Субјекат, четрдесетшестогодишњи продавац енциклопедија, био је озбиљно осрамоћен својим непристојним и неконтролисаним понашањем. У после-експерименталним интервјуима субјекти су трпели болове да би показали да нису садистички типови и да смех није значио да они уживају у шокирању.
Што се тиче [[Казненопоправни завод затвореног типа Зеница|степена казне]], учитељима је било на располагању тридесет дугмића са различитом волтажом која је била у распону од 15 до 450 волти. Ученици би у зависности од јачине струје показивали различите степене бола. Поједини су се након јачих удара жалили на срчане тегобе и бол у грудима.
Ред 58:
== Критика ==
=== Етика ===
Милграмов експеримент је наишао на етичке критике због излагања субјеката претераном стресу и напетости. У Милграмову одбрану, 84% анкетираних учесника се касније изјаснило да им је „драго" или „веома драго" што је учествовао док је 15% остало неутрално. Шест година касније (у јеку [[вијетнамски рат|Вијетнамског рата]]), један од учесника експеримента послао је писмо Милграму, објашњавајући зашто му је драго да је учествовао упркос стресу.
Милграм је тврдио да етички критика коју је изазвао својим експериментима резултат његових узнемирујућих открића о истини људске природе.
=== Обмана учесника ===
Учесници су веровали да је овај експеримент био о процесу учења и веровали су да су стварно нанели шокове на “Ученика”.
=== Психичке последице ===
Током експеримента, учесници су показивали знаке стреса, као сто су муцање, нервозно смејање, знојење руку, итд.
=== Узорак учесника ===
Учесници су били сви мушкарци одређене старосне групе.
=== Примене на Холокауст ===
Ред 79:
== Али? (Да ли је било етичких фактора према којима је он добро поступио?) ==
Милграм је одрадио „дебрифинг“ на крају експеримента и објаснио учесницима његов прави мотив и да они стварно нису повредили “Ученика”. чак је њих 83
== Реплике и варијације ==
| |||