Свемир (космологија) — разлика између измена

м
decimalni zarez umesto tacke; козметичке измене
м (decimalni zarez umesto tacke; козметичке измене)
Италијански научник [[Галилео Галилеј]] је знао да ваздух има масу и да стога подлеже гравитацији. Године 1640. је демонстрирао да се једна успостављена сила одупрела формирању вакуума. Међутим, тек ће његов ученик [[Еванђелиста Торичели]] направио апарат који је произвео вакуум 1643. године. Овај експеримент је резултирао првим барометром са живом, те је направио научну сензацију у Европи. Француски математичар [[Блез Паскал]] је сматрао да ако је стуб живе подржан од стране ваздуха, онда би стуб био краћи на већој висини, где је ваздушни притисак нижи.{{sfn|Holton|Brush|2001|pp=267–268}} Године 1648. је његов зет, Флорин Перије, поновио експеримент на планини Пуи де Дом у централној Француској, те је открио да је стуб био краћи за три инча. Ово умањење у притиску је касније даље приказано ношењем полу-пуног балона уз планину и посматрањем његовог постепеног надувавања, а затим и постепеног издувавања по силаску.{{sfn|Cajori|1917|pp=64–66}}
 
[[Датотека:Magedurger Halbkugeln Luftpumpe Deutsches Museum.jpg|мини|leftлево|Оригинална Магдебургова атмосфера (доле лево) коришћена ради демонстрације Ото вон Герикове вакуумске пумпе (десно)|alt=Стаклени излог држи механички уређај са држачем, уз две металне хемисфере да би вукле конопце]]
Године 1650. је немачки научник [[Ото фон Герике]] конструисао прву вакуумску пумпу: уређај који је могао даље да оповргне принцип ''horror vacui''. Он је тачно приметио да атмосфера Земље окружује планету као оклоп, са густином која се постепено смањује са висином. Закључио је да мора да постоји вакуум између Земље и Месеца.{{sfn|Genz|2001|pp=127–128}}
 
Данашњи облик универзума је утврђен из мерења [[Космичко позадинско зрачење|космичког позадинског зрачења]] користећи се сателитима. Ове опсервације указују на то да је видљиви универзум раван, што значи да ће фотони на паралелним путањама у једном тренутку остати паралелни док путују кроз свемир, све до границе видљивог универзума, осим под утицајем локалне гравитације. Равни универзум, заједно са измереном масом густине универзума и убрзаном експанзијом универзума указују на то да свемир има енергију вакуума која није равна нули, и која се назива [[тамна енергија]].{{sfn|Sparke|Gallagher|2007|pp=329–330}}
 
Према проценама, просечна густина енергије универзума је еквивалентна износу од 5.9 протона по кубном метру, укључујући и тамну материју, тамну енергију и барионску материју (обична материја сачињена од атома). Атоми заузимају само 4.,6 % тоталне густине енергије, или густине једног протона по четири кубна метра. Густина универзума, међутим, дефинитивно није униформисана; варира од релативно високе густине у галаксијама, укључујући и врло високу густину у структурама у оквиру галаксија, као што су планете, звезде, и црне рупе, до услова у потпуним празнинама који имају много мању густину, бар што се тиче видљиве материје. Супротно од материје и тамне материје, тамна енергија није концентрисана у галаксијама: иако тамна енергија може бити одговорна за већину масивне енергије у универзуму, утицај тамне енергије износи 5 редова величине мање у односу на материју и тамну материју Млечног Пута.
 
== Средина ==
 
=== Геосвемир ===
[[Датотека:Aurora-SpaceShuttle-EO.jpg|мини|десно|[[AПоларна светлост]] посматрана из [[Спејсспејс-шатл|спејс-шатла]]а ''Дискавери'', мај 1991. године (орбитална висина: 260 km).]]
Геосвемир је област свемира у близини планете Земље. Геосвемир обухвата горњу област атмосфере и магнетосфере. {{sfn|Schrijver|Siscoe|2010|p=363}} [[Van Alenov pojas|Ван Аленов појас]] се налази у оквиру геосвемира. Спољна граница геосвемира је [[магнетопауза]], која формира интерфејс између магнетосфере планете и соларног ветра. Унутрашња граница је [[јоносфера]]. Како су физичке особине и понашање простора у близини Земље подложни утицају понашања Сунца и свемирсног времена, простор геосвемира је повезан унутар себе хелиофизиком; науком о Сунцу и његовом утицају на планете Сунчевог система.{{sfn|Fichtner|Liu|2011|pp=341–345}}
 
Величина геосвемира, одређена магнетопаузом је набијена у правцу Сунца посредством притиска и соларног ветра, дајући јој типичну субсоларну удаљеност од 10 земљаних пречника од центра планете.
 
Геосвемир је насељен електрички напуњеним честицама са врло ниском густином, кретњама које контролише магнетско поље Земље. Ови облици плазме стварају облике из којих узнемиравања која подсећају на олује и које добијају енергију од соларних ветрова могу довести електричну струју до Земљине горње атмосфере. Током геомагнетских олуја две области геосвемира, радијацијски појас и јоносфера, могу постати снажно узнемирени. Ове олује повећавају флуксове енергетских електрона који могу тајно оштетити електронику сателита, а могу бити погубне и по астронауте, чак и у нижој Земљиној орбити. Такође стварају и поларну светлост, која је видљива у близини магнетног поља Земље.
1.572.075

измена