Википедија

Стоунволска побуна — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м popunjavanje sablona page; козметичке измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м pravljenje sablona Cite book; козметичке измене
Ред 2:
'''Стоунволска побуна''' ({{јез-енг|Stonewall riots}}) позната и као '''Стоунволска револуција''', представља серију спонтаних, насилних демонстрација против полицијске рације које су започеле у раним јутарњим сатима [[28. јун]]а [[1969]], у непосредној близини [[Геј бар|бара]] [[Стоунвол ин]] у [[Њујорк|њујоршкој]] четврти ''Гринич вилиџ''. Овај догађај се често наводи у [[Сједињене Америчке Државе|америчкој]] историји као први случај побуне припадника [[ЛГБТ]] заједнице против систематског прогона сексуалних мањина који је имао такође и подршку саме америчке владе. Овај догађај сматра се почетком организованог активизма и покрета за геј права у [[Сједињене Америчке Државе|САД]], као и у остатку света.
 
Амерички [[геј]] мушкарци и [[Лезбијка|лезбијке]] су у шестој и седмој деценији [[20. век|XX века]] живели у правном систему са законима који су хомосексуалне активности стављали ван закона.{{напомена|Изузев [[Илиноис]]а, где су [[хомосексуалност|хомосексуални]] односи декриминализовани [[1961]], ови односи у време Стоунволске револуције били су [[кривично дело]] у свим савезним државама. Одрасла особа осуђена због сексуалног односа са особом истог пола могла је бити осуђена на новчану казну или казну затвора од 5, 10 или 20 година, а у неким савезним државама и казну доживотног затвора. Године [[1971]], 20 савезних држава имало је законе који су допуштали затварање хомосексуалаца само на основу њихове сексуалне опредељености. У [[Пенсилванија|Пенсилванији]] и [[Калифорнија|Калифорнији]] хомосексуалци су могли бити доживотно затворени у установе за ментално здравље, а у седам савезних држава могли су бити [[кастрација|кастрирани]].(Carter, pp. 15) Психијатри су, настојећи да „излече“ хомосексуалце, користили кастрацију, [[хипноза|хипнозу]], терапију електрошоковима и [[Лоботомија|лоботомију]].(Adam, pp. 60, Katz, pp. 181–197)}}<ref name="carter15">{{harvnb|Carter|2004|pp=15}}</ref> Ране хомофилне групе покушавале су да докажу да се геј особе могу асимиловати у друштво, те су настојале да своје активности изводе ненасилним средствима. Међутим, [[1960е|шездесете]] године [[20. век]]а су биле, у погледу друштвеног активизма, веома бурне, због појачане делатности многих [[друштвени покрети|друштвених покрета]], укључујући [[Афроамерички покрет за грађанска права]], [[Контракултура|контракултуру]] тог времена, и антиратне демонстрације. Ови фактори, у комбинацији са [[Либерализам|либералним]] окружењем Гринич вилиџа, допринели су избијању побуне.
У то време је веома мали број угоститељских објеката давао отворен приступ геј особама. То су најчешће били барови, али власници тих барова углавном нису били геј особе. Стоунвол ин је тада био у власништву [[Мафија|мафије]],<ref name="duberman183">{{harvnb|Duberman||pp=183}}</ref>{{sfn|Carter|2004|pp=79-83}} и био је популаран у најсиромашнијем и најмаргинализованијем слоју геј заједнице, као што су: [[Трансродност|трансродне]] особе и [[драг квин]]сице, феминизирани млади мушкарци, мушкарци који су се бавили проституцијом и млади бескућници. Полицијске рације у геј баровима су тада биле рутинска појава, али су полицајци те ноћи изгубили контролу над ситуацијом у Стоунвол ину, и испровоцирали су групу људи која је била спремна на побуну. Тензије између њујоршке полиције и геј становника Гринич вилиџа ескалирале су у нове протесте који су почели наредне вечери и трајали су неколико дана. За неколико недеља, становници Гринич вилиџа су се организовали у активистичке групе како би концентрисали напоре на успостављање места на којима ће геј мушкарци и лезбијке моћи отворено испољавати [[Сексуална оријентација|сексуалну оријентацију]] без страха од хапшења.
Ред 11:
Због великих друштвених промена које је проузроковао [[Други светски рат]], многи људи у Сједињеним Америчким Државама осетили су, по речима историчара Барија Адама, ватрену жељу да „врате предратни друштвени ред и зауставе снаге промене“.{{sfn|Adam||pp=56}} Стављање акцента на борбу против [[комунизам|комунизма]], подстакло је сенатора [[Џозеф Макарти|Џозефа Макартија]] да организује саслушања у потрази за комунистима у америчкој влади, [[оружане снаге САД|америчкој војсци]], као и другим органима и институцијама које финансира влада, што је довело до националне параноје. [[Анархизам|Анархисти]], комунисти и други на чије се понашање или ставове гледало као на неамеричке и субверзивне сматрани су безбедносним ризиком. Хомосексуалци су били укључени у ову листу коју је направио амерички [[Стејт департмент]] [[1950]]. године, уз образложење да су подложни [[уцена]]ма. Државни подсекретар [[Џејмс Веб]] у једном свом извештају је написао: „Генерално се верује да онима који се упуштају у отворене акте [[Перверзија|перверзије]] недостаје емоционална стабилност нормалне особе“.{{sfn|Edsall||pp=277}} Између [[1947]]. и 1950, одбијено је 1.700 савезних пријава за посао, 4.380 људи је отпуштено из војске, и 420 је добило отказе у влади због сумње да су хомосексуалци{{sfn|Adam||pp=58}}
 
Током педесетих и шездесетих година 20. века, [[Федерални истражни биро]] (ФБИ) и полиција правили су спискове познатих хомосексуалаца, њихових омиљених локала и пријатеља, а [[Пошта САД]] је водила евиденцију о адресама где је послат материјал који се односи на хомосексуалност.{{sfn|Edsall||pp=278}} Савезне државе и локалне владе су чиниле исто: барови у којима су се окупљали хомосексуалци су затварани, а њихови клијенти су били хапшени, а њихове слике би биле објављиване у новинама. Градови су спроводили „чистке“ како би уклонили хомосексуалце из насеља, паркова, барова и плажа. Забрањено је било ношење одеће супротног пола, а [[универзитет]]и су отпуштали предаваче за које се сумњало да су хомосексуалци.{{sfn|Adam||pp=59}} На хиљаде геј мушкараца и жена било је јавно понижавано, физички малтретирано, отпуштано са посла и затварано у затворе или институције за менталне болеснике. Многи су живели двоструки живот, држећи у тајности своју сексуалност.
 
Године [[1952]], [[Америчко удружење психијатара]] уврстило је хомосексуалност у ''Дијагностички и статистички приручник'' ({{jez-енг| Diagnostic and Statistical Manual (DSM)}}), као социопатолошки поремећај личности. Студија о хомосексуалности из [[1962]]. оправдала је укључивање хомосексуалности као поремећаја, закључивши да је то ''„патолошки скривени страх од супротног пола који је изазван трауматским односом између родитеља и детета“''. Овај став је био веома утицајан у [[Медицина|медицинској]] струци.{{sfn|Edsall||pp=247}} Међутим, [[1956]]. године [[Евелин Хукер]] спровела је истраживање у којем је упоредила срећу и друштвену прилагођеност мушкараца хомосексуалаца с једне, и хетеросексуалаца с друге стране, и није пронашла никакве разлике.{{sfn|Edsall||pp=310}} Њено истраживање запањило је медицинску заједницу, а она се претворила у хероја за многе геј мушкарце и лезбејке,{{sfn|Marcus||pp=58-59}} међутим, хомосексуалност је остала у Дијагностичком и статистичком приручнику све до [[1973]]. године.
Ред 30:
Велики број хомосексуалаца доселио се после [[Први светски рат|Првог светског рата]] у њујоркшке четврти [[Гринич вилиџ]] и [[Харлем (Њујорк)|Харлем]], када су многи мушкарци и жене који су служили у војсци искористили прилику да се населе у већим градовима. У [[енклава]]ма где су живели геј мушкарци и лезбијке у следеће две деценије развијена је посебна [[поткултура]].{{sfn|Edsall||pp=253-254}} Забране су на неки начин ишле на руку геј локалима, јер је конзумирање алкохола гурнуто у подземље, заједно са другим понашањима која су се сматрала неморалним. Град Њујорк донео је законе против хомосексуалности у јавном и приватном сектору, али пошто је алкохол био веома тражен, импровизовани барови и локали где се точило пиће толико су се намножили да власти нису биле у могућности да у свима врше инспекције.{{sfn|Edsall||pp=255-256}}
 
Друштвена репресија између [[1950]]. и [[1960]]. године довела је до културне револуције у Гринич Вилиџу. Генерација младих књижевника, који су касније названи [[Бит генерација|бит генерацијом]], писали су о [[Анархизам|анархији]], [[дрога]]ма и [[Хедонизам|хедонистичким]] задовољствима. Међу њима су били и [[Ален Гинсберг]] и [[Вилијам С. Бароуз]], обојица становници Гринич вилиџа, који су писали и о хомосексуалности. Њихово писање привукло је симпатије либерално оријентисаних људи, као и хомосексуалаца који су били жељни заједнице.{{sfn|Adam||pp=68-69}}
 
Почетком седме деценије XX века спровођена је организована кампања да се Њујорк ослободи од геј барова по налогу градоначелника [[Роберт Ф. Вагнер|Роберта Ф. Вагнера]], који је био забринут за имиџ града у јеку припрема за ''Светску изложбу 1964''. Град је одузео дозволе за точење пића овим баровима, а прерушени полицајци радили су на томе да приведу што више хомосексуалаца.{{sfn|Carter|2004|pp=29-37}} Замка се обично састојала у томе да полицајац на тајном задатку пронађе мушкарца у бару или парку, уђе с њим у разговор, а ако разговор води ка могућности да би могли „отићи“ заједно, мушкарац би био ухапшен. Једна прича објављена у ''Њујорк посту'' описује хапшење у свлачионици теретане, када се полицајац ухватио за препоне и почео да стење, човек који се затекао ту питао га је да ли је све у реду, због чега је убрзо био ухапшен.{{sfn|Carter|2004|pp=46}} Мали број [[адвокат]]а је прихватао да брани ухапшене у овим случајевима, а неки од адвоката су давали сву своју зараду полицајцима који су извршили хапшење.{{sfn|Duberman||pp=116-117}}
 
Маташин је успео да код новоизабраног градоначелника [[Џон Линдзи|Џона Линдзија]] издејствује прекидање полицијске кампање хапшења хомосексуалаца у Њујорку. Међутим, много више проблема имали су са ''Управом за алкохол савезне државе [[Њујорк (држава)|Њујорк]]''. Иако ниједан закон није забрањивао точење пића хомосексуалцима, судови су дозволили ''Управи за алкохол'' дискрецију у одобравању и одузимању лиценци за точење локалима који би могли постати „неуредни“.{{sfn|Carter|2004|pp=48}} Упркос томе што су у Гринич вилиџу живели у великом броју, постојало је само неколико места, осим барова, где су се геј мушкарци и лезбијке могли отворено окупљати без малтретирања и страха од хапшења. Године [[1966]], Маташин је у Њујорку одржао ''„сип ин“'' у бару ''„-{Julius}-“'' у Гринич Вилиџу, који су углавном посећивали геј мушкарци, да илуструје дискриминацију са којом се суочавају хомосексуалци.<ref>Jackson, Sharyn (17. јун 2008). [http://www.villagevoice.com/2008-06-17/news/before-stonewall/ "Before Stonewall: Remembering that, before the riots, there was a Sip-In"]. ''The Village Voice'' {{en}}</ref>
 
Ниједан од барова у којима су се окупљали није био у власништву геј особа. Скоро сви су били у власништву и под контролом мафије, који су се лоше односили према редовним посетиоцима, разводњавали алкохолна пића, и продавали их по ценама много већим од уобичајних. Такође су плаћали појединцима у полицији како би спречили честе рације.<ref name="duberman181">{{harvnb|Duberman||pp=181}}</ref>
Ред 44:
Стоунвол ин, који се налази у Улици Кристофер на броју 51 и 53, заједно са неколико других објеката, тада је био у власништву породице Ђеновезе.<ref name="duberman183" /> Године [[1966]], три члана мафије уложила су 3.500 [[Амерички долар|долара]] како би преуредили Стоунвол ин у геј бар, након што је раније био [[ресторан]] и ноћни клуб за хетеросексуалце. Једном недељно долазио је полицајац и узимао коверту новца као [[Поткупљивање|мито]], јер Стоунвол ин није имао дозволу за точење алкохола.{{sfn|Duberman||pp=185}}{{sfn|Carter|2004|pp=68}} У бару није било текуће [[Вода|воде]], искориштене чаше су провлачене кроз велику посуду са водом и одмах поново коришћене.<ref name="duberman181"/> Није било пожарног излаза, а [[клозет|тоалети]] су непрестано били заузети.{{sfn|Carter|2004|pp=80}} Иако бар није коришћен за [[проституција|проституцију]], продаја дроге и друга илегална трговина су биле честа појава. То је био једини бар за геј мушкарце у Њујорку где је био дозвољен [[плес]].{{sfn|Duberman||pp=182}} Плес је био његова главна атракција од поновног отварања као геј клуба.{{sfn|Carter|2004|pp=71}}
 
Посетиоце Стоунвол ина је дочекивао портир који би их прво осмотрио кроз шпијунку на вратима. Конзумирање алкохола није било дозвољено за особе млађе од 18 година, а да би се избегло да се у клуб инфилтрирају прерушени полицајци (који су називани именима ''-{Lily Law}-'', ''-{Alice Blue Gown}-'' или ''-{Betty Badge}-'' <ref name="duberman187">{{harvnb|Duberman||pp=187}}</ref>), посетиоци су морали бити познати портиру, или „изгледати геј“. Улазница је током [[викенд]]а коштала 3 долара, за шта је купац добијао две карте које су се могле заменити за два пића. Посетиоци су такође морали да упишу своја имена у књигу што је требало да послужи као доказ да је бар „приватни клуб“, али су ретко уписивали своја права имена. У бару су постојале две просторије за плес. Њихови зидови су били црни, те је унутра било веома мрачно са пулсирајућим и црним светлима. Уколико би полиција била примећена, укључивана су бела светла што је био сигнал да сви треба да престану са игром и додиривањем.<ref name="duberman187"/> Стоунвол ин је био један од два бара где су могли ући феминизирани нашминкани мушкарци (додуше, у мушкој одећи),<ref name="duberman189">{{harvnb|Duberman||pp=189}}</ref> док је само неколицини трансвестита потпуно обучених у [[драг квин]]сице био дозвољен улаз од стране обезбеђења. Процењује се да је 98% посетилаца било мушког пола, а понекад је и неколико лезбијки долазило у бар. Млађи мушкарци, бескућници, који су спавали у оближњем парку Кристофер, често би покушавали да уђу унутра како би им посетиоци купили пиће.{{sfn|Duberman||pp=188}} Старост посетилаца се кретала у распону од старијих [[тинејџер]]а до особа у раним тридесетим, а [[Раса|расна]] структура је такође била измешана. Готово једнак проценат посетилаца чинили су белци, афроамериканци и хиспаноамериканци.<ref name="duberman189"/>{{sfn|Deitcher||pp=70}} Због овакве мешавине посетилаца, локације, као и чињенице да је био дозвољен плес, Стоунвол ин је многима био познат као најбољи ''„геј бар у граду“''.{{sfn|Carter|2004|pp=74}}
 
Полицијске рације у геј баровима су биле честе, и у просеку су се дешавале једном месечно у сваком бару. Многи барови су чували додатне залихе пића у тајном простору иза бара, или у [[аутомобил]]у пар блокова даље, да би се омогућио наставак пословања што пре уколико би алкохол био одузет.<ref name="duberman183"/> Власници и [[руковођење|менаџмент]] барова су обично унапред знали за рације јер су имали доушнике у полицији, а рације су се догађале рано увече тако да је бар могао наставити са радом након што полиција оде.<ref name="duberman192-193">{{harvnb|Duberman||pp=192-193}}</ref> Током уобичајне рације палила су се светла, а посетиоци су били постројени у ред те су им провераване [[лична карта|личне карте]]. Они који нису имали личну карту или који су били обучени у одећу супротног пола су хапшени, а другима је дозвољавано да оду. Жене су морале да носе три комада женске одеће, а уколико се утврди да их не носе биле су ухапшене. Запослени и менаџмент барова су током рације обично били ухапшени.<ref name="duberman192-193"/> Период непосредно пре [[28. јун]]а 1969. обележен је честим рацијама у локалним баровима, укључујући и рацију у Стоунвол ину у уторак пре нереда.{{sfn|Carter|2004|pp=124-125}}, као и затварањем 4 клуба у Гринич вилиџу.<ref name="teal4">{{harvnb|Teal||pp=4}}</ref><ref name="nyt62969">"4 Policemen Hurt in 'Village' Raid: Melee Near Sheridan Square Follows Action at Bar", ''[[Њујорк тајмс|The New York Times]]'', 29. јун 1969. pp. 33</ref>
Ред 86:
Још у току нереда код Стоунвола, Крег Родвел је звао [[Њујорк тајмс]], [[Њујорк пост]] и [[Њујорк дејли њуз]] да их обавести о догађајима. Сва три новинска листа су писала о нередима, а „Њујорк дејли њуз“ их је ставио на насловну страну. Вести о нередима су се брзо прошириле Гринич вилиџом, подстакнуте гласинама да су их организовали [[Студенти за демократско друштво]], [[Црни пантери]], а кружила је и гласина да је нереде организовао „хомосексуални полицајац чији је „цимер“ отишао плесати у Стоунвол против његове воље“<ref name="teal4"/> Током суботе, 28. јуна, људи су целог дана долазили и гледали спаљени Стоунвол ин. На зидовима бара су осванули [[графити]] са порукама „Драг снага“, „Напали су наша права“, „Подршжите геј снагу“, и „легализујте геј барове“, а освануо је и графит у вези са статусом бара - „Отворени смо“.<ref name="teal4" /><ref>"Police Again Rout Village Youths: Outbreak by 400 Follows a Near-Riot Over Raid", ''Њујорк тајмс'', 30. јун 1969. pp. 22</ref>
 
Следеће ноћи су поново избили нереди у улици Кристофер. Међу учесницима постоје различита мишљења о томе која је ноћ била више насилна. Многи који су учествовали у нередима током прве ноћи вратили су се и током друге, а ту су били и „полицијски провокатори“, радознали пролазници па чак и туристи.<ref name="carter184">{{harvnb|Carter|2004|pp=184}}</ref> За многе је било изненађујуће повећано исказивање хомосексуалне привлачности у јавности, један сведок је то описао овако: ''„У односу на стање када смо морали ићи од врата до врата и разговарати са неким кроз шпијунку како бисмо ушли, изненада смо били ван. Били смо на улицама.“''{{sfn|Carter|2004|pp=185}}
 
{{Кутијица за цитат|наслов= |цитат=''Знаш, момци су били тако лепи, изгубили су онај рањени изглед који су сви педери имали у последњих 10 година.'' |извор=Ален Гинсберг<ref name="teal7"/>|положај=right |ширина=30% |border=|fontsize=75% |боја позадине=#ACE1AF |style= |title_bg= |title_fnt= |tstyle= |qalign=|qstyle= |quoted= |salign= |sstyle=}}
 
Хиљаде људи опет се окупило испред Стоунвола, који је поново отворен, загушујући улицу Кристофер док се гомила није „прелила“ и у суседне блокове. Маса је окружила аутобусе и аутомобиле, малтретирајући путнике, док нису или признали да су геј или сугерисали да подржавају демонстрације.{{sfn|Carter|2004|pp=186}} Силвија Ривера је видела свог пријатеља како скаче на оближњи аутомобил који је покушавао да се пробије кроз масу. Појединци из масе су тресли аутомобиле гурајући их напред и назад и застрашујући путнике. Још једна Риверина пријатељица, [[Марша П. Џонсон]], попела се на стуб за уличну расвету и бацила тешку торбу на хаубу полицијског аутомобила, разбивши ветробран.<ref name="duberman204-205"/> Као и претходне вечери, запаљени су контејнери у целој области где су се нереди одвијали. Било је присутно више од 100 полицајаца, а у 2 сата после поноћи поново су стигле јединице -{TPF}--а. Када је полиција привела поједине демонстранте, које је већина сведока описала изразима ''„-{sissies}-“'' и ''„-{swishes}-“'', гомила је кренула да их ослободи.{{sfn|Carter|2004|pp=191}} Уличне борбе поново су трајале до 4 сата ујутру.<ref name="duberman204-205">{{harvnb|Duberman||pp=204-205}}</ref>
 
Песник Бит генерације Ален Гинсберг био је дугогодишњи становник Гринич вилиџа односно улице Кристофер. Након што је сазнао за нереде који су се догодили претходне вечери, рекао је: ''„Геј снага! Није ли то сјајно!... Било је и време да урадимо нешто да се потврдимо!“'', Након тога је посетио Стоунвол ин по први пут. Када се враћао кући, рекао је Лучијану Траскоту: ''„Знаш, момци су били тако лепи, изгубили су онај рањени изглед који су сви педери имали у последњих 10 година.“''<ref name="teal7">{{harvnb|Teal||pp=7}}</ref>
Ред 97:
Сукоби и протести у Гринич вилиџу су били спорадични у понедељак и уторак, делом и због кише. Полиција и становници су имали неколико препирки, јер су обе групе презирале једна другу. Крег Родвел и његов партнер Фред Сарџент одштампали су и поделили 5.000 [[летак]]а после прве ноћи немира, у једном од њих је писало: ''„Истерајте мафију и полицију из геј барова“''. Леци су позивали геј мушкарце да успоставе своје барове, те да бојкотују Стоунвол и друге барове у власништву мафије, као и да се изврши јавни притисак на канцеларију градоначелника да истражи ''„неподношљиво стање.“''{{sfn|Duberman||pp=205}}{{sfn|Teal||pp=8-9}}
 
Нису сви у геј заједници сматрали побуну позитивним догађајем. За многе старије хомосексуалце и чланове „Друштва маташин“ који су током [[1960e|1960-их]] радили на томе да прикажу да се хомосексуалци не разликују од хетеросексуалаца, употреба насиља и приказивање „феминизираног“ понашања је било понижење. Ренди Викер, који је учествовао у првим протестима за геј права испред Беле куће, рекао је да је оно што се дешавало у Стоунволу било супротно свему што је желео да људи мисле о хомосексуалцима.{{sfn|Duberman||pp=207}} Други су сматрали да је затварање Стоунвол ина позитивна ствар за Вилиџ.<ref>Duberman, стрp. 206</ref>
 
У среду је у ''Вилиџ војсу'' изашла репортажа о нередима коју су написали Хауард Смит и Лушан Траскот а која је садржавала неласкаве описе догађаја и учесника који су, између осталог, описани и као „снаге педерства“.<ref name="Truscott">{{cite news|url=http://news.google.com/newspapers?id=uuwjAAAAIBAJ&sjid=K4wDAAAAIBAJ&pg=6710,4693&dq=stonewall+inn&hl=en|title=Gay Power Comes to Sheridan Square|last=Truscott|first=Lucian|date=03. 07. 1969.|work=Вилиџ војс|pages=1|accessdate=20. 06. 2010.}}</ref>{{напомена|Картер (pp. 201) приписује бес на ''Вилиџ Војс'' његовом извештавању у коме је стављен фокус на ''феминизирано'' понашање учесника, уз искључење било које врсте храбрости. Аутор Едмунд Вајт тврди да су Смит и Траскот покушавали да афирмишу своју хетеросексуалност тако што су за догађаје и људе користили погрдне термине.}} Маса се поново окупила у улици Кристофер и кренула према канцеларијама ''Вилиџ војса'' претећи да ће да их запали. У маси која је бројала између 500 и 1.000 учесника било је и припадника других група које су имале „неуспешне“ сукобе са полицијом у прошлости, и који су били радознали да сазнају како је полиција била поражена претходних ноћи. Дошло је до нових уличних борби, у којима је повређено неколико полицајаца и демонстраната, опљачкано неколико радњи, а ухапшено је 5 особа.{{sfn|Duberman||pp=208-209}}{{sfn|Carter|2004|pp=203-205}} Инциденти у среду су трајали око сат времена, а један сведок их је описао на следећи начин: ''„Прочуло се! Улица Кристофер ће бити ослобођена. Педерима је доста угњетавања.“''{{sfn|Carter|2004|pp=205}}
Ред 106:
 
=== Геј ослободилачки фронт ===
Иако је ''Друштво маташин'' постојало од [[1950e|1950-их]], многе од њихових метода у том тренутку су се чиниле сувише благим за људе који су били сведоци или који су били инспирисани нередима. Маташин је признао ову промену у ставовима у једном чланку у својим новинама под називом ''„Херпин дроп је обишао свет“''.<ref name="lafrank17">{{harvnb|LaFrank||pp=17}}</ref>{{напомена|Херпин дроп ([[Енглески језик|енгл.]] -{Hairpin drop}-) је био [[геј сленг]] који је значио нагађати, правити алузије на нечију сексуалну оријентацију (LaFrank, pp. 17).}} Када је један активиста Маташина предложио „пријатељске и слатке“ демонстрације са свећама, људи из публике су негодовали узвикујући да је то улога коју их је друштво терало да играју.<ref name="teal19">{{harvnb|Teal||pp=19}}</ref> Уз летке на којима је писало: ''„Да ли сматрате да се хомосексуалци буне? Можете се кладити да је тако!“'',<ref name="teal19"/> форморан је [[Геј ослободилачки фронт]] ({{jez-eng|Gay Liberation Front (GLF)}}), прва геј организација која је користила реч „[[геј]]“ у свом имену. Претходне организације као што су ''Друштво маташин'', ''Ћерке Билитис'', и друге су прикривале своје циљеве намерно бирајући нејасна имена.{{sfn|Clendinen||pp=31}}
 
Успон милитантности је постао очигледан и дугогодишњим активистима као што су Френк Камени и Барбара Гитингс. За време једног састанка ГЛФ-а, коме су присуствовали и њих двоје како би упознали нову организацију, млади члан ГЛФ-а их је питао ко су и тражио да види њихове акредитације. Гитингс је збуњено замуцкивала: ''„Ја сам геј. Зато сам овде.“''{{sfn|Marcus||pp=136}} ГЛФ је преузео тактику од афроамеричких и антиратних демонстраната и повезао се са њима са жељом да „раде заједно на реструктурирању америчког друштва“.{{sfn|Duberman||pp=216}} По угледу на Црне пантере, марширали су на женски затвор у Њујорку дајући подршку ухапшеној [[Афени Шакур]] и другим радикалним циљевима нове [[Левица|левице]]. Међутим, четири месеца након што је формирана, група се распала јер чланови нису били у стању да се договоре око начина деловања.{{sfn|Carter|2004|pp=220-221}}
 
=== Геј активистички савез ===
У року од шест месеци од Стоунволске револуције, активисти су покренули часопис под именом „Геј“ ({{jez-eng|Gay}}). Сматрали су га неопходним јер је најлибералнија публикација у граду, Вилиџ војс, одбијала да објави реч „геј“ у огласима у којима је ГЛФ тражио нове чланове и волонтере.{{sfn|Clendinen||pp=40}} У размаку од шест недеља покренута су још два часописа: ''-{Come Out!}-'' и ''-{Gay Power}-'', а број читалаца ова три часописа ускоро је достигао цифру од 20.000 до 25.000.<ref name="carter242">{{harvnb|Carter|2004|pp=242}}</ref>{{sfn|Duberman||pp=235}}
 
Чланови ГЛФ-а су организовали неколико плесова за истополне парове, али су састанци ГЛФ-а били хаотични. Када је Боб Колер тражио одећу и новац за помоћ младим бескућницима који су учествовали у нередима, а од којих су многи спавали у парку Кристофер или на тргу Шеридан, развила се дискусија о пропасти капитализма.{{sfn|Carter|2004|pp=220}} Крајем децембра 1969, неколико људи који су били фрустрирани након присуства састанцима ГЛФ-а формирали су ''[[Геј активистички савез]]'' ({{jez-eng|Gay Activists Alliance (GAA)}}). ГАА је требало да буде у потпуности фокусиран на геј питања, и боље организован. У њиховом статуту је писало: ''„Ми као ослобођени хомосексуални активисти захтевамо слободу изражавања нашег достојанства и вредности као људских бића.“''{{sfn|Clendinen||pp=50-51}} ГАА је развио и усавршио конфронтациону тактику познату као „зеп“ ({{jez-eng|zap}}), а која се састојала у томе да пронађу политичара без чувара приликом јавног наступа или обраћања медијима и да захтевају од њега да подржи геј и лезбијска права. Неколико градских одборника је „зеповано“ а градоначелник Џон Линдзи је „зепован“ неколико пута, једном док је гостовао на телевизији, када су чланови ГАА чинили већину публике.{{sfn|Carter|2004|pp=245-246}}
Ред 117:
Рације у геј баровима нису престале после Стоунволске револуције. У [[март]]у [[1970]], заменик инспектора Симор Пин предводио је рације у клубовима ''„Зодијак“'' и -{17 Barrow Street}-. Рација се ускоро десила и у геј клубу ''„Змијско легло“'' који није имао дозволу за рад и точење алкохола, при чему је ухапшено 167 особа. Један од посетилаца клуба, држављанин [[Аргентина|Аргентине]], био је толико уплашен да би могао да буде депортован због тога што је хомосексуалац да је покушао да побегне полицији скачући са прозора другог спрата, при чему се озбиљно повредио јер је пао на шиљак ограде дуг 36 [[центиметар]]а.{{sfn|Carter|2004|pp=238-239}} ''Њујорк дејли њуз'' је објавио фотографију прободеног младића на насловној страни. Чланови ГАА су организовали марш од парка Кристофер до полицијске управе у којем је учествовало више стотина геј мушкараца, лезбијки и либералних симпатизера, који су се мирно суочили са ТПФ-ом.<ref name="carter242"/> Такође су спонзорисали кампању писања писама градоначелнику Линдзију, у оквиру које су ''[[Демократска странка (САД)|Демократска странка]] Гринич вилиџа'' и конгресмен [[Ед Кох]] упутили молбе да се зауставе рације на геј барове у граду.{{sfn|Teal||pp=106-108}}
 
Стоунвол ин је био отворен још само неколико седмица након нереда. У [[Октобар|октобру]] 1969. понуђен је на изнајмљивање. Родвелов бојкот као и чињеница да се радило о злогласној локацији обесхрабривали су потенцијалне закупце.{{sfn|Carter|2004|pp=252}}
 
=== Геј понос ===
Ред 129:
[[Датотека:USA (300).JPG|мини|Парада поноса у Њујорку (-{Christopher Street Day}-) 2009.]]
 
Френк Камени је убрзо схватио кључну промену коју је донела Стоунволска револуција. Као један од организатора геј активизма [[1950е|1950-их]] година, покушавао је да убеди људе да се геј особе не разликују од хетеросексуалаца. Када су он и други протестовали испред ''Беле куће'', ''Стејт департмента'' и ''Индипенденс хола'' неколико година раније, њихов циљ је био да изгледају као да би могли да раде за америчку владу.{{sfn|Cain||pp=91-92}} Са Каменијем је тада протестовало још 10 особа и нису привукли готово никакву медијску пажњу. О значају Стоунволске револуције Камени је касније изјавио: ''„У време пре Стоунвола имали смо педесет до шездесет геј група у држави. Годину дана касније било их је најмање 1.500. Две године касније, у мери у којој се тај број могао утврдити, било их је 2.500.“''{{sfn|Carter|2004|pp=251}}
 
И Ренди Викер је као и Камени такође изразио жаљење због своје реакције на промену ставова након немира, назвавши то „једном од највећих грешака свог живота“.<ref name="clendinen25">{{harvnb|Clendinen||pp=25}}</ref> Слика геј особа које узвраћају на полицијско малтретирање, након што су толико година дозвољавале да такав третман прође без реакције „пробудила је неочекиване духове међу многим хомосексуалцима“.<ref name="clendinen25"/> Кеј Лахусен, која је фотографисала раније протесте укључујући и онај из 1965, изјавила је: ''„До 1969, овај покрет је обично називан хомосексуалним или хомофилним покретом.... Многи нови активисти су сматрали Стоунволски устанак рођењем геј ослободилачког покрета. Свакако се радило о рађању геј поноса у великом обиму.“''{{sfn|LaFrank||pp=21}}
Ред 135:
== Легат ==
=== Мало вероватна заједница ===
У року од две године од Стоунволске револуције формиране су групе за геј права у свим већим америчким градовима, [[Канада|Канади]], [[Аустралија|Аустралији]] и [[Западна Европа|западној Европи]].{{sfn|Adam||pp=82}} Људи који су се прикључили овим организацијама након Стоунволске револуције имали су мало тога заједничког, осим сексуалне оријентације. Многи који су присуствовали скуповима ГЛФ-а и ГАА су били затечени бројем геј људи на једном месту.{{sfn|Marcus||pp=152-155}} У годинама после нереда велике препреке стварању кохезивне заједнице биле су раса, класа, [[идеологија]] и род. Ово је дошло до изражаја током једног скупа из 1973, када је, неколико тренутака након што је Барбара Гитингс похвалила разноликост гомиле, феминистичка активисткиња [[Жан О'Лари]] протестовала против онога што је сматрала ругањем женама, од стране трансвестита и драг квинсица на скупу. Током говора О'Лари, у којем је још тврдила да драг квинсице исмевају жене ради забаве и профита, Силвија Ривера и Ли Брустер су скочиле на бину и узвикнуле: ''„Ви идете у барове због онога што су драг квинсице учиниле за вас, а ове кује нам кажу да престанемо бити оно што јесмо!“''{{sfn|Clendinen||pp=171-172}} Овај инцидент је изазвао гађење код свих учесника скупа.<ref name="duberman236">{{harvnb|Duberman||pp=236}}</ref>
 
О'Лари је током раних [[1970е|1970-их]] радила на одвајању права трансвестита од геј права зато што је сматрала да ће права трансвестита бити тешко остварити. Силвија Ривера је напустила геј активизам и почела да ради искључиво на питањима трансродних особа и трансвестита. Почетна неслагања међу учесницима покрета, међутим, углавном су нестала након додатног размишљања. О'Лари је касније изразила жаљење због својих ставова: ''„Гледајући уназад, јако ми је непријатно јер су се моји погледи толико променили у односу на тај период. Данас никада не бих ишла против трансвестита.“<ref name="duberman236"/>„То је било ужасно. Како сам могла да радим на искључивању трансвестита и да у исто време критикујем [[феминизам|феминисткиње]] које су у то време чиниле све да искључе лезбијке?“''{{sfn|Marcus||pp=156}}
 
О'Лари је имала на уму покушаје од стране чланица [[Национална организација за жене|Националне организације за жене]] ({{jez-eng|National Organization for Women (NOW)}}) да се дистанцирају од појединих коментара у којима је организација описивана као „рај за лезбијке“. Као део овог процеса, Рита Ме Браун и друге лезбијке које су биле активне у организацији су протеране. Оне су организовале протест на ''Другом конгресу за уједињење жена'' 1970, и добиле подршку многих чланица, те су коначно поново прихваћене у организацију 1971. године.{{sfn|Adam||pp=90-91}}
 
Јачање лезбијског феминизма 1970-их понекад је било толико у супротности са геј ослободилачким покретом да су неке лезбијке одбијале да раде са геј мушкарцима. Многе лезбијке су сматрале ставове мушкараца патријахалним и [[Шовинизам|шовинистичким]], и виделе су код геј мушкараца исте заблуде и представе о женама као код хетеросексуалних мушкараца.<ref name="faderman211-212">{{harvnb|Faderman||pp=211-212}}</ref> Проблеми са којима су се суочавали геј мушкарци нису били толико изражени и важни за лезбијке. Године 1977, одржана је „лезбијска парада“ као алтернатива заједничком деловању са геј мушкарцима и дељењу њихових проблема, а нарочито онога што је Адријен Риш назвала ''„насилни, аутодеструктивни свет геј барова“''.<ref name="faderman211-212"/> Геј активисткиња Барбара Гитингс одлучила је да остане у геј покрету, објашњавајући: ''„Ради се о томе где боли највише. По мом мишљењу не боли највише у женској арени, него у геј арени.“''<ref name="faderman211-212"/>
Ред 145:
Током 1970-их геј активизам је остварио значајне успехе. Један од првих и најважнијих је „зеп“ у мају 1970. који су извели чланови ГЛФ-а на конвенцији ''Америчког удружења психијатара'' (АПА). На конференцији о модификацији понашања, током приказивања филма о коришћењу терапије електрошоковима у циљу смањења истополне привлачности, Морис Кајт и чланови ГЛФ-а у публици прекинули су филм узвицима „Мучење!“ и „Варварство!“.<ref name="williams">Williams & Retter, pp. 121</ref> Они су преузели микрофон и саопштили да су медицински професионалци који прописују такве терапије за хомосексуалне „пацијенте“ саучесници у њиховом мучењу. Иако је 20 [[психијатрија|психијатара]] који су присуствовали конференцији одмах отишло, чланови ГЛФ-а су провели сат времена са онима који су остали, покушавајући да их убеде да хомосексуалци нису ментално болесни.<ref name="williams"/> Када је АПА позвала геј активисте на разговор 1972, активисти су довели [[Џон Е. Фрајер|Џона Е. Фрајера]], геј психијатра који су носио маску, јер се плашио за своју праксу. У децембру 1973, делом захваљујући и напорима геј активиста, АПА је једногласно гласала за уклањање хомосексуалности из ''Дијагностичког и статистичког приручника''.{{sfn|Marcus||pp=146-147}}{{sfn|Cain||pp=65}}
 
Геј мушкарци и лезбијке су радили заједно како би одговорили на организовани отпор геј правима који је започео 1977. Коалиција [[конзервативизам|конзервативаца]] под називом ''[[Спасите нашу децу]]'' ({{jez-eng|Save Our Children}}) започела је кампању да се укине уредба о грађанским правима округа ''Дејд'' у америчкој савезној држави [[Флорида]]. Ова кампања је била успешна и утицала је на сличне кампање у неколико других америчких градова 1978, у којима су такође укинути закони и прописи који су забрањивали дискриминацију на основу сексуалне оријентације. Међутим, исте године је у [[Калифорнија|Калифорнији]] поражена мера под називом ''[[Бригсова иницијатива]]'', која је предвиђала отпуштање хомосексуалаца који су радили у државним школама.{{sfn|Cain||pp=275}} Реакција у геј заједници на утицај који су имале кампања организације „Спасите нашу децу“ и Бригсова иницијатива била је толико значајна да је названа другим Стоунволом од стране многих активиста, јер је означила почетак учешћа хомосексуалаца у политичким процесима.{{sfn|Fejes||pp=214}}
 
=== Одбацивање геј поткултуре ===
Ред 155:
[[Датотека:Stonewall_25th_anniversary_button.jpg|мини|Плакат поводом обележавања 25. годишњице Стоунволске револуције]]
Немири који су избили као последица полицијске рације били су дословни пример борбе геј мушкараца и лезбијки који су „узвратили ударац“ и симболични позив на „оружје“ за многе људе. Историчар Дејвид Картер пише у својој књизи о Стоунволској револуцији да је сам бар био сложено место, и да је у исто време представљао место за дружење, могућност за мафију да уцени своје клијенте, дом, и место „експлоатације и деградације“.{{sfn|Carter|2004|pp=264}} Истински легат Стоунволске револуције, Картер инсистира, је „тренутна борба за лезбијску, геј, бисексуалну и трансродну једнакост“.{{sfn|Carter|2004|pp=266}} Историчар Николас Едсал пише:
{{цитат|''Стоунвол су поредили са бројним актима радикалних протеста и пркоса у америчкој историји од [[Бостонска чајанка|Бостонске чајанке]] па надаље. Али, најбоља и свакако више савременија аналогија може се направити са одбијањем [[Роза Паркс|Розе Паркс]] да пређе у задњи део аутобуса у Монтгомерију, у [[Алабама|Алабами]], у [[децембар|децембру]] [[1955]], што је био почетак модерног покрета за грађанска права. У року од неколико месеци након Стоунвола, радикалне геј групе и публикације појавиле су се у многим градовима и колеџима широм Америке, а затим и широм целе северне Европе.''|{{sfn|Edsall||pp=333}}}}
 
Пре Стоунволске побуне хомосексуалци су били, као што пишу историчари ''Дадли Клендинен'' и ''Адам Нагурни'':
{{цитат|''...тајна легија људи, за коју се знало али која је отписана, игнорисана, исмејана и презрена. И који су као чувари тајне, имали предност која је у исто време била и мана, а што није био случај ни код једне друге мањинске групе у Сједињеним Америчким Државама. Били су невидљиви. За разлику од афроамериканаца, жена, индијанаца, Јевреја, Ираца, Италијана, азијата, латиноамериканаца, и било које друге културне групе која се борила за поштовање и једнака права, хомосексуалци нису имали физичких или културних обележја, нису имали језик или дијалект на основу кога би могли да их препознају други хомосексуалци, или било ко други... Али те ноћи, по први пут, уобичајно помирење претворило се у насилни отпор... Од те ноћи животи милиона геј мушкараца и лезбијки, као и однос према њима од стране културе у којој су живели, почео је да се нагло мења. Људи су почели да се појављују у јавности као хомосексуалци, захтевајући поштовање.''|{{sfn|Clendinen||pp=12}}}}
 
Историчарка Лилијан Фадерман назива немире „пуцњем који је одјекнуо широм света“, објашњавајући: ''„Стоунволска побуна је [...] постала симбол геј и лезбијске снаге. Ослањајући се на драматичну тактику насилних протеста коју су користиле и друге потлачене групе, дешавања код Стоунвола имплицирала су да хомосексуалци имају исто толико разлога да буду незадовољни као и те групе.“''{{sfn|Faderman||pp=195}}
Ред 183:
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Schlager|editor-first=Neil|title=Saint James Press Gay and Lesbian Almanac|url=http://books.google.com/books?id=ynkYAAAAIAAJ|year=1998|publisher=St. James Press|isbn=978-1-55862-358-3|pages=22-23}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Adam|first=Barry|title = The Rise of a Gay and Lesbian Movement, G | publisher = K. Hall & Co |location = |year=1987|isbn=978-0-8057-9714-5}}
* Bronski, Michael (ed.) Pulp Friction: Uncovering the Golden Age of Gay Male Pulps, St. Martin's Griffin. {{page|year=2003|isbn=978-0-312-25267-0|pages=}}.
Ред 193:
* {{Cite book|ref=harv|last=Edsall|first=Nicholas|title = Toward Stonewall: Homosexuality and Society in the Modern Western World | publisher = University of Virginia Press |location = |year=2003|isbn=978-0-8139-2211-9}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Faderman|first=Lillian|title = Odd Girls and Twilight Lovers: A History of Lesbian Life in Twentieth Century America | publisher = Penguin Books |location = |year=1991|isbn=978-0-14-017122-8}}
* Faderman, Lillian and Stuart Timmons Gay L.A.: A History of Sexual Outlaws, Power Politics, and Lipstick Lesbians. {{page1|location=|publisher=Basic Books. {{page|year=2006|isbn=978-0-465-02288-5|pages=}}.
* {{Cite book|ref=harv|last=Fejes|first=Fred|title = Gay Rights and Moral Panic: The Origins of America's Debate on Homosexuality | publisher = Palgrave MacMillan |location = |year=2008|isbn=978-1-4039-8069-4}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Gallo|first=Marcia|title = Different Daughters: A History of the Daughters of Bilitis and the Rise of the Lesbian Rights Movement | publisher = Seal Press |location = |year=2006|isbn=978-1-58005-252-8}}
Ред 199:
* LaFrank, Kathleen (ed.) (January 1999). "National Historic Landmark Nomination: Stonewall", U.S. Department of the Interior: National Park Service
* {{Cite book|ref=harv|last=Marcus|first=Eric|title = Making Gay History | publisher = HarperCollins Publishers |location = |year=2002|isbn=978-0-06-093391-3}}
* Schalger, Neil, (ed.) Gay and Lesbian Almanac, St. {{page1|location=|publisher=James Press. {{page|year=1997|isbn=978-1-55862-358-3|pages=}}.
* {{Cite book|ref=harv|last=Teal|first=Donn|title = The Gay Militants, St | publisher = Martin's Press |location = |year=1971|isbn=978-0-312-11279-0}}
* {{Cite book|ref=harv|editor1-last=Williams|editor1-first=Walter|editor2-last=Retter|editor2-first=Yvonne|title = Gay and Lesbian Rights in the United States: A Documentary History | publisher = Greenwood Press |location = |year=2003|isbn=978-0-313-30696-9}}
* Witt, Lynn, Sherry Thomas and Eric Marcus (eds.) Out in All Directions: The Almanac of Gay and Lesbian America. New York,. {{page1|location=|publisher=Warner Books. {{page|year=1995|isbn=978-0-446-67237-5|pages=}}.
{{refend}}
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Стоунволска_побуна”