Џорџ Вашингтон — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 19:
| амблем = [[Датотека:Seal of the President of the United States.svg|100п]]
}}
'''Џорџ Вашингтон''' ({{јез-ен|George Washington}}; [[Округ Вестморланд (Вирџинија)|Округ Вестморланд]], [[22. фебруар]] [[1732]] — [[Маунт Вернон]], [[14. децембар]] [[1799]]) је био амерички револуционарни врховни командант (1775—1783), први председник [[Сједињене Америчке Државе|САД]] (1789—1797) и један од оснивача [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Рођен у богатој породици у Вестморленд округу, [[Вирџинија]], имао је приватно образовање и радио је као грађевински инспектор од своје 16. године.
Године 1752, наследио је посед свог брата на Маунт Вернону, укључујући 18 робова чији је број до [[1760]]. порастао на 49. У [[Француски и индијански рат|Француско-индијанском рату]] именован је за пуковника и послат на територију [[Охајо|Охаја]]. Пошто је [[Едвард Бредок]] убијен, Вашингтон је постао командант свих трупа у [[Вирџинија|Вирџинији]] и поверен му је задатак да одбрани западну границу (1755—58). Повукао се из службе да би управљао својим имањем и [[1759]]. оженио се Мартом Дендриџ Кастис (1731—1802), удовицом.
Радио је у [[Кућа Бурџуса|Кући Бурџуса]] 1759-74, подржавајући колонизаторе, и у Континеталном Конгресу 1774—1775. Године 1775. изабран је за команданта [[Контитентална армија|Континенталне армије]]. Касније, у [[Америчка револуција|Америчкој револуцији]], показао се као изванредан командант и поуздан вођа, упркос томе што је доживео неколико пораза. Када је рат успешно окончан освајањем Јорктауна (1781), напустио је службу и вратио се у Маунт Вернон (1783). Био је делегат и председавајући на уставној конвенцији (1787) и помогао да се осигура одобрење [[Устав Сједињених Америчких Држава|Устава]] у Вирџинији.
Када су се државни гласачи састали да изаберу првог председника (1789), Вашингтон је једногласно изабран. Оформио је кабинет да би ускладио фракцијске и политичке разлике, али је имао јаку централну владу. Када је изабран у другом мандату, тражио је компромисно решење између политичких фракција од којих су касније постале федералистичка и демократска партија. Јавно је истакао неутралност у рату између [[Краљевство Велика Британија|Британије]] и [[Краљевство Француска|Француске]] (1793) и послао трупе да сузбије [[Виски побуна|Виски побуну]] (1794).
Одбио је трећи мандат, направивши преседан за наредне 144. године, и повукао се 1797. пошто је одржао свој опроштајни говор. Познат као ''отац своје земље'', сматра се једном од највећих личности у историји САД. Џорџ Вашингтон је често сматран за најбољег председника САД.<ref>[http://blog.acton.org/archives/65818-george-washington-greatest-president.html Why is George Washington the Greatest President?]</ref>
Ред 31:
== Детињство и младост ==
[[Датотека:George Washington's birthplace (1856 engraving).jpg|250п|мини|лево|Родно место Џорџа Вашингтона]]
Џорџ Вашингтон је био син [[
Већи део детињства Џорџ Вашингтон провео је на Фери фарми у округу [[Стафорд (Енглеска)|Стафорд]], у близини [[Фредериксбург (Вирџинија)|Фредериксбурга]]. Његов старији брат Лоренс наследио је још једно имање свог оца, плантажу на реци [[Потомак (река)|Потомак]], која се називала [[Маунт Вернон (Вирџинија)|Маунт Вернон]] (у част адмирала [[Едвард Вернон|Едварда Вернона]]). Џорџ је најпре наследио Фери фарм, а након Лоренсове смрти и Маунт Вернон.{{sfn|Freeman|1948|pp=15–72}}
Ред 43:
{{main|Француски и индијански рат}}
[[Датотека:Washington 1772.jpg|250п|мини|Портрет Џорџа Вашингтона из 1772. године]]
Британско Охајо предузеће настојало је да се прошири у долини Охајо отварајући нове центре за трговину са [[Američki starosedeoci|Индијанцима]].{{sfn|Freeman|1948|pp=274–327}} Године 1753. Француска је и сама почела да шири војну контролу у Охају, али и у британским колонијама Вирџинији и Пенсилванији. То је довело до избијања сукоба у колонијама под називом [[Француски и индијански рат]] (1754—1762). Вашингтон је био укључен у рат још од самог почетка. Касније ће рат израсти у светски сукоб познат као [[Седмогодишњи рат]] (1756—1762).
[[Роберт Динвиди]], гувернер колоније Вирџиније, добио је наређење од британске владе да чува британске територије, укључујући и слив реке Охајо. Крајем 1753. године он је наредио Вашингтону да уручи писмо Французима у коме од њих тражи да напусте долину Охаја.{{sfn|Freeman|1948|pp=274–327}}. Вашингтон се састао са Таначарисоном и поглавицом [[Ирокези|Ирокеза]]. Предао је писмо за француског команданта [[Жак Легардер Сен-Пјер|Жака Легардера Сен-Пјера]]{{sfn|Lengel|2005|pp=23–24}}. Француз је одбио да напусти земљу. Вашингтон је водио дневник током свог путовања. По Динвидовом наређењу, дневник је штампао [[Вилијам Хантер]] и тако допринео Вашингтоновој популарности<ref>Washington, George. The Journal of Major George Washington, Sent by the Hon. Robert Dinwiddie to the Commandment of the French Forces in Ohio. New York: Reprinted for J. Sabin, 1865.</ref>. Сакупио је групу од 100 људи и са њима започео војну каријеру<ref>Grizzard, Frank E. George Washington: A Biographical Companion. Santa Barbara, Calif: ABC-CLIO, 2002.</ref>
Динвиди је послао Вашингтона натраг у Охајо да штити изградњу утврђења Охајо компаније у данашњем Питсбургу у Пенсилванији. Међутим, пре него што је Вашингтон стигао у ту област, Французи су већ истерали британске трговце и започели изградњу свог утврђења. Дана 28. маја 1754. године Вашингтон се сукобио са Французима у [[битка код Жумонвила|бици код Жумонвила]]. Битка је трајала око 15 минута. Француски командант Жумонвил је убијен, а већина његових људи је заробљена или су страдали.{{sfn|Lengel|2005|pp=31–38}}. Французи су одговорили нападом у коме је Вашингтон заробљен јула 1754. године{{sfn|Grizzard|2002|pp=115–119}}. Међутим, дозвољено му је да се са својим трупама врати у Вирџинију{{sfn|Ellis|2004|pp=17–18}}. Овај догађај имао је светске последице. Француска и Британија прекинули су дипломатске односе и отпочели су борбу за колоније у Северној Америци. Рат је и званично проглашен 1756. године{{sfn|Anderson|2005|pp=100–101}}
Вашингтон је 1755. године постао помоћник британског генерала [[Едвард Брадок|Едварда Брадока]], вође кобне Брадокове експедиције. Брадок је требало да са јаким снагама британске војске протера Французе из Охаја. Први циљ био је освајање Форт Дукејна.{{sfn|Alden|1993|pp=35–36}}. На почетку експедиције Вашингтон се разболео. Препоручио је Брадоку да војску подели у две дивизије. У [[битка код Мононгахела|бици код Мононгахела]], Брадок је смртно рањен. Британци су се повукли у нереду. Вашингтон је показао велику храброст и издржљивост у бици када је, упркос болести, испод њега страдало два коња, а капут му је био пробијен са четири метка{{sfn|Alden|1993|pp=37–46}}
Динвиди је 1755. године наградио Вашингтона именујући га командантом свих трупа у Вирџинији са задатком одбране западне границе. Под његовом командом било је 1000 војника. Вашингтон их је сам провео кроз обуку. Потом их је повео у рат против Индијанаца на западу{{sfn|Flexner|1965|p=138}}. У десет месеци, Вашингтонов пук водио је двадесет битака у којима је страдала трећина људи.{{sfn|Fischer|2004|pp=15–16}}{{sfn|Ellis|2004|p=38}}. Граница Вирџиније је одбрањена. Године 1758. учествовао је у Форбесовој експедицији чији је циљ био освајање Форт Дукејна. Французи су напустили тврђаву, а Британци су остварили изузетно значајну стратешку победу. Након завршетка [[Форбесова експедиција|Форбесове експедиције]], Вашингтон се пензионисао (децембра 1758. године){{sfn|Lengel|2005|pp=75–76, 81}} Није учествовао у војном животу све до избијања Револуције 1775. године.
Ред 55:
== Међуратни период (1759—1775) ==
[[Датотека:Mount Vernon, Virginia crop.jpg|250п|мини|лево|Маунт Вернон (Вирџинија)]]
Вашингтон се 6. јануара 1759. године оженио богатом удовицом [[Марта Вашингтон|Мартом]] која је имала 28 година. Џорџ и Марта имали су срећан брак. Марта је имала двоје деце из претходног брака, Џона и Марту. Џорџ и Марта нису имали заједничке деце. Болест малих богиња коју је прележао 1751. године вероватно га је учинила стерилним.{{sfn|Flexner|1974|pp=42–43}}. Брачни пар преселио се у Маунт Вернон, у близини Александрије, где је Џорџ био плантажер, а учествовао је и у политичком животу. Браком са богатом Мартом, Вашингтон је постао један од најбогатијих људи Вирџиније{{sfn|Ferling|2000|pp=33–34}}. Стекао је трећину имања (од 18.000 хектара) имања Кустиса, покојног Мартиног мужа. Добио је око 23.200 хектара земље за заслуге у рату{{sfn|Rasmussen|Tilton|1999|p=100}}. Вашингтон је често куповао земљу. До 1755. године удвостручио је величину Маунт Вернона на 6.500 хектара. Повећао је и број својих робова на преко 100. Био је посланик скупштине у Вирџинији седам година, почев од 1758. године{{sfn|Ellis|2004|pp=41–42, 48}}
== Америчка револуција ==
{{main|Амерички рат за независност}}
Вашингтон се 1765. године успротивио [[Закон о таксеним маркама из 1765.|Закону о таксеним маркама]], првом директном порезу кога је Енглеска наметнула америчким колонијама. Тада је почео да преузима водећу улогу у све већем отпору колониста према Британцима. Противио се британским Тауншенд актима из 1767. године. Маја 1769. године предложио је бојкот енглеске робе у Вирџинији на коју су се акти односили.{{sfn|Freeman|1968|pp=174–176}}. Јула 1774. године председавао је састанком на коме су усвојене Ферфакс одлуке којима је одлучено да се сазове [[Први Континентални конгрес]]{{sfn|Ferling|2010|p=100}}<ref>[http://memory.loc.gov/cgi-bin/query/r?ammem/hlaw:@field(DOCID+@lit(jc0019)): Cont'l Cong., Credentials of the Delegates from Virginia, in 1 Journals of the Continental Congress, 1774–1789 23 (Library of Cong. eds., 1904).]</ref>
=== Прве године (1775—1776) ===
[[Датотека:General George Washington at Trenton by John Trumbull.jpeg|250п|мини|Џорџ Вашингтон код Трентона]]
[[Битке код Лексингтона и Конкорда|Битка код Лексингтона и Конкорда]] у близини [[Бостон]]а (април [[1775]]) представља први оружани сукоб Британаца и устаника. Након ње је избила [[Америчка револуција]].{{sfn|Rasmussen|Tilton|1999|p=294}}. Вашингтон је имао углед, војно искуство, харизму и утицај, а био је познат и као велики патриота. На почетку је одбијао функцију главнокомандујућег сматрајући да није довољно способан за њу<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Bell|2005|pp=}}</ref>. Међутим, није имао озбиљну конкуренцију{{sfn|Ellis|2004|pp=68–72}}. [[Контитентални конгрес]] је 14. јуна 1775. године створио [[Контитентална армија|Континенталну армију]]. Номинован од стране [[Џон Адамс|Џона Адамса]] од Масачусетса, Вашингтон је постављен за генерала<ref>"WEDNESDAY, JUNE 14, 1775 (Journals of the Continental Congress, 1774-1789, ed. Worthington C. Ford et al. (Washington, D.C., 1904-37)". memory.loc.gov. Library of Congress. June 14 (1775). pp. 89-90. Приступљено June 21, 2015.</ref> Британска влада је 23. августа прогласила револуционаре побуњеницима и издајницима.
Вашингтон је преузео команду над Континенталном војском у [[Кембриџ (Масачусетс)|Кембриџу]] у Масачусетсу, јула 1775. године, током британске [[Опсада Бостона|опсаде Бостона]]. Схвативши да је америчкој војсци највише недостајало барута, Вашингтон је тражио нове изворе. Револуционари су упадали у британске арсенале, укључујући и неке на Карибима. Барут је куповао углавном од Француза.<ref>Stephenson, Orlando W. (January 1925). "[https://archive.today/20120715221802/http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Journals/AHR/30/2/Supply_of_Gunpowder_in_1776.html The Supply of Gunpowder in 1776]". The American Historical Review (University of Chicago) 30 (2): 271–281. {{doi|10.2307/1836657}}. {{JSTOR|1836657}}</ref> Под притиском Вашингтонових снага, Британци су подигли опсаду 17. марта и повукли се ка Њујорку.
Августа 1776. године британски генерал [[Вилијам Хау]] је покренуо велику поморску и копнену офанзиву са намером да освоји [[Њујорк]]. Континентална војска Вашингтона, по први пут као војска независних [[Сједињене Америчке Државе|САД]], сукобила се са Британцима у [[битка код Лонг Ајланда|бици код Лонг Ајланда]], највећој бици у почетној фази рата. Америчка војска била је у мањини. Многи су напустили бојно поље, а Вашингтон је приморан на повлачење преко [[Ист Ривер]]а. Послушавши савет генерала [[Натанијел Грин|Натанијела Грина]], Вашингтон је покушао да ослободи [[Форт Вашингтон]], али је поражен у бици. Потом је наставио са бегом преко [[Њу Џерзи]]ја. Будућност Континенталне армије била је неизвесна због низа пораза. Вашингтон је прешао 25. децембра [[Делавер (река)|Делавер]] којим су пловиле санте, а 26. децембра напао у Трентону три британска пука ([[битка код Трентона]]). Британци прелазе у напад који је Вашингтон одбио, али се нашао између британских снага [[Чарлс Корнволис|Чарлса Корнволиса]] и Делавера. Победи код Трентона уследила је нова [[Битка код Принстона|победа код Принстона]]{{sfn|Fischer|2004|p=367}}.
Ред 71:
=== Кампања 1777. и 1778. године ===
[[Датотека:Couder Yorktown Versailles.JPG|250п|мини|Предаја Јорктауна]]
Крајем лета 1777. године британски генерал [[Џон Бергојн]] предводи велику војску јужно од [[Квебек]]а са намером да угуши побуну у [[Нова Енглеска|Новој Енглеској]]. Генерал [[Вилијам Хау]] је из Њујорка упутио своју војску ка Филаделфији уместо да се креће обалом реке [[Хадсон (река)|Хадсон]] и тако удружи са Бергојновим снагама. Била је то велика стратешка грешка. Вашингтон је пожурио да га ангажује код Филаделфије. У бици која је уследила Вашингтон је поражен. Његова војска била је релативно неискусна. Након [[битка код Брендивајна|битке код Брендивајна]] (11. септембар), Хау је заобишао Вашингтона и марширао ка Филаделфији. Вашингтон га је напао, али је доживео још један пораз [[битка код Германтауна|код Германтауна]]. У међувремену, Бергојн је на северу заробљен након катастрофалне [[битке код Саратоге]].<ref>Higginbotham (1971, ch. 8)</ref> Пораз код Саратоге довео је до великог војно-дипломатског преокрета. [[Краљевство Француска|Француска]] улази у рат на страни Америке.
Вашингтонови порази навели су неке чланове Конгреса, предвођене [[Томас Конвеј|Томасом Конвејом]], да размотре могућност одузимања команде.<ref>Heydt, Bruce (December 2005). "'Vexatious Evils': George Washington and the Conway Cabal". American History 40 (5): 50–73.</ref>. Дивљење према Вашингтону је неизбежно слабило. Децембра 1777. године Вашингтонова војска (11.000 људи)<ref>Chai, Jane; Homol, Lindley (2009). "The Forging of an Army". Pennsylvania Center for the Book. Pennsylvania State University. Приступљено January 19, 2011.</ref> прешла је у Вали Форџ да ту проведе зиму. У наредних шест месеци, Вашингтон је изгубио између 2000 и 3000 људи који су умрли од болести<ref>Rogers, J. David. "George Washington: God's Man for America" (PDF). Missouri University of Science and Technology. Приступљено January 19, 2011.</ref><ref>Fowler, William Morgan, Jr. "Valley Forge". World Book Encyclopedia 20 (2002 ed.). World Book Inc. pp. 266.</ref><ref>"[http://www.nps.gov/vafo/learn/historyculture/index.htm History & Culture]". Valley Forge National Historical Park. National Park Service. Приступљено January 19, 2011.</ref>. Међутим, војска је из Вали Форџа изашла у добром стању. Британци су 1778. године евакуисали Филаделфију и повукли се у Њујорк<ref name="history1">"[http://www.history.com/this-day-in-history/british-abandon-philadelphia This Day in History: American Revolution – June 18, 1778, British abandon Philadelphia]". History.com. Приступљено June 2, 2011.</ref>. Вашингтон их је напао [[битка код Монмаута|код Монмаута]]. Једна од највећих битака Америчког рата за независност завршена је неодлучно<ref>"[http://www.pbs.org/program/retired-site/ Battle of Monmouth 1778]". Rediscovering George Washington. PBS. 2002. Приступљено June 2, 2011.</ref> Британци су наставили марш ка Њујорку. Вашингтонова војска напустила је град<ref name="history1"/>.
Ред 77:
=== Завршне године рата ===
[[Датотека:Scene at the Signing of the Constitution of the United States.jpg|350п|мини|лево|Сцена са уставотворне скупштине]]
Лета 1779. године Вашингтон и Конгрес су одлучили да покрену кампању против [[Лојалисти (Америчка револуција)|Лојалиста]] и Ирокеза{{sfn|Grizzard|2002|p=303}}. Јуна 1779. године ратници Ирокеза придружили су се британској војски генерала Батлера. Августа 1779. године [[Џон Саливан]] водио је војну операцију у којој је уништио преко 40 села Ирокеза и спалио им све усеве{{sfn|Mann|2008|p=106}}. Међутим, убио је мало људи јер су Индијанци побегли на британске поседе у Канади.
Вашингтон је у међувремену преселио свој штаб из Мидлброка у Њу Виндсор на реци Хадсон. Његова армија бројала је око 10.000 људи. Британци, предвођени Хенријем Клинтоном, кренули су узводно реком Хадсон, али су их зауставиле снаге америчког генерала [[Антоније Вејн|Антонија Вејна]]. Зима 1779/80. била је најтежа за америчку војску. Температура је пала на 16 степени испод нуле, а реке су се заледиле.{{sfn|Alden|1993|pp=185–186}}. Крајем 1779. године Клинтон је своје снаге померио јужно од Чарлстона ради офанзиве против патриота предвођених [[Бенџамин Линколн|Бенџамином Линколном]]. Линколн је поражен, а Клинтон се победнички вратио у Њујорк остављајући Корнволиса на југу. Конгрес је Линколна сменио [[Хорејшио Гејтс|Хорејшиом Гејтсом]] упркос препоруци [[Натанијел Грин|Натанијела Грина]] у корист Вашингтона. Гејтс није постигао успеха у Јужној Каролини те је смењен Грином. Средином следеће године француски генерал [[Маркиз де Лафајет|Лафајет]] вратио се у Америку са додатним појачањима{{sfn|Alden|1993|pp=187–188}} Британци су држали готово читав југ.
Вашингтон је примио вест о издаји америчког генерала [[Бенедикт Арнолд|Бенедикта Арнолда]] који је значајно допринео Револуцији. Арнолд је био огорчен политиком Конгреса и савезништвом са Француском (са којом се борио у Француско-индијанском рату). Тешка зима 1780/81. довела је до побуне пенсилванијских трупа. Вашингтон је успео да угуши побуну. Јула 1780. године пристижу нова појачања предвођена француским адмиралом [[Франсоа Грас]]ом и [[Жан Батист Рошамбе|Жаном Батистом Рошамбеом]].{{sfn|Lancaster|Plumb|1985|p=311}}. Французи односе значајну поморску победу [[битка у заливу Чесапик|у заливу Чесапик]] 5. септембра следеће године{{sfn|Alden|1993|pp=198–199}}. Континентална војска Џорџа Вашингтона, недавно финансирана са 20.000 долара од стране Француза, задала је Британцима одлучујући удар [[Опсада Јорктауна|освајањем Јорктауна]] 19. октобра 1781. године{{sfn|Mann|2005|p=38}}<ref>{{harvnb|Lancaster|Plumb|1985|pp=254}}.</ref> Корнволис није дошао на церемонију предаје града због болести. Освајање Јорктауна означио је крај великих сукоба у континенталном делу Северне Америке.
Британци су још увек имали војску од 26.000 људи у Њујорку и Чарлстону, али и снажну флоту. Француска војска се повукла па су Американци 1782—3. године били сами. У америчкој војсци расте непослушност, а у једном тренутку су побуњеници присилили Конгрес да се из Филаделфије пресели у Принстон. Вашингтон је марта 1783. године угушио побуну.<ref>Kohn, Richard H. (April 1970). "The Inside History of the Newburgh Conspiracy: America and the Coup d'Etat". The William and Mary Quarterly (Omohundro Institute of Early American History and Culture) 27 (2): 187–220. {{doi|10.2307/1918650}}. {{JSTOR|1918650}}</ref>. [[Париски мир (1783)|Париским миром]] из 1783. године Британија је Америци признала независност<ref>Washington, George. "[http://memory.loc.gov/cgi-bin/ampage?collId=mgw3&fileName=mgw3b/gwpage016.db&recNum=347 Letter to Continental Army, November 2, 1783, Farewell Orders; Letter to Henry Knox, November 2, 1783] {{Wayback|url=http://memory.loc.gov/cgi-bin/ampage?collId=mgw3&fileName=mgw3b%2Fgwpage016.db&recNum=347 |date=20130821112926 }}". George Washington Papers, 1741–1799: Series 3b Varick Transcripts. Library of Congress. Приступљено November 13, 2011.</ref>. Уследила је евакуација Њујорка. Вашингтон је 23. децембра 1783. године распустио своју војску и поднео оставку<ref>John Shi, "Review," Journal of Southern History (May 1990) 46:2 pp. 336.</ref>
Ред 87:
== Председништво ==
[[Датотека:Gilbert Stuart - George Washington - Google Art Project.jpg|250п|мини|Џорџ Вашингтон, Џилберт Стјуарт]]
Вашингтоново пензионисање није било дугог века. Након дуготрајног оклевања, пристао је да присуствује [[Уставотворна скупштина (САД)|уставотворној скупштини]] у Филаделфији лета 1787. године као делегат из Вирџиније.<ref name="automatski generisano1" /><ref>"[http://explorepahistory.com/hmarker.php?markerId=1-A-28F George Washington, Covenanter squatters Historical Marker]". ExplorePA. WITF. 2011. Приступљено January 7, 2014.</ref>. Једногласно је изабран за председавајућег. На скупштини је донет [[устав Сједињених Америчких Држава|устав САД]]<ref>"[http://www.nps.gov/inde/learn/historyculture/loader.cfm?csModule=security/getfile&PageID=291820 The President's House: Freedom and Slavery in the Making of a New Nation]". Independence National Historical Park. National Park Service. Приступљено January 3, 2011.</ref> Овај догађај сматра се једним од најзначајнијих у америчкој историји.
Колегијум изборника једногласно је Вашингтона изабрао за првог председника 1789. године, и поново 1792. године. Једини је председник који је једногласно изабран на ту позицију. [[Џон Адамс]] изабран је за потпредседника. Дана 30. априла 1789. године Вашингтон је положио свечану [[инаугурација|заклетву]].<ref>"[http://memory.loc.gov/ammem/pihtml/pioaths.html Presidential Oaths of Office]". Presidential Inaugurations. Library of Congress. Приступљено November 13, 2011.</ref>. На крају заклетве додао је "Тако ми Бог помогао" и пољубио [[Библија|Библију]]. То су, као део свечаног чина, понављали сви амерички председници до данас<ref>[[Политикин Забавник|Политикин забавник]], број 2683 (11. 7. 2003.)</ref>
Конгрес САД одредио је плату од 25.000 долара годишње (око 340.000 долара 2015. године). Свестан да се држава налази у тешкој финансијској ситуацији, Вашингтон је у почетку одбио плату. На наговор Конгреса је, на крају, прихватио исплату.<ref>Chernow (2010, Kindle location 11,386)</ref> Након истека другог мандата, Вашингтон је одбио да се по трећи пут кандидује.
Вашингтон није био члан ниједне политичке партије, а надао се да ниједна неће бити формирана{{sfn|Elkins|McKitrick|1995|p=290}}. [[Александар Хамилтон]], секретар трезора, ударио је темеље [[Федералистичка партија|Федералистичкој партији]], а [[Томас Џеферсон]], државни секретар, [[Демократско-републиканска партија|Демократско-републиканске партије]]. Вашингтон је подршку пружио Хамилтону. Џеферсон је због сукоба са Вашингтоном и Хамилтоном напустио владу добровољно.{{sfn|Chernow|2004|p=427}}. Вашингтон му никада није опростио и никада са њим није разговарао{{sfn|Chernow|2004|p=427}}.
[[Законом о резиденцији]] од 16. јула 1790. године одређено је да се нова америчка престоница оснује на реци [[Потомак (река)|Потомак]].{{sfn|Alden|1993|pp=243–244}}. Тачну локацију требало је одредити председник Вашингтон. Дана 9. септембра 1791. град је добио име по Џорџу Вашингтону, а округ је назван Колумбија. Вашингтон је 1791. године увео порез на дестилацију алкохола. То је довело до протеста у пограничним областима, посебно у Пенсилванији. Овај догађај познат је као [[Виски револуција]]. Побуна је угушена 1794. године{{sfn|Coakley|1996|pp=43–49}}
=== Спољна политика ===
[[Датотека:Washington's tomb Mount Vernon.jpg|250п|мини|Вашингтонов гроб у Маунт Вернону]]
Године 1789. избила је [[Француска револуција]] против краља [[Луј XVI|Луја]]. Монарси европских држава пружили су помоћ француском краљу због негативног одјека револуционарних идеја у својим државама. Фебруара [[Француски револуционарни ратови: Кампања 1793.|1793]]. године избијају [[Француски револуционарни ратови]]. Борба Француске и остатка Европе трајаће све до [[Битка код Ватерлоа|пада]] [[Прво француско царство|Француског царства]] 1815. године. Британска империја била је једина држава која је учествовала у свим ратовима против Наполеона. Сем тога, она је била и главни финансијер и подстрекач наставка опирања француској моћи. Уз сагласност владе, Вашингтон је прогласио неутралност САД. Револуционарна влада Француске послала је дипломату [[Едмонд Шарл Генет|Едмонда Шарла Генета]] у Америку. Генет је у Америци дочекан са великим ентузијазмом. Настојао је да убеди народ да изврши притисак на владу да подржи Француску револуцију. Вашингтон је затражио од француске фладе да повуче Генета. Она је то и урадила.{{sfn|Elkins|McKitrick|1995|pp=335–354}}
Како би избегао нов рат са Британијом, Хамилтон је формулисао "[[Џеј уговор]]" (по [[Џон Џеј|Џону Џеју]]) о нормализацији трговинских односа са Британијом и решавању дугова преосталих након Револуције.<ref>Elkins & McKitrick (1995, ch. 9)</ref> Џеферсон је, уз подршку Француске, снажно напао споразум. Вашингтон је на крају пришао Британији и обезбедио ратификацију у Сенату. Овим споразумом је одложен рат са Британијом. Односи са Француском су, међутим, погоршани што ће довести до [[Квази рат|рата]] за време председништва Џона Адамса{{sfn|Grizzard|2005|p=263}}{{sfn|Lengel|2005|p=357}}.
Године 1797. Вашингтон се повукао са функције након што је одржао опроштајни говор.<ref>Matthew Spalding, "The Command of its own Fortunes: Reconsidering Washington's Farewell Address" in Fishman, Pederson & Rozell (2001, ch. 2); Virginia Arbery, "Washington's Farewell Address and the Form of the American Regime" in Gregg & Spalding. (1999). pp. 199-216</ref>
== Последње године и смрт ==
Вашингтон се марта 1797. године вратио у Маунт Вернон. Последње године живота провео је на својим плантажама где је и производио алкохол.<ref>Breen, Eleanor E.; White, Esther C. (December 2006). "A Pretty Considerable Distillery—Excavating George Washington's Whiskey Distillery" (PDF). Quarterly Bulletin of the Archeological Society of Virginia (Archeological Society of Virginia) 61 (4): 209–220. Приступљено November 4, 2011.</ref> Рат са Француском био је неизбежан. Председник Џон Адамс понудио је Вашингтону титулу врховног команданта америчких снага (13. јул 1798). Ова функција била је само формална. Вашингтон није учествовао у ратним операцијама већ само у припремама војске{{sfn|Kohn|1975|pp=225–42}}{{sfn|Grizzard|2005|p=264}}. Умро је седамнаест месеци касније.
Вашингтон је умро у суботу, 14. децембра 1799. године у 67 година. Два дана раније је по снегу и киши прегледао своје плантаже јашући коња. По повратку није променио мокру одећу.<ref>Vadakan, Vibul V. (Winter–Spring 2005). "[http://www.earlyamerica.com/early-america-review/volume-9/washingtons-death/ A physician looks at the death of Washington]". The Early America Review 6 (1).</ref>. Троје лекара лечило је Вашингтона пред смрт{{sfn|Washington|1799|p=257}}. Пред смрт је изгубио доста крви. Умро је око 10 часова. Тачан узрок Вашингтонове смрти предмет је расправа од дана када је умро<ref>Vadakan, Vibul V. (Winter–Spring 2005). "A physician looks at the death of Washington". The Early America Review 6 (1).</ref><ref>Mitgang, Herbert (December 14, 1999). "[http://www.nytimes.com/1999/12/14/health/death-of-a-president-a-200-year-old-malpractice-debate.html?pagewanted=all Death of a president: a 200-year-old malpractice debate]". New York Times.</ref><ref>Wallenborn, White McKenzie (November 5, 1997). "[https://web.archive.org/web/20050413173210/http://gwpapers.virginia.edu/articles/wallenborn.html George Washington's Terminal Illness: A Modern Medical Analysis of the Last Illness and Death of George Washington]". The Papers of George Washington (University of Virginia). Archived from the original on April 13, 2005. Приступљено June 1, 2013.</ref>
Широм света, људи су били ожалошћени смрћу Џорџа Вашингтона. У Француској је [[Француски конзулат|конзул]] [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон Бонапарта]] наредио десет дана жалости у целој земљи.{{sfn|Abbott|1860|p=137}}. Када су примили вест о смрти Вашингтона, његови бивши непријатељи у Британији су му одали почаст тиме што је флота на Ламаншу испалила 20 плотуна<ref>Б. Муни; 100 великих вођа; Лагуна, 2009. година (48. стр.)</ref>. У САД су хиљаде људи носили црнину месецима. Вашингтон је сахрањен на свом имању у Маунт Вернону<ref>"The Funeral". The Papers of George Washington. University of Virginia. Archived from the original on July 5, 2006. Приступљено July 3, 2011.</ref>. По Вашингтону је назив добила америчка престоница и 31 округ<ref>Политикин забавник, број 2683 (11. 7. 2003.)</ref>
== Галерија ==
Ред 215:
{{DEFAULTSORT:Вашингтон, Џорџ}}
{{Authority control}}
[[Категорија:Рођени 1732.]]
[[Категорија:Умрли 1799.]]
| |||