Пеко Павловић — разлика између измена

| месец_рођења =

| година_рођења = 1828.

| држава_рођења =

| дан_смрти = 4.

| држава_смрти =

}}

 

== Живот ==

Пеков отац Павле је био барјактар чевског батаљона, а по њему је Пеко, осим свог презимена Николић, био називан и Павловићем. Прочуо се по храбрости и вештини још у вријеме [[Данило Петровић|Књаза Данила]], a посебно [[1875]], приликом устанка [[невесињска пушка|херцеговачких]] Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Књаз га најприје поставља за свог перјаника а касније са двадесетак година за чевског капетана. Предводио је на хиљаде добровољаца из [[Црна Гора|Црне Горе]] и организовао устаничку војску, сврставши 11 хиљада [[Херцеговина|Херцеговаца]] у 12 батаљона. [[Европа|Европска]] штампа, која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно заповjедништво, које је [[Османско царство|Турцима]] нанијело тешке губитке. Истакао се у бици на Вучјем Долу у којој су Турци одлучно потучени, као и у многим другим биткама тог времена попут Боја на Касаби, Невесињској те у бици на Муратовици <ref>[http://hercegovac.livejournal.com/6371.html]„Војвода Лазар Сочица и његово доба“, Радован Бошњак </ref> и у готово свим биткама током устанка. [[Никола I Петровић|Књаз Никола]] му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом [[Петар Вукотић|Петром Вукотићем]] и самим [[Никола I Петровић|књазом Николом]], морао је да напусти Црну Гору и оде у [[Бугарска|Бугарску]] <ref>[http://www.dedic-dedic.com/knjige_temp_jablanica.htm] Горња Јабланица — људи и време, аутор: Добросав Т. Зуровић</ref> гдје са радикалском емиграцијом (међу којом је био и [[Никола Пашић]]) безуспјешно спрема упад у [[Србија|Србију]] и свргнуће [[милан Обреновић|краља Милана]]. Након Бугарске одлази у [[Русија|Русију]] гдје бива примљен уз високе почасти као велики војсковођa. У Русији су му синови били на школовању и у војној служби, а у њој остаје пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички активан и у којој је умро [[4. мај]]а [[1903]]. године. Сахрањен је пред капелицом на Старом цетињском гробљу, на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење - захвални црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, српских, руских и италијанских одликовања.