Корисник:Dusan R39-16/песак — разлика између измена

нема резимеа измене
Као први почетак у овом новом периоду, оснива се [[Мајданпек]] 1847.године. На овим рудницима Србија је уложила велики капитале, па је рудник тако лепо напредовао, да се може рећи да је између 1850 и 1860 године био један од најбоље организованих рудника у источној [[Европa|Eвропи]]. Већ после првих напора, држава је увидела да она не може у овом руднику да постигне успех какав би имала радом једног приватног предузећа, пак је препустила екплоатацију Mајдампејка једној страној групи која се није дуго задржала. 1902 године овај објекат од 16 хиљада хектара уступпљен је једном анонимном белгијском друштву, које је приступило послу са много активности. Одмах су на руднику подигнуте пећи [[Water Jacket]], помоћу којих су пржене гомиле бакарне руде, а у водењачама топљене, да би се добивао бакарни камен. Сам ваздушном железницом на ужету везан је рудник у дужини од 17 километара са [[Доњи Милановaц|Доњем Милановцу]] на [[Дунав|Дунаву]], како би се лакше превозио [[пирит]], који саджи у себи малену количину [[бакaр|бакра]].
 
===Рударство за време другогДругог светског рата(1941-1945)===
Одмах после капитулације [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] [[Немачка]] војна команда је привреду [[Србија|Србије]] ставила под своју управу, формирајући одговарајуће комесеријате и радне војне одреде, настојећи да што пре обнови и покрене производњу, посебно по рудницима који су производили сировине које су Немачкој ратној привреди биле неопходне. Немачка привреда била је посебно заинтересована за производе Српских рудника, и то за: [[бакар]], [[олово]], [[антимон]], [[хром]]... Зато је одмах после капитулације 1941. Немачка војна управа организовала службу за послове привреде у [[Србија|Србији]], на чијем челу се налазио ганерални повереник за привреду Србије, [[Франц Нојхаузен]]. У оквиру ове службе опрганизовано је посебно одаљење под именом ’’КОмесеријан за руде и минерале’’ , чији је основни задатак да организује откуп руде и метала по српским рудницима који су били у јурисдикацији немачке Војне управе. Многи рудници су између ратова били у страном власништву, од којих су се посебно истицале француске, енглеске и белгијске компаније. Међутим, у току ратних година устанци у [[Србија|Србији]] су настојали да ометају производњу по рудницима, користећи се саботажама и диверзијама, што је значајно ометало рад на експлоатацији, па многи рудници за време рата нису били у могућности да постигну ни предратну производњу. Немци су приликом повлачења онеспособили руднике, тако да је број рудника који су одлобођење дочекали у релативно добром стању био веома мали.
 
===Обнова рударске индустрије после Другог светског рата===
После завршетка Другог светског рата, на територији некадашње Краљевине Југославије дошло је до значајних политичких промена које су потпуно измениле друштвене и привредне односе у држави. Уставна одредба која је у Краљевини Југославији гарантовала права на приватну својину, укинута је доношењем уставом новонастале државе [[ФНРЈ]], а законом о одузимању приватне својине регулисан је је поступак превођења приватне у државну својину. Под удар ове установе пали су и рудници и акције у приватном власништву домаћих и иностраних компанија и појединаца.
 
==Литература==
Јаша Гргашевић: ''Рударство у Србији''
30

измена