Сибињ (Румунија) — разлика између измена

У време банатског устанка против Турака 1594. године српске вође: бан Сава, војвода Велимировић и владике Теодор Тивадаровић позвали су ердељског кнеза Жигмунда Баторија у помоћ. Кнез се није могао војно одазвати, али је после пропасти устанка, примио избегле Србе из Баната. Део их се населио у Јенопоље, где је од 15. века било много Срба, а други су продужили даље у Ердељ. у Ердељу се се масовно населили у Сибињу, Београду (Алба Јулији), Понграду, Рајсдерфелу, Сас Пиану, Великом и Малом Чергоду, Орестији и другим мањим местима. Ту је за време владике Теодора основана српске православна епископија тзв. београдскаБеоградска у Сибињу. Године 1537. после смрти румунског ердељског владике, и та епархија је потпала под ингеренцију српског. Српска епископија је дигнута у архиепископију, а нова српска је оформљена у ердељској Бистрици. Срби су били доминантни у Ердељу као православни епископи до 1700. године, када је Румуне архијереј Атанасије Грк превео у унију. Године 1735. митрополит српски Вићентије дао да се читају у Сибињу и другим ердељским градовима привилегије (свуда где је било Срба) које је добила српска православна црква. Желео је да изневеренизневерени православни народ румунски, и српски преко српске ингеренције, поврати у православље. Крушедолски епископ Никанор је послат 1735. године да помогне православцима румунским у Брашову. Владика Никанор Мелентијевић морао је после извесног исте године наредби власти, да напусти Брашов (центар румунског православља) и пређе у Сибињ. Одатле је упутио једну Посланицу верницима, у одбрану православља.<ref>"Српски сион", Карловци 1905. године</ref>

Крајем 17. века деспота Ђорђа Бранковић су аустријске власти држале извесно време заточеног у Сибињу. Затворен је само из државних интереса Аустрије. Хтели су да га одвоје од српског народа, с обзиром да је претендовао да им буде вођа. Потписивао се са "Гроф Ђорђе Бранковић изабрани деспот Илирије и расцијанске Мисије". Планирао је да скупи велику народну војску, којом би протерао Турке из српских историјских предела. Пребачен је затим 1690. године, ради веће државне сигурности прво у Беч, па у Јегру, где је и умро после дугог тамничења (од 22 године) - 1711. године<ref>"Гласник друштва србске словесности", Београд 1870. године</ref>

У месту [[Рашинари]], поред Сибиња, које се сматра за једно од средишта румунског препорода, било је у 18. и 19. веку доста Срба. Три генерације српских свештеника Поповића, је ту живело и службу вршило стотину година. Стари поп Данил је поживео 105 година, и бавио се писањем. Али учени поп [[Сава Поповић]] (1814—1879) парох-капелан и учитељ се "[[Румунизација|"порумунио"]]. Постао је професор румунско-немачки у главној румунској основној школи у месту. Није му била препрека то што је знао да је Србин, да би деловањем постао познат као велики идеолог румунске нације. Писао је књиге којима је доказивао римске корене у Румуна, као и уџбенике за школе. Касније је постао саветник и пратилац Андреја Шагуне, порумуњеног Цинцарина, првог румунског митрополита, након канонског одвајања православних Румуна од Срба 1864. године<ref>Сава Поповић: "Епистола", Херманштат 1847. године</ref> Из тог места потиче и јеромонах Јоаникије Сербу (Србин) калуђер манастира Партоша 1775. године. Он је био рођен 1722. године, затим је 1746. године запопљен и био парох у Ђилвезу код Темишвара. Калуђер је постао 1773. године, и за њега је записано да говори влашки (румунски) и "нешто српски". Очигледно је био тај Србин - повлашен, још у младим данима.<ref>"Српски сион", Карловци 1907. године</ref>