Сибињ (Румунија) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 55:
Крајем 17. века деспота Ђорђа Бранковић су аустријске власти држале извесно време заточеног у Сибињу. Затворен је само из државних интереса Аустрије. Хтели су да га одвоје од српског народа, с обзиром да је претендовао да им буде вођа. Потписивао се са "Гроф Ђорђе Бранковић изабрани деспот Илирије и расцијанске Мисије". Планирао је да скупи велику народну војску, којом би протерао Турке из српских историјских предела. Пребачен је затим 1690. године, ради веће државне сигурности прво у Беч, па у Јегру, где је и умро после дугог тамничења (од 22 године) - 1711. године<ref>"Гласник друштва србске словесности", Београд 1870. године</ref>
У месту [[Рашинари (Сибињ)]], поред Сибиња, које се сматра за једно од средишта румунског препорода, било је у 18. и 19. веку доста Срба. Три генерације српских свештеника Поповића, је ту живело и службу вршило стотину година. Стари поп Данил је поживео 105 година, и бавио се писањем. Али учени поп [[Сава Поповић]] (1814—1879) парох-капелан и учитељ се "[[Румунизација|"порумунио"]]. Постао је професор румунско-немачки у главној румунској основној школи у месту. Није му била препрека то што је знао да је Србин, да би деловањем постао познат као велики идеолог румунске нације. Писао је књиге којима је доказивао римске корене у Румуна, као и уџбенике за школе. Касније је постао саветник и пратилац Андреја Шагуне, порумуњеног Цинцарина, првог румунског митрополита, након канонског одвајања православних Румуна од Срба 1864. године<ref>Сава Поповић: "Епистола", Херманштат 1847. године</ref> Из тог места потиче и јеромонах Јоаникије Сербу (Србин) калуђер манастира Партоша 1775. године. Он је био рођен 1722. године, затим је 1746. године запопљен и био парох у Ђилвезу код Темишвара. Калуђер је постао 1773. године, и за њега је записано да говори влашки (румунски) и "нешто српски". Очигледно је био тај Србин - повлашен, још у младим данима.<ref>"Српски сион", Карловци 1907. године</ref>
== Становништво ==
| |||