Операција Оверлорд — разлика између измена

С изузетком отвореног и таласастог земљишта [[Југоисток|југоисточно]] око [[Кан (Калвадос)|Кана]] и дуж пута за [[Фалез (Калвадос)|Фалез]], [[Нормандија]] је земља малених поља одвојених оградом од земље, земљаним насипима и живицом, често високом и до четири метра. То је крај старих воћњака и густих живица, збрканог лавиринта вијугавих сеоских путева и потока, уских долина, стрмих падина и пошумњених брежуљака. Јаруге су служиле као природни ровови за везу између поља, која су групно представљала природни одбранбени појас по дубини. Из ваздуха изгледа да је крај подељен на хиљаду малих тетраедара. На америчком делу фронта тај тип земљишта познат под именом „''бокаж''“, а једним делом и исушена мочвара простирао се скоро 80 km у дубину. Према речима [[Генерал|генерала]] [[Двајт Д. Ајзенхауер|Ајзенхаура]] била је то „''последња реч заштите и природне камуфлаже''“, то је терен на коме је авијација тих дана била и дословно немоћна. У таквим условима осматрање је било веома отежано, а кретање ван друмова веома ограничено, не само возилима с точковима него чак и тенковима. Командири и артиљеријски осматрачи једва су могли да виде 300 метара испред себе. Нарочито је било тешко посадама тенкова да прате покрете сопствене пешадије. С друге стране, то је био идеалан терен за пешадију која се брани. Било је много одличних заклона за снајпере и патроле, а и одбрамбени положаји који су били укопани у насипима пружали су добру заштиту од тенкова и артиљерије. Све је било на штету нападача и предвиђали су се посебно велики губици у тенковима и пешадији.

 

 

Такав терен је диктирао задатак што ће га [[генерал]] [[Двајт Д. Ајзенхауер|Ајзенхауер]] поставити пред три ваздушно-десантне дивизије: [[82. ваздушно-десантска дивизија|82.]] и [[101. ваздушно-десантска дивизија|101.]] америчку и [[Британска 6. ваздушно-десантна дивизија|6. британску]].

Савезници су [[19. август]]а 1942. извели [[напад на Дјеп|напад на Дијеп]] да би тестирали немачку одбрану. Операција је прошла катастрофално по Савезнике, али су Савезници дошли се до врло значајних спознаја о амфибијском искрцавању, које ће се касније спровести у Нормандији. Савезничке формације научиле су да треба избегавати густе немачке фортификације на обали, потреба за темељним планирањем и поморско–ваздушно бомбардовање обале, потреба за обавештајном припремом акције, увезивање комуникација између јединица и израду [[Хобартова чудеса|специјалних возила]] за десант. Но, Немци су такође дошли до неких спознаја, па су касније надоградили и ојачали [[Атлантски бедем]].{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

 

Амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер је тек 1943. год. (по енциклопедији Британика 1944. год.) именован за врховног команданта савезничких експедиционих снага у Европи и поверена му је команда над целокупним савезничким снагама у западној Европи. У јануару 1944. године британски генерал сер [[Бернард Монтгомери]] постављен је за оперативног команданта инвазионих копнених снага.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

Планом операције коју је осмислила -{COSSAC}- било је предвиђено да се у првом таласу искрцају три дивизије док је у ваздушном десанту требало да учествују две бригаде. -{SHAEF}- је одмах повећала број јединица које је требало да учествују у првом таласу. Број дивизија које је требало да учествују у поморском десанту повећан је са 3 на 5 док је у ваздушном десанту требало да учествују 3 дивизије. Овим изменама предвиђено је још једно место исркцавања познатије по свом тајном називу као плажа Јута. Све у свему, у бици за Нормандију је требало да учествује 47 савезничких дивизија: 19 британских, 5 канадских и 1 пољска дивизија под британском командом, као и 21 америчка дивизија и 1 дивизија [[Војска Слободне Француске|Слободних Француза]], што је укупно чинило 140.000 војника.{{чињеница| date = 01. 2016.}}

 

 

Циљеви операције у првих 40 дана били су следећи: