Фридрих Ниче — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м pravljenje sablona Cite book |
мНема описа измене |
||
Ред 67:
Ничеова прва интелектуална љубав био је [[Артур Шопенхауер|Шопенхауер]], под чијим окриљем је стасао и још један необични геније [[Сигмунд Фројд]]. Међутим, насупрот „учитељевом“ песимизму, Ниче развија херојски животни оптимизам. При томе изричито каже да би више волео да буде Дионисов сатир него хришћански светац. Његови мишљеници су пресократици и спартанци. Ниче пише како му у близини [[Хераклит]]а постаје топлије. И писао је по угледу на његове афоризме. У свом првом значајнијем делу Рођење трагедије из духа музике, Ниче разликује дионизијски и аполонски елеменат грчке душевности и духовности - тумачећи трагедију, слично [[Аристотел]]у, као аполонско оплемењивање дионизијских тежњи. Иначе, Ниче [[Аполон]]а означава као начело ликовних уметности, а Диониса као начело Музике. Ова Ничеова дистинкција дионизијског и аполонског у човеку, слична [[Сигмунд Фројд|Фројдовом]] разликовању Ероса и Танатоса, поклапа се заправо, са разликом између [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегелове]] „идеје“ и Шопенхауерове „воље“.
Појава Сократа је, и за Ничеа, прекретница у развоју грчко-европске културе, али у негативном смислу. Он је за Ничеа, у ствари, први декадент, јер је својим просветитељским интелектуализмом пореметио односе између дионизијског и аполонског елемента културе, у корист овог другог. Од њега, наводно, култура стално ретардира, превише је рационалистичка и тиме непријатељска према животу, који за Ничеа није ништа друго до „вечно враћање истог“, чија је суштина
== Смрт ==
| |||