Амијан Маркелин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 5:
== Антиохијски аристократа ==
О животу Амијана Марцелина знамо готово искључиво захваљујући аутобиографским подацима из његове историје. Родио се највероватнији у сиријској метрополи [[Антиохија|Антиохији]], негде између [[325]]. и [[335]]. године. Може се само претпоставити да је био из породице која је припадала градској аристократији - куријалима (curiales), чије интересе речито заступа у неколико случајева. Захваљујући друштвеном положају и породичном богатству, Амијан се вероватно школовао у родном граду који је у то време био чувен по својим реторским школама и традицијама античке паганске учености. Касније је изгледа био кореспондент са учитељем беседништва [[Либаније]]м, једним од најчувенијих паганских интелектуалаца [[4. век]]а.
== Царски гардиста ==
Као младић Амијан је постао члан елитног гардијског одреда [[Протектори|протектора]] (protectores domestici), из кога су регрутовани будући официри, па и цареви ([[Диоклецијан]] и [[Јовијан]]). У саставу јединице Амијан је [[353]]. год био у пратњи [[Урсицин (римски војсковођа)|Урсицина]], заповедника римске коњице на Истоку (magister equitum Orientalis) чији се штаб налазио у Низибису, важној тврђави истуреној према [[Сасанидско
== Историчар ==
Шта се даље дешавало са Амијаном, знамо само у цртицама. Изгледа да је у Антиохији почео да прикупља материјал из различитих области људског знања и допуњава белешке које је можда водио током своје војне службе. Посетио је [[Египат]] где се дивио културном средишту [[Александрија|Александрије]], али и древним споменицима Тебе. Нешто после великог подводног земљотреса 21. јула [[366]]. године обишао је и [[Пелопонез]]. Вратио се затим у Антиохију и [[371]]. био присутан на суђењима локалној аристократији, којој је и сам припадао, а која је оптужена за бављење магијским обредима. Могуће је да се и сам историчар нашао на ширем списку осумњичених. Најзад, нешто после [[378]]. отпутовао је у Рим, престоницу Царства којој се, као паганин и римски традиционалиста, неизмерно дивио. У Вечни град, у коме је желео да заврши и презентује своју '''''Историју''''', стигао је преко [[Тракија|Тракије]] где је посетио једну од позорница фаталне [[Битка код Хадријанопоља|битке код Хадријанопоља]]. Иако је као бивши гардиста уживао положај члана [[
== ''Историја'' ==
По сопственим речима Амијан је саставио историју [[Римско царство|Римског царства]] од [[Нерва|Нерве]] (96—98) до великог римског пораза у бици код Хадријанопоља [[378]]. године. Историја је међутим сачувана само делимично, тачније сачуван је њен други део: од почетне 31 књиге до нас су стигле књиге од 14. до 31. које описују период од [[353]]. до 378. године. При избору владавине Нерве за почетак свог дела, Амијан је изгледа желео да се надовеже на Тацитове '''''Историје''''' (68--98.). Тацит му је био узор и по другим мерилима, али се осећају утицаји и [[Марко Тулије Цицерон|Цицерона]], [[Тукидид]]а и [[Салустије Крисп|Салустија]]. Изгубљене књиге су вероватно биле компилативног карактера, али би нам данас свакако послужиле као поуздан извор за догађаје 3. и прве половине 4. века. Опис периода у коме је сам аутор живео представљао је изгледа квалитативну и квантитативну половину '''''Историје'''''. Амијан је био врло посвећен идеалу непристрасности, озбиљно је схватао задатак историчара без жеље да склизне у тривијалност, врло је убедљиво представљао драматичне тренутке попут опсаде Амиде којој је лично присуствовао, као и психолошке портрете владара и других актера догађаја. Обично се Амијанова историја једнострано и упрошћено оцењује као панегирик Јулијану, што она и јесте, али незнатним делом пошто и сам аутор подвлачи и оне потезе и особине који нису служили на част последњем паганском цару. Са друге стране, Амијан је уметнуо у своје дело и данас нама врло драгоцене географске-етнографске ескурсе о разним провинцијама и крајевима Царства (Исток, [[Тракија]], [[
Иако Грк, Амијан је писао своју историју на латинском, језику који је добро упознао током реторског школовања у Антиохији, као и током службе у гарди пошто је латински све до почетка 7. века остао званични језик римско-византијске војске. Избор латинског за језик на којем је писао можда је био диктиран Амијановој окренутости римској величини и традиционализму. Амијанов латински није раскошан као језик класичне књижевности [[Октавијан Август|Августовог]] доба али вероватно одражава говор период у коме је аутор живео. Што се извора тиче, Амијан је, као што је већ споменуто, током своје војне службе могао водити неку врсту кратког дневника. Доцније је, као необично савестан и темељан историчар, изгледа користио разнолику документарну грађу, аутентична царска писма, па чак и јавне натписе. Доста белешки направио је записујући сећања сведока догађаја од високих дворана, попут Јулијановог верног коморника евнуха Еутерија кога је срео у Риму, до анонимних учесника у великим догађајима, попут Валенсовог гардисте који је био уз цара на самрти. Најзад, Амијан је доста путовао, обилазио попришта различитих догађаја и можда о понечему дискутовао са својим савременицима и познаницима као што су били [[Либаније]] и [[Аурелије Виктор]]. Користио је и неке данас изгубљене наративне изворе нпр збирку царских биографија насталу средином 4. века која се у науци назива Kaisergeschichte.
|