Бертолт Брехт — разлика између измена

'''Бертолт Брехт''' (такође '''Бертолд Брехт''') ({{јез-нем|Bertolt Brecht}}; рођен као -{''Eugen Berthold Friedrich Brecht''}-; [[Аугзбург|Аугсбург]], [[10. фебруар]] [[1898]] — [[Источни Берлин]], [[14. август]] [[1956]]) је био најзначајнији [[Немачкањемачка|немачки]] писац [[драма]], позоришни теоретичар и [[песник]] [[20. век]]а. Његова дела се данас изводе широм Немачке и света. Брехт важи за оснивача [[Епски театар|''епског театра'']].

Бертолт Брехт је рођен у [[Аугзбург|Аугсбургу]] ([[Баварска]]) [[1898]]. у буржоаској породици. Прве своје текстове је објавио 1914. године за време студија филозофије и медицине. Године [[1918]], на крају [[Први светски рат|Првог светског рата]], написао је своју прву драму ''Баал''. Следиле су драме ''Бубњеви у ноћи'' [[1919]]. и ''У џунгли градова'' [[1921]]. Све три су изражавале његове [[анархизам|анархистичке]] ставове.

Године [[1924]]. придружио се Немачком театру у [[Берлин]]у (-{''Deutsches Theater''}-) (тада под управом [[Макс Рајнхарт|Макса Рајнхарта]]) и упознао глумицу [[Хелена Вајгл|Хелену Вајгл]]. Писао је политичке драме. Велики успех је постигао [[1928]]. када је написао ''[[Опера за три гроша|Оперу за три гроша]]'' (музику је компоновао [[Курт Вајл]]), један од највећих музичких успеха у доба [[Вајмарска република|Вајмарске републике]].

Оженио се са Хеленом Вајгл и постао [[марксизам|марксиста]]. Јачање [[нацизам|нацизма]] у Немачкој, где су његова дела забрањена и спаљивана, натерала су га да оде у егзил [[1933]]. Прошао је Европу ([[Данска]], [[Финска]], [[Русија]]), пре него што је стигао у [[Сједињене Америчке Државе|САД]], у [[Калифорнија|Калифорнију]]. Због марксистичких идеја, напустио је САД [[1947]]. Током овог периода, написао је доста драма, укључујући ''Галилејев живот'', ''[[Мајка Храброст и њена деца|Мајка храброст и њена деца]]'', ''Задрживи успон Артура Уија'', ''Кавкаски круг кредом'' и ''Мали органон за театар'' где је теоријски образложио своје схватање театра.

Дефинитивно се настанио у Берлину [[1949]], где је био управник ''[[Берлинер ансамбл]]а''. Представе су илустровале његове социјалистичке идеје. Основао је марксистички покрет ''Епски театар''. Подржавао је диктаторски режим [[Валтер Улбрихт|Валтера Улбрихта]] и цинично поручио критичарима: ''Ако народ лоше мисли, промените народ!''. Постао је омиљена личност режима у [[Источна Немачка Демократска Република|НДР]] и додељена му је Лењинова награда за мир 1955. Умро је од инфаркта у Берлину [[14. август]]а [[1956]].

Брехт је желео дати одговор на [[Владимир Лењин|Лењиново]] питање '''„Како и шта треба научити?“'''. Створио је утицајну теорију позоришта ''Епски театар'', по којој представа не треба да наведе гледаоца да се емотивно идентификује са актерима радње, већ да у њему изазове рационално преиспитивање и критику онога што види на сцени. Веровао је да [[катарза]] емоција оставља публику самозадовољном. Уместо тога, желео је да публика искористи своју критичку моћ да препозна зло у друштву и да га промени.

Брехт је описивао своје представе као „колективне политичке састанке“ у којима учествује и публика. По овоме се види да је он одбацивао елитистичко виђење политике по којем високи политичари издају уредбе за управљање масама.

Да би ово постигао, Брехт је користио технике које подсећају гледаоце да је представа слика реалности, а не сама реалност. То је он звао „ефекат дистанцирања“ (-{''Verfremdungseffekt''}-).

Поступци које је користио су:

* директно обраћање глумаца публици,

* излагање текста у трећем лицу или у прошлости,

* гласно декламовање,

* необични светлосни ефекти,

* коришћење [[сонгови|сонгова]], итд.

Наглашавајући конструисаност позоришних збивања, Брехт се надао да ће публика схватити да је реалност конструкција која се може променити.

'''„Исторификација“''' је још једна од његових техника. Наиме, његове драме се често баве историјским личностима или догађајима. Сматрао је да ће публика тако моћи да одржи критичку дистанцу према догађајима и да ће препознати паралеле са социјалним проблемима у савременом времену.

У једној од својих првих режија, Брехт је употребио паное са натписом „Не буљите тако романтично“ (-{''Glotzt nicht so romantisch!''}-). Створио је политички театар у коме публика учествује интерпретирајући значење.

Његова теорија театра је снажно утицала на савремено позориште, мада се сматра да се ефекти епског театра губе после неколико одгледаних представа. Неке од његових иновација су постале уобичајене у савременом театру.

* Онај који каже да. Онај који каже не.

* [[Мајка Храброст и њена деца|Мајка храброст и њена деца]] (1941)

* Псалми (1920),

* Аугзбуршки сонети (1925–1927),

* Сонгови за Оперу за три гроша (1928),

* Из књиге грађанина (1926–1927),

* Ноћни логор (1931),

* Поеме из револуције (1932),

* Сонети (1932–1934),

* Енглески сонети (1934),

* Кинеске песме (1938–1949),

* Студије (1934–1938),

* Свендборшке поеме (1926–1937),

* Штефинска збирка (1939–1942),

* Холивудске елегије (1942),

* Песме из егзила (1944),

* Немачке сатире(1945),

* Дечје песме (1950),