Ибн Араби — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене |
|||
Ред 25:
=== Младост ===
'''Абу Бакр Мухамед ибн ‘Араби ел Хатими ел Таи''' је рођен у мурсијском мединату (данашња [[Мурсија]]), у [[Ал Андалуз|Ал-Андалузу]] (данашњи југ [[Шпанија|Шпаније]]), [[28. јул]]а [[1165]]. године. Ибн Арабијева породица је прешла у [[Севиља|Севиљу]], град у [[Андалузија|Андалузији]], када је имао осам година. [[Маври|Маварска]] Андалузија је тада била средиште напредне културе у којој су се укрштале јеврејска, хришћанска и исламска мисао, и путем које су многа филозофска дела антике доспевала у Европу.<ref>{{Cite web|url=http://www.ibnarabisociety.org/ibnarabi.html | title = Ibn 'Arabi Society | accessdate=25. 09. 2008 |archive-url=https://web.archive.org/web/20110319141705/http://www.ibnarabisociety.org/ibnarabi.html |archive-date=19. 03. 2011 |dead-url=yes }}</ref> Арабијев отац беше близак пријатељ Абдула Кадира Џиланија, суфијског мајстора и оснивача једног од најважнијих дервишких братстава — кадири реда. Абдул је у Арабију видео даровитог младића, и на његов савет, отац га је послао у [[Лисабон]] да студира [[фикх|право]] и исламску теологију.<ref name="Najveći majstor">[http://www.liber.org.yu/arhiva/liber02/barac.html Ibn 'Arabi – Najveći majstor] {{Wayback|url=http://www.liber.org.yu/arhiva/liber02/barac.html |date=20080529214114 }} (Nebojša Barać)</ref>
По свршетку студија, Араби се вратио у Севиљу, где је уз највеће учењаке свога доба проучавао свете списе и пророчку традицију. Слободно време углавном је проводио у друштву суфија. Жеља да сретне сваког духовног учитеља за кога би чуо водила га је да путује по целој Андалузији. Поред бројних духовника с којима се сусретао, истичу се и две жене: Јасмина од [[Маршен]]а и Фатима из [[Кордоба|Кордобе]], које су важиле за истакнуте духовне учитељице оног времена.<ref name="Mislilac istoka i Zapada">[http://ibn-sina.net/index.php?option=com_content&task=view&id=28&Itemid=41&limit=1&limitstart=4 Ibn ‘Arabi – mislilac istoka i Zapada] (Rešid Hafizović)</ref> Негде у то време Ибн Араби упознаје другог андалузијског филозофа [[Ибн Рушд]]а (лат. ''Авероес''), са којим постаје и велики пријатељ. У граду [[Алмерија|Алмерији]], великом духовном средишту и центру филозофске школе Ибн Масаре, званично је ступио на пут [[суфизам|суфизма]].<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/> Од тада је често путовао и изван Ал-Андалуса, повремено одлазећи и до северне Африке, посебно у [[Тунис]], где се упознао са делом „Скидање сандала“ (''Хал’ан-на’лаун'') чувеног португалског суфије Ибн Касија, притом написавши и коментар на његов садржај. Након [[1198]]. године, његова духовна искуства су постала тако интензивна да је неретко доживљавао највиша зрења и духовне излете. На њега је посебно просветљујуће утицала визија духовне хијерархије која управља [[космос]]ом, коју је доживео у том периоду.<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/> Андалузију је одлучио да напусти након визије божанског престола на светлосним стубовима, око којега је кружила птица која му је пренела поруку о нужности кретања на [[ходочашће]] у [[Мека|Меку]]. До тада је већ широм [[Шпанија|Шпаније]] био познат по својим песмама, којима је преко љубавне поезије обичним људима приближавао пут суфија.<ref name="Najveći majstor"/>
Ред 31:
=== Ходочашће у Меку ===
[[Датотека:Ibn Arabi with students.jpg|мини|Ибн Араби са ученицима.]]
У својој тридесет петој, [[1200]]. године напушта [[Пиринејско полуострво|Иберијско полуострво]] са намером да учини [[hadžiluk|хаџилук]] у [[Мека|Меку]], где остаје наредних неколико година, започињући писање чувеног дела „Откровења из Меке“ (''Al-Futuhat al-Makkiyya''), које завршава тек много година касније. Тамо сусреће и једну изузетно образовану, младу и лепу Персијанку, под чијим утиском пише „Тумач чежњи“ (''Tarjuman al-Ashwaq''), надахнуте стихове љубавне поезије.<ref name="Najveći majstor"/> [[1204]]. године заједно са учеником Исаком одлази из Меке за Анатолију, обилазећи многе друге градове Истока и упознајући највеће научнике и уметнике свога времена.<ref>[http://www.uga.edu/islam/ibnarab.html Ibn al-'Arabi (by William Chittick)]</ref> Његова путовања водила су га у [[Каиро]] и [[Конија|Коњу]], главни град румских Селџука, где је срео свог славног ученика Садрудина Коњевија, који је написао чувене коментаре на његов опус.<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/> Андалузијски филозоф је посетио и [[Багдад]], а [[1223]]. године се сели у [[Дамаск]], где остаје до краја живота.
=== Смрт и наслеђе ===
Ред 41:
Филозоф из Андалуза је настојао да оствари синтезу западне и источне мистичне филозофије, користећи разнородне изворе - [[Куран]] и исламску традицију, [[новоплатонизам|неоплатонизам]], суфизам, [[хришћански мистицизам]], јеврејске писце [[Кабала|кабалистичке]] традиције и слично.{{чињеница|date=09. 2018. }} Због тога је од заступника правоверног ислама често проглашаван за јеретика и неверника.<ref>[http://www.islamhouse.com/p/51115 Ibn Arabi, vođa nevjerstva i zablude]</ref>
Ибн Араби никада није прихватио да се он заправо бави филозофским питањима, односно да у својим списима износи рационалне опсервације. Он, у много наврата, експлицитно истиче да његове речи проистичу из вишњег извора [[Интуиција|интуиције]]. Штавише, он инсистира на томе да су интуитивна сазнања много утемељенија и узвишенија од резултата [[разум]]а и [[Филозофија|филозофије]]. С друге стране, пак, Ибн Араби у својим делима показује да одлично познаје рационалне школе из свог времена, тачније догматичку теологију и [[Исламска филозофија|исламску филозофију]]. Отуда, он успешно посуђује одређене термине које су радо користили ондашњи [[
=== Сан и стварност ===
За Ибн Арабија, [[сан]] је један од путева „оностраног до овостраног“, поред [[надахнуће|надахнућа]] (''ilham''), која се сматра „разбуђивањем будности“, и [[откровење|објаве]] (''wahy''), која је највиши облик разбуђивања човечанства - тим путем је [[Мојсије]] добио Заповести, [[Давид (име)|Давид]] Псалме, [[Исус]] Јеванђеље, а [[Мухамед]] Куран.<ref name="Smrt - san s onu stranu">Enes Karić, Smrt - san s onu stranu, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.</ref> Араби говори да између објаве и сна нема суштинске разлике изузев што се снивање јавља у стању спавања, а објава Божијим посланицима долази у будном стању. Снови у којима се спавачу нешто рекло (у којима је он нешто чуо) се у исламској традицији називају истиноносним сновима и они су зрнца једности (''tawhida'') која нам се подарују у пропламсајима.
Такозвана [[стварност]], односно свет чула који нас окружује и који смо навикли да сматрамо стварношћу, за Ибн Арабија није ништа друго доли сан. Наша чула примају утиске које разврставамо и уређујемо својим умом, успостављајући чврст поредак ствари. Ова конструисана творевина ума затим се назива стварношћу. Међутим, према Ибн Арабију, то није стварност у правом смислу те речи, односно није биће (''wujud'') какво јесте. [[Човек|Људима]] у свету чула биће је једнако неприметно као што су објекти чула неприметни човеку који спава. Ибн Араби примећује да у погледу чулног нема никакве разлике између сна и стварности јер је „функција уобразиље да производи чулне ствари и ништа више“.<ref name="San i stvarnost kod Ibn Arabija">Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Ibn Arabija, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.</ref>
[[Датотека:Ibn Arabi.jpg|80п|лево]]
{{цитат2|Овај [[свет]] је пуки [[илузија|привид]]: он нема стварно постојање. И то је оно што се назива уобразиљом (''khayal''). За тебе је управо уобразиља самостална стварност, сасвим различита и независна од апсолутне стварности, иако она то никако није ... Знај да си и ти само једна [[машта|уобразиља]]. И све што опажаш и када себи говориш „то нисам [[ја]]“, такође је уобразиља. Према томе, читав постојећи свет је уобразиља унутар уобразиље.<ref name="San i stvarnost kod Ibn Arabija"/>}}
Ред 62:
* присутност чула и појава ('''alam al-shadadal'')
Прва од ових присутности је [[стварност]] односно апсолутно биће, што представља неизрециву тајну. Исијавање бића (''al-fayd al-wugudiyy'') непрестано струји присутностима као што вода тече реком. Ствари из нижих присутности служе као [[симбол]]и за ствари из виших. Стога се раван имена и обележја понекад назива и међусветом међусветова (Berzehul-berāzih). Раван слика и представа је међусвет између надчулног и чулног света. Ствари на најнижој присутности бића (у чулном свету) јесу појаве у правом смислу речи, односно обличја у којима се непосредно открива раван слика, а посредно и неизрецива тајна. Све, без обзира да ли је духовно или материјално, видљиво или невидљиво, заправо је откривање (''kashf'') једног. Све разноврсности имена и обележја, у односу на чисту светлост божанске бити, само су разложене нијансе дугиних боја. Као што дугине боје чине видљивим рухо у којем се скрива чиста светлост, тако божанска имена и обележја представљају раскошно рухо у којем се вечна божанска суштина скрива од очију света.<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/>
Једно се разлучује на мноштво кроз безбројне форме ствари. Али пошто уистину ништа не постоји осим [[једно]]г, мудрац сваку ствар сматра местом на којем се открива биће. Међутим, већина људи живи везана за најнижу присутност бића, раван чулних предмета. Они не виде иза слика ствари, а вео [[илузија|илузије]] чини да им творевина изгледа подједнако стварно као и творац.<ref name="San i stvarnost kod Ibn Arabija"/>
Ред 72:
=== Савршени човек ===
За филозофа из Андалуса, савршено људско биће (''al-Insān al-Kāmil'') је врхунац Божје креације. Савршени или потпуни човек представља углачано огледало у коме се одражавају сви светови, од космичког до минералног, нудећи одраз лика Божијег. У савршеном човеку, Бог се испољава; људско биће је [[подобије|слика Божанског]].<ref name="Najveći majstor"/> Богу је његова креација потребна да би [[созерцање|созерцавао]] (сагледавао) себе, да би била његово огледало; савршени човек је божански микрокосмос.
{{цитат2|Бог је себе учинио видљивим самоме себи у форми која је остварена снагом топоса у којем се он опажа. Њему штошта на тај начин бива видљивим, а што не би могло бити видљиво кад не би било оног појединачног топоса и његовог самоочитовања у њему. (Пре стварања човека) универзум је постојао попут магловитог и нејасног лика који има форму, али не и душу у себи. Универзум бејаше попут неуглачаног огледала... Такво стање је природно изискивало да огледало света постане углачаним. И би створен човек како би представљао истински сјај огледала и сами дух форме.<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/>}}
Ред 80:
== Поезија ==
Ибн Арабијева [[поезија]] је готово увек двосмислена. Многе песме, наизглег љубавне, имају дубљи мистични значај. Ибн Арабијев симболички језик често узима изразе које су други пре њега користили, јер се људима обраћа терминологијом њихове властите културе. У многим његовим песмама се говори о свеопштој [[љубав]]и и једнакости свих [[религија]].
{{col-begin}}
Ред 89:
:''храм кумирски, Ћабу ходочасника,''
:''плоче Торе, Куран поштовани:''
:''Ја следим љубави веру,''
:''где она на животињи својој јаше,''
:''то је мој пут.''
Ред 97:
{{col-2}}
:''Срце моје је постало приматељком сваког облика,''
:''пашњаком за газеле, самостаном за монахе,''
:''пантеоном за идоле, Ка‘бом за ходочаснике,''
:''Плочом Торе и Књигом Кур‘ана.''
:''Ја разглашујем религију љубави,''
:''па камогод деве љубави да крену,''
:''ондје је моја вјера и мој Вјерозакон''.
:(препев на [[бошњачки језик]])<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/>
Ред 111:
== Дела ==
[[Датотека:Dragulji-mudrosti.jpg|мини|160п|Драгуљи мудрости, издање на српском језику.]]
Ибн Арабији се приписује више стотина списа, иако за многа од њих није поуздано доказано да су његова.<ref>[http://www.cis-ca.org/voices/a/Ibn-Arabi.htm Ibn Arabi (1165-1240)]</ref> Пошто је филозоф из Андалуза велики део живота провео путујући, готово свако његово дело је настајало у другој земљи или граду. Ни дан-данас није утврђен коначан број његових списа нити је потпуно истражен његов књижевни опус.<ref name="Mislilac istoka i Zapada"/> Добар део његових рукописа је разбацан по разним библиотекама широм исламског света и Европе. Неки од његових познатих списа су:
* Драгуљи мудрости (''Fusus al—hikam'')
* Откровења из Меке (''Al-Futuhat al-Makkiyya''), његово највеће дело које покрива велики број области, од мистичне филозофије, преко суфизма до тумачења визија и снова.
* Созерцавање светих тајни (''Mashahid al-asrar''), вероватно његово прво веће дело које се састоји од четрнаест визија и разговора са Богом.
* Божанске изреке (''Mishkat al-anwar''), збирка [[хадис]]а коју је саставио Ибн Араби
* Књига поништења у созерцању (''K. al-Fana' fi'l-mushahada''), кратак есеј о значењу мистичног поништавања (''fana'').
* Књига Божјих дана (''Ayyam al-sha'n''), књига о природи времена
* Дрво света и четири птице (''al-Ittihad al-kawni''), књига песама о потпуном човеку и четири начела постојања
* Тумач жеља (''Tarjuman al-Ashwaq''), љубавна поезија (''ghazals''), којој је Ибн Араби у другом издању додато мистична тумачења.
Ред 129:
{{портал|Биографија}}
{{Commonscat|Ibn Arabi}}
* [https://www.academia.edu/6071958/_._._2011._._ Дж. Григоре. 2011. Любовь в понимании Ибн Араби. Москва]
* [https://web.archive.org/web/20080529214114/http://www.liber.org.yu/arhiva/liber02/barac.html Ibn 'Arabi – „Najveći majstor”] (Nebojša Barać)
* [http://ibn-sina.net/index.php?option=com_content&task=view&id=28&Itemid=41&limit=1&limitstart=4 Ibn ‘Arabi – mislilac istoka i Zapada] (Rešid Hafizović)
| |||