Ото фон Бизмарк — разлика између измена

м
Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене
м (Враћене измене 212.178.124.222 (разговор) на последњу измену корисника Autobot)
ознака: враћање
м (Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене)
| професија = адвокат
| функција_1 = 1. [[Канцелар (Њемачка)|Канцелар Немачке]]
| монарх_1 = <small> [[Вилхелм I Немачки|Вилхелм I]] ,<br />[[Фридрих III Немачкиод Немачке|Фридрих III]],<br />[[Вилхелм II Немачкиод Немачке|Вилхелм II]]
| почетак_функције_1 = 21. март 1871
| крај_функције_1 = 20. март 1890
[[Датотека:Hamburg-Bismarck-Denkmal.jpg|мини|десно|Споменик Бизмарку у Хамбургу]]
 
Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз сарадњу Аустрије, [[Војводство Шлезвиг|Шлезвиг]] и [[Војводство Холштајн|Холштајн]] су припојени од [[Данска|Данске]] у [[други шлезвички рат|Другом шлезвичком рату]]. Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра [[1864]]. године. Већ [[1865]]. године је Аустрија била приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк [[1866]]. године напада Аустрију и брзо побеђује у [[битка код КениграцаСадове|бици код Кенигреца]], прикључивши [[Хановер]], [[Хесен-Касел]], [[Насау]] и [[Франкфурт на Мајни|Франкфурт]] Пруској и формирајући [[Севернонемачка конфедерација|Севернонемачку конфедерацију]].
 
[[Датотека:Wernerprokla.jpg|мини|лево|300п|Проглашење Немачког царства у Версају. Бизмарк у белом оделу]]
== Канцелар ==
[[Датотека:Bismarck pickelhaube.jpg|мини|лево|Бизмарк носи карактеристичан пруски шлем]]
Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први ''[[канцелар (Њемачка)|канцелар]]'' новог немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила [[Француска|Француске]], [[Аустрија|Аустрије]], [[НемачкаЊемачка|Немачке]] и [[Руска Империја|Русије]]. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата.
 
На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела [[1872]]. године, под именом „Културна борба“ (''-{[[Kulturkampf]]}-'') је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.
Бизмаркова најважнија оставштина је уједињење Немачке. Немачка је постојала као колекција стотина засебних кнежевина и [[Империјални слободни град|слободних градова]] још од доба формирања [[Свето римско царство|Свете римске империје]]. Током векова разни владари су безуспешно покушавали да уједине немачке државе све до Бизмарковог времена. Разна немачка краљевства су се ујединила у једну државу углавном као резултат Бизмаркових напора.
 
Након уједињења, Немачка је постала једна од најмоћнијих нација у Европи. Бизмаркова мудра, опрезна и прагматична спољашња политика је омогућила Немачкој да мирним путем задржи позицију моћи коју јој је он донео; одржавањем добронамерне дипломатије с готово свим европским земљама. Француска, која је једина изнимка, је била разорена Бизмарковим ратовима и његовим накнадним оштрим политичким ставовима према њој. Француска је постала један од најогорченијих непријатеља Немачке у Европи. Аустрија је, такође, била ослабљена формирањем Немачке империје, мада у знатно мањој мери од Француске. Бизмарк је веровао да докле год су Британија, Русија и Италија уверене у мирољубиве намере Немачке империје, зараћеност са Француском је прихватљива. Његове дипломатске подвиге је поништио кајзер [[Вилхелм II Немачкиод Немачке|Вилхелм II]], и таква политика је ујединила друге Европске силе против Немачке током Првог светског рата.
 
Историчари наглашавају да је Бизмаркова мирољубива, „континентално засићена дипломатија“ постајала све непопуларнија, јер је свесно сузбијала све експанзионистичке претензије. У драстичном контрасту су стојале амбиције светске политике Вилхелма II, чији циљ је био осигуравања будућности државе путем експанзије, што је довело до Првог светског рата. Слично томе Бизмаркова политика оспоравања доминанције војних власти у спољно поличком одлучивању је прекинута 1914. наоружавањем Немачке.
Бизмаркову психологију и личне особине нису благонаклоно прихватали научници. Амерички историчар [[Jonathan Steinberg|Џонатан Стејнберг]] приказује малигног генија који је дубоко осветољубив, чак и према својим најближим пријатељима и члановима породице. Еванс каже да је он био „застрашујућ и бескрупулозан, склон манипулацији слабости других, уместо поспешивања њихових врлина“.<ref>Richard J. Evans, "The Gambler in Blood and Iron," ''New York Review'' (23 February 2012) p 39</ref> Британски историчари, укључујући Еванса, Тејлора, Палмера и Кранкшова, виде Бизмарка као амбивалентну фигуру, несумњиво човека велике вештине, али особу која није оставила трајан систем за подршку насљедника мање вештих од њега. Као посвећени монархиста, Бизмарк није омогућио провизије за ефективне конституционе провере моћи императора, чиме је ефективно поставио темпирану бомбу у темеље Немачке, која је створио.
 
Посматрачи тог времена и многи након тада су разматрали Бизмаркову вешну писања. Као што је [[Henry Kissinger|Хенри Кисинџер]] напоменуо, "Човек 'крви и гвожђа' је писао прозу изванредне непосредности и луцидности, упоредиву по посебности са [[WinstonВинстон ChurchillЧерчил|Черчиловом]] употребом енглеског језика."{{Sfn | Kissinger | 2011}}
 
Током већег дела његовог скоро 30 година дугог мандата, Бизмарк је одржао неприкосновену контролу над политиком владе. Био је потпуно подржан од стране његовог пријатеља [[Albrecht von Roon|Албрехта фон Руна]], министра рата, као и вође пруске војске [[Helmuth von Moltke the Elder|Хелмута фон Молтке]]. Бизмаркови дипломатски потези су се ослањали на победничку Пруску војску, и та два човека су пружила Бизмарку победе које су му биле неопходне да убеди мање немачке државе да се придгуже Пруској.
 
[[Датотека:Rudelsburg Junger Bismarck 2.jpg|thumbмини|220px|Споменик посвећен Бизмарку као студенту на [[Руделсбург]]у]]
Бизмарк је предузимао кораке да утиша или ограничи политичку опозицију, у прилог чега сведочи закон којим се ограничава слобода штампе, и антисоцијалистички закони. Он је водио културни рат (''[[Kulturkampf]]'') против [[Католичка црква|Католичке цркве]] док није постало јасно да конзерватизам чини католике природним савезником против социјалиста. Његов краљ [[Вилхелм I Немачки|Вилхелм I]] је ретко преиспитивао канцеларове одлуке; у неколико случајева, Бизмарк је добио одобрење свог монарха претећи оставком. Међутим, Вилхелм II је намеравао да сам влада земљом, због чега је свргавање Бизмарка био његов први задатак по долаку на власт. Бизмаркови наследници на дужности канцелара су били далеко мање утицајни, пошто је моћ била концентрисана у рукама импреатора.
 
 
=== Бизмарков мит ===
[[Датотека:Hamburg-Bismarck-Denkmal.jpg|thumbмини|220px|uprightусправно|Бизмарков споменик у Хамбургу]]
Герварт (2007) показује да Бизмарков мит, који је углавном изграђен током његових година мировине и још чудније након његове смрти, се показао веома моћним реторичким и идеолошким оруђем. Мит га је учинио догматичним идеологом и ватреним националистом, док је у стварности он био идеолошки флексибилан. Герварт тврди да је конструисана меморија Бизмарка одиграла централну улогу антидемократског мита у високо идеолошкој борби око прошлости, борби која је дивљала у периоду између 1918 и 1933. Тај мит је кориштен као оружје против Вејмарове републике, и извршио је деструктивни утицај на политичку културу прве немачке демократије. Франкел (2005) показује да је Бизмарков култ однеговао и легитимизовао нови стил политичара десног крила, и поспешио пост-Бизмаркову кризу вођства, стварну и привидну, која је подстакла Немце да траже најјачег могућег лидера и да се питају „Шта би Бизмарк урадио?“
 
* -{Frankel, Richard E. "From the Beer Halls to the Halls of Power: The Cult of Bismarck and the Legitimization of a New German Right, 1898–1945," ''German Studies Review,'' Vol. 26, No. 3 (Oct., 2003). стр. 543–560 [http://www.jstor.org/stable/1432746 in JSTOR]}-
* {{Cite book|ref=harv | last=Frankel| first = Richard E | title = Bismarck's Shadow. The Cult of Leadership and the Transformation of the German Right, 1898–1945 |year=2005|isbn=978-1-84520-033-6}}, 222 pp.
* -{Gerwarth, Robert. "Inventing the Iron Chancellor," ''History Today'' 2007 57(6): 43–49, in EBSCO}-
* {{Cite book|ref=harv | last=Gerwarth| first = Robert |author-mask = 8 | title = The Bismarck Myth: Weimar Germany and the Legacy of the Iron Chancellor |year=2005|isbn=978-0-19-928184-8}}, 216 pp.
* -{Hamerow, Theodore S. ed. ''Otto von Bismarck and Imperial Germany: A Historical Assessment'' (1993), excerpts from historians and primary sources}-
 
{{DEFAULTSORT:Бизмарк, Ото фон}}
 
[[Категорија:Рођени 1815.]]
[[Категорија:Умрли 1898.]]
1.572.075

измена