Ото фон Бизмарк — разлика између измена

м (Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене)
 
== Завештање и сећање ==
Историчари су у знатној мери достигли консензус по питању садржаја, функције и важности Бизмарковог лика у немачкој политици током задњих 125 година.{{sfn|Müller|2008|pp=}}{{harvnbsfn|Urbach|1998|pp=}} Према Стеинберг, његова достигнућа током 1862–71 су била "највећа дипломатска и политичка остварења било којег лидера у задња два века."{{sfn|Steinberg|2011|p=184}}
 
Бизмаркова најважнија оставштина је уједињење Немачке. Немачка је постојала као колекција стотина засебних кнежевина и [[Империјални слободни град|слободних градова]] још од доба формирања [[Свето римско царство|Свете римске империје]]. Током векова разни владари су безуспешно покушавали да уједине немачке државе све до Бизмарковог времена. Разна немачка краљевства су се ујединила у једну државу углавном као резултат Бизмаркових напора.
Историчари наглашавају да је Бизмаркова мирољубива, „континентално засићена дипломатија“ постајала све непопуларнија, јер је свесно сузбијала све експанзионистичке претензије. У драстичном контрасту су стојале амбиције светске политике Вилхелма II, чији циљ је био осигуравања будућности државе путем експанзије, што је довело до Првог светског рата. Слично томе Бизмаркова политика оспоравања доминанције војних власти у спољно поличком одлучивању је прекинута 1914. наоружавањем Немачке.
 
Бизмаркову психологију и личне особине нису благонаклоно прихватали научници. Амерички историчар [[Jonathan Steinberg|Џонатан Стејнберг]] приказује малигног генија који је дубоко осветољубив, чак и према својим најближим пријатељима и члановима породице. Еванс каже да је он био „застрашујућ и бескрупулозан, склон манипулацији слабости других, уместо поспешивања њихових врлина“.<ref>Richard J. Evans, "The Gambler in Blood and Iron," ''New York Review'' (23 February 2012) p. 39</ref> Британски историчари, укључујући Еванса, Тејлора, Палмера и Кранкшова, виде Бизмарка као амбивалентну фигуру, несумњиво човека велике вештине, али особу која није оставила трајан систем за подршку насљедника мање вештих од њега. Као посвећени монархиста, Бизмарк није омогућио провизије за ефективне конституционе провере моћи императора, чиме је ефективно поставио темпирану бомбу у темеље Немачке, која је створио.
 
Посматрачи тог времена и многи након тада су разматрали Бизмаркову вешну писања. Као што је [[Хенри Кисинџер]] напоменуо, "Човек 'крви и гвожђа' је писао прозу изванредне непосредности и луцидности, упоредиву по посебности са [[Винстон Черчил|Черчиловом]] употребом енглеског језика."{{Sfn | Kissinger | 2011}}