Плотин — разлика између измена

80 бајтова додато ,  пре 1 године
м
Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене
м (Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене)
| значајне_идеје = [[Једно]], [[еманација]], [[хипостаза]], [[душа света]], [[екстаза]], [[једност]]
| утицаји_од = [[Платон]], [[Амоније Сакас]]
| утицао_на = [[Порфирије Тирски|Порфирије]], [[Августин Хипонски|Августин Аурелије]], [[Псеудо-Дионисије Ареопагит|Псеудо-Дионисије]], [[Максим Исповедник]], [[Јован Скот Еријугена|Еријугена]], [[Ибн Сина|Авицена]], [[Соломон Ибн Габирол Авицеброн|Авицеброн]], [[Мајстор Екхарт]]
}}
'''Плотин''' ({{јез-гр|Πλωτίνος}}, {{јез-лат|Plotinus}}; [[Асјут|Ликопољ]], [[204]] — [[Кампанија]], [[270]]) је био хеленистички филозоф из [[3. век]]а који се сматра зачетником [[новоплатонизам|новоплатонизма]].
 
Плотинова филозофија [[еманација|еманационизма]] говорио о [[Једно]]м (''хен''), као искону [[биће|бића]] из којег истицањем (''еманацијом'') настају [[дух]] (''нус''), [[душа]] (''психе'') и на послетку [[материја|твар]] (''хиле''), која је потпуно одсуство бића, [[небиће]]. Смисао филозофије је повратак човека своме искону, што подразумева пут повратка од мноштва ка [[једност]]и. Врхунац овог пута усхођења је [[екстаза]], мистично иступање из себе којим човек превазилази одељену свест и стапа се са Једним.
 
Плотинови списи су надахњивали поколења [[хеленистичка ера|хеленских]], [[хришћанска филозофија|хришћанских]], [[јеврејска филозофија|јеврејских]] и [[исламска филозофија|исламских]] [[Филозофија|филозофа]] и [[мистицизам|мистика]].
 
== Биографија ==
 
Плотин је рођен у [[Асјут|Ликополису]] близу Александрије у [[Египат|Египту]] око [[204]]. године.<ref name="Neoplatonist Plotin">[http://www.cid-nova.hr/clanci_opis.asp?id=143&podrucje=Filozofija&grupa1=FIlozofi&grupa2=Plotin Neoplatonist Plotin]{{Мртва веза|date=09. 2018. |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Студирао је филозофију у [[Александрија|Александрији]], посећујући многа предавања, незадовољан што не може наћи правог филозофа. Са двадесет и осам година посетио је [[Амоније Сакас|Амонија Сакаса]], који виде шта Плотин тражи, и након првог предавања Плотин схвати да је то и нашао, и оста код Амонија пуних једанаест лета.<ref name="Neoplatonist Plotin"/>
 
Са својих тридесет и девет година, када је цар [[Гордијан III]] [[243]]. године повео рат против [[Сасанидско царство|Персијанаца]], Плотин му се придружио како би упознао персијску и [[индијска филозофија|индијску филозофију]].<ref name="Neoplatonist Plotin"/> Међутим, почетком [[244]]. године, Персијанци су [[Фалуџа|Фалуџе]] поразили Римљане, цар Гордијан је убијен. Након склапања мира са [[Шапур I|Шапуром I]], римска војска се повлачи према Риму, где стиже средином 244. године.
Са четрдесет година, Плотин стиже у [[Рим]], где оснива своју филозофску школу.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu">[http://hrcak.srce.hr/file/30893 Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu], Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Ту стиче многе ученике, попут [[Порфирије Тирски|Порфирија]], [[Амелије|Амелија]], Кастрикуса Фирмуса, Евстохија Александријског, као и неколико римских сенатора који су се окренули филозофији попут Марцелија Оронтија (''Marcellus Orontius'') Савинија (''Sabinillus'') и Рогантијана (''Rogantianus''). Плотин је намеравао да оствари идеју [[Država (Platon)|Платонове Државе]] и подигне идеални филозофски град који би у част свог великог учитеља назвао [[Платонополис]]. Римски цар [[Галијен]] му је чак издао дозволу да на рушевинама једног града у [[Кампанија|Кампањи]] оснује филозофски град, међутим, људи с двора су успели спречити Плотинов подухват, онемогућивши оснивање Платонополиса.<ref name="Филозофски лексикон">Плотин из Ликополиса, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref>
 
Плотин је био блага погледа, пријатељски настројен према свима.<ref>Порфирије, Плотинов живот</ref> Он је био [[аскеза|аскетска]] природа, [[мистицизам|мистик]] који у религиозној [[екстаза|екстази]] види највишу вид људске спознаје. Према сведочанству његовог ученика и биографа Порфирија, Плотин је у његовом присуству »неизрециви циљ«, односно мистичку екстазу, досегао четири пута.<ref>Порфирије, Плотинов живот 23, 16</ref> Пред крај живота, деломично слеп, већину времена је посвећивао [[медитација|медитацији]]. Свом силом је тежио божанском и желио се ослободити земаљских оптерећења.<ref name="Neoplatonist Plotin"/> Умро је око [[270]]. године на добру једног свог ученика у [[Кампанија|Кампанији]] у Италији.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/> Његове последње речи пред смрт, намењене пријатељу лекару Еустохију, биле су:
 
{{цитат2|Покушај бога у себи довести до божанског у свему.<ref>Порфирије, ''Vita Plotini'', 2, pp. 26–27.</ref>}}
== Учење ==
[[Датотека:Plotinus and disciples.jpg|мини|250п|Плотин са ученицима.]]
Плотин се сматра оснивачем и најважнијим мислиоцем [[новоплатонизам|неоплатонизма]]. Био је понајвише под утицајем [[Платон]]а, али у његовој филозофији такође има разних [[аристотел]]овских, [[стоици|стоичких]], [[гностицизам|гностичких]] и мистичких елемената.<ref name="Филозофски лексикон"/> Његов филозофски систем се често назива систем [[еманација]] (исијавања).
 
Плотин је користио појам [[хипостаза]] за означавање [[хемијска супстанца|супстанција]], односно ступњева бића.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu" /> У целини постојећег, Плотин разликује следеће хипостазе<ref>Emanacija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref>:
* [[Једно]] (''хен''), неизрециво и свеприсутно, као искон свега;
* [[дух]] или [[ум]] (''нус''), који садржи [[идеје]], односно форме свега;
* [[душа]] (''психа''), која обухвата [[душа света|душу света]] и појединачне душе живих бића; она је веза духовног и материјалног света, она оживљава твар;
* [[материја|твар]] или материја (''хиле''), која није хипостаза, будући да ничему није подлога; сама је безоблична, а обликује је душа.
 
 
=== Једно ===
{{Главни чланак|Једно}}
 
Плотин је поистоветио Једно (''Хен'') са [[добро]]том и битком, стављајући га изнад свих одређених бића и мисли као последњи и неизрециви искон свега постојећег.<ref>Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница: једно), Плато, Београд 1997.</ref> Пошто је [[Једно]] изнад разума, филозофија не може позитивно одредити шта оно јесте, а знање и појмовно мишљење не могу га обухватити. Једно је неодређено и тешко му је придати било који атрибут, осим да постоји и да све што постоји по њему постоји.
 
=== Еманације Једног ===
{{Главни чланак|Еманација}}
Једно еманира (лат. ''emanare'' - истицати, исијавати, изливати) из себе ниже ступњеве бића. Једно се пореди са сунцем, које непрестано исијава светлост, чиме ништа не губи. Па ипак, исијавање (еманација) је слабијег интензитета што се више удаљује од извора. Као што су ствари удаљеније од светла све слабије обасјане изворним сјајем, тако биће удаљено од Једног све мање јесте, док је на крајњем ступњу материја, која је потпуно одсуство бића, [[небиће]]. Отуда поступност опадања у природи, и настанак зла.
 
==== Дух ====
{{Главни чланак|Нус|Дух|Ум}}
[[Нус]] ([[дух]] или [[ум]]) је Једно које се очитује у умовању. Ум може мислити једно само у разлици спрам њега самога, чиме настаје двојство. Тако из Једног произлази ум (ноус) као прво [[дуализам|двојство]].<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/> Та прва еманација садржи [[идеје]], односно форме свега.
 
==== Душа ====
{{Главни чланак|Душа|Душа света}}
[[Датотека:Hubble ultra deep field.jpg|мини|десно|200п|Према Плотину, [[душа света]] прожима читав [[свемир]].]]
[[Душа света]] (''психе''), која прожима читав свемир, је извор настанка свих појединачних [[душа]]. Она је за Плотина трећа [[хипостаза]] која производи живот свих ствари, уређује их и њима влада.<ref name="Neoplatonist Plotin" /> Окренута ка унутра, управљена је на више сфере духа, а окренута спољашњем, еманира своје најниже сфере. Тако душа ствара и материју која нема своје независне реалности. Све док душа живи у чистом свету бити, она се не одваја од других душа; али чим постане везана уз једно тело, управљајући оним што је ниже од ње, одваја се од других бестелесних душа. Тако душа, осим у малог броја људи, постаје све више везана уз тело.<ref name="Филозофски лексикон"/>
 
{{цитат2|Тело помрачује истину, али тамо (у оностраности) све стоји јасно и одвојено.<ref name="Филозофски лексикон"/>}}
 
Душа у човеку својим вишим деловима дотиче духовну област, а нижим чулну. Човек је биће на средини светова, кога његова природа вуче и ка материјалном и ка духовном свету. Човек се може кретати горе или доле по лествици бивања. Крећући се према горе, ка Једном, човек постаје бољи, а ако иде надоле, ка материји, постаје зао. Што се душа више развија према вечном животу, она ће се све мање сећати овоземаљског живота; пријатељи и породица ће постепено бити заборављени, све док више ништа не будемо знали о стварима овога света, него ћемо само посматрати духовну сферу. Међутим, ако је душа била грешна, након смрти мора да уђе у друго тело, јер правда захтева да буде кажњена. Плотин даје овај пример:
 
{{цитат2|Ако сте у овоме животу убили своју мајку, ви ћете у идућем животу бити жена и вас ће убити ваш син.}}
 
==== Твар ====
{{Главни чланак|Твар}}
[[Материја|Твар]] (или материја, гр. ''хиле'') је оно најниже у процесу еманације. Сама је безоблична, а обликује је душа. Материја није хипостаза, будући да ничему није подлога. У виду мноштва појединачних телесних ствари, она је најудаљенија од истинског бивства, крај процеса еманације, одсуство бића, [[небиће]], [[тама]], [[зло]].
 
За Плотина, смисао филозофије није пука спознаја већ повратак свом почелу. [[Метафизика]] нам открива пут исијавања - силазак од Једног к мноштву постојећих бића, а [[етика]] нас учи путу повратка - успону к Једном. Пут повратка подразумева усавршавање [[врлина|врлине]], напредовање у [[самоспознаја|самоспознаји]] и очишћење (''[[катарза]]'') од материјалних ствари, при чему долази до одуховљења душе.
[[Датотека:Toft-spirit-of-contemplation-statue-vbig.jpg|мини|десно|200п|''Дух контемплације'', скулптура.]]
{{цитат3|[[Душа]] у свом кретању према себи, односно истинској самоспознаји, не само освешћује своје сопствено исходиште, већ она постаје [[дух]]ом.|Енеаде VI, 7, 35. 4}}
 
Човек својим настојањем да се уздигне до Једног као извора [[истина|истине]], [[добро]]те и [[лепота|лепоте]], прелази повратни пут од таме ка светлости. Умовање о исијавању бића јесте враћање, успињање по хипостазама, које доводи до преображаја човека.<ref name="Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu"/>
 
{{цитат2|Уздижући се, душа не тежи постати нешто што већ није, различито од себе; него радије се враћа сама себи. Онда када бива сама у себи, а не у нижем бићу, присутна је у Једном.}}
 
[[Созерцање]] Једног је могуће само када човек и сам постане један из мноштва.<ref>[http://www.verujem.org/alfejev/html2/2ociscenje_ozarenje.htm Иларион Алфејев, Очишћење и озарење] {{Wayback|url=http://www.verujem.org/alfejev/html2/2ociscenje_ozarenje.htm |date=20080725041506 }}, Приступљено 23. 4. 2013.</ref> Пут повратка је кретање од сложености ка простоти, од подељености ка једности. Једност настаје када се созерцатељ толико поистовети са созерцаним, да ишчезава свака двојственост и с њим постаје једно. Врхунац усхођења је [[екстаза]], односно мистично иступање којим човек превазилази одељену свест о [[сопство|себи]] и стапа се са Једним.
 
{{цитат3|Често се то догађало, долазио сам себи осећајући како иступам из тела. Иако одвојен од других ствари, усредсређен на себе видим лепоту која је величанствена. А онда сам, више него икад, постајао свестан свога јединства с узвишеним поретком; моја активност је највиши ступањ живота, ја постајем једно с божанским; устаљујем се у њему тиме што сам достигао ту активност ... Па ипак, долази тренутак спуштања ... и после овога боравка у божанству ја се питам како се то догодило да сам се сад спустио, и како је душа уопште могла да уђе у моје тело.|Енеаде, IV, 8, 1}}
== Дела ==
[[Датотека:Porphyry and Plotinus.jpg|мини|Порфирије и Плотин на средњовековном рукопису.]]
Плотин је подучавао претежно усмено па се не може са сигурношћу утврдити оригиналност свих списа који му се приписују.
 
Његов ученик [[Порфирије Тирски|Порфирије]] је сакупио и издао 54 његова предавања, обухвативши их у шест књига, свака с по девет поглавља, које је назвао [[Енеаде]] (деветнице). Енеаде почињу етичким поглављем, друга и трећа Енеада се баве филозофијом природе, четврта књига говори о души, пета о духу и оностраном, а посљедња се бави Једним.
== Утицаји ==
 
Међу Плотиновим ученицима налазе се [[Порфирије Тирски|Порфирије]], Апулеј, [[Јамблих]], [[Јулијан Флавије Клаудије|Јулијан Апостата]], Темистије, Симпликије, Макробијус, [[Прокло]], и [[Хипатија]] која је страдала од руку хришћанских фанатика [[415]]. године.<ref name="Neoplatonist Plotin"/>
 
Плотиново учење је наредних векова утицало на поколења духовних мислиоца, међу којима су и [[Августин Хипонски|Августин]], [[Псеудо-Дионисије Ареопагит|Псеудо-Дионисије]], [[Максим Исповедник]], Августин, [[Јован Скот Еријугена|Еријугена]], [[Ибн Сина|Авицена]], [[Ел Газали|Алгазел]], [[Соломон Ибн Габирол Авицеброн|Авицеброн]], [[Мајстор Екхарт]], [[Никола Кузански]], [[Ђордано Бруно]], [[Јохан Готфрид фон Хердер|Хердер]], [[Јакоби]], [[Фридрих фон Шелинг|Шелинг]], [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], [[Новалис]]. Плотин је знатно утицао и на хришћанство.<ref name="Филозофски лексикон"/>
 
== Референце ==
1.572.075

измена