Дифракција — разлика између измена

[[Датотека:Wavelength=slitwidthspectrum.gif|мини|desno|250px250п|Приказ дифракције када је отвор на запреци једнак [[таласна дужина|таласној дужини]] таласа.]]

[[Датотека:5wavelength=slitwidthsprectrum.gif|мини|desno|250px250п|Приказ дифракције када је отвор на запреци 5 пута већи од [[таласна дужина|таласне дужине]] таласа.]]

'''Дифракција''' представља појаву привидног скретања [[Талас (физика)|таласталаса]]а са првобитног правца простирања при његовом наиласку на ивице отвора или на препреку и тада се формирају нови правци простирања. Када талас скреће са правца простирања и улази у област заклоњену препреком у који без појаве скретања зрак не може да стигне, каже се да талас залази у област геометријске сенке. Ако, наиме, таласи наиђу на неку препреку којој су [[Димензија|димензије]] приближне [[таласна дужина|дужини таласа]], због дифракције ће, у ''сени'' коју чини запрека, настати [[интерференција таласа]] који долазе с једног и другога руба препреке. Дифракција се запажа у ''сени'' свих врста таласа, на пример [[Механички таласи|механичких таласа]] (таласи на површини [[вода|воде]], [[Звук|звучни таласи]]), [[Електромагнетско зрачење|електромагнетски таласи]] и таласи [[материја|материје]]. Уочавање дифракције светлосних таласа прва је експериментална потврда таласне природе [[светлост]]и. Дифракцију је први уочио италијански астроном [[Francesco Maria Grimaldi|Франческо Марија Грималди]] (1618. – 1663.), а теорију је утемељио [[Огистен Жан Френел]].

Ако се на пут светлосних зрака, који излазе из неког тачкастог светлосног извора, стави на довољној удаљености танка жица, или ако се светлост пропусти кроз уску пукотину, на застору неће настати оштра граница између осветљеног дела застора и сене, него се на рубу сене запажају тамне и светле пруге. Те пруге настају интерференцијом светлосних зрака који због дифракције долазе с једне и друге стране запреке. Дифракција светлости на ситним [[честица]]ма које су распршене у неком прозирном средству, на пример на честицама ситне прашине у ваздују, чини да се те честице запажају као светле тачкице ако се посматрају са стране од упадне светлости. Дифракција светлости на капљицама воде, односно на ситним [[кристал]]ићима леда у атмосфери даје венац, односно круг око Сунца и Месеца ([[Хало (оптика атмосфере)|хало]]). Због дифракције постоји ограничење у моћи разлучивања [[Оптика|оптичких]] инструмената. У оптичком инструменту од тачкастог извора светлости не настаје тачкаста слика, него светао кружић, око којег се налазе светли и тамни колобари настали дифракцијом на улазном отвору инструмената. Ако су две тачке предмета, који се посматра оптичким инструментом, превише близу једна другој, због настале слике светлих кружића не може се уочити да ли ради о једној или о двема тачкама предмета, то јест постоји ограничење у [[Разлучивање|разлучивању]] детаља. Примене дифракције светлости су различите, а најзначајнија је примена код [[оптичка решетка|оптичке решетке]] за добивање [[Спектар (физика)|спектара]]. Дифракција [[Рендгенски зраци|рендгенских зрака]] на [[кристал]]у показује да је рендгенско зрачење таласне нарави, а помоћу дифракције рендгенског зрачења на различитим кристалима ([[Макс фон Лауе|Лауеов]] дифрактограм) може се одредити смештај [[атом]]а, односно [[јон]]а у кристалу. Дифракција [[електрон]]а, [[протон]]а и [[неутрон]]а на кристалима доказ је таласне нарави честица, то јест [[Louis de Broglie|де БројeveБројеve]] теорије о [[Дуализам (физика)|таласима материје]].<ref> '''Difrakcija''', [http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?ID=44828] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2015.</ref>

[[Датотека:Laser Interference.JPG|мини|desno|250px250п|Дифракција црвеног [[ласер]]ског зрака кроз кружни отвор.]]

Појава се објашњава [[Хајгенсов принцип|Хајгенсовим принципом]]. До дифракције долази код простирања [[Талас (физика)|таласталаса]]а свих врста електромагнетних ([[светлост]], [[Рендгенски зраци|Х-зрака]], [[радио-таласи|радио таласа]]), звучних талса итд. Осим тога дифракција је потврђена и код физичких објеката на атомском нивоу, јер и честице показују таласне особине и у овом случају појава се може објаснити принципима [[Квантна механика|квантне механике]].

[[Датотека:Moon 22 halo colorado.jpg|мини|desno|250px250п|[[Хало (оптика атмосфере)|Хало]] промера 22° око [[Месец]]а.]]

[[Датотека:IMG 7474 solar glory.JPG|мини|desno|250px250п|[[Глорија (оптика атмосфере)|Глорија]] на сени [[ваздухоплов]]а.]]

Ефекат дифракције је први пут детаљно објашњен од стране [[Франческо Марија Грималди|Франческа Марије Грималдија]] који је појави дао име полазећи од латинске речи ''-{diffringere}-'', што значи “разбити у комаде”.<ref>Francesco Maria Grimaldi, ''Physico mathesis de lumine, coloribus, et iride, aliisque annexis libri duo'' (Bologna ("Bonomia"), Italy: Vittorio Bonati, 1665), [https://books.google.com/books?id=FzYVAAAAQAAJ&pg=PA2#v=onepage&q&f=false page 2] {{webarchive|url=https://web.archive.org/web/20161201153749/https://books.google.com/books?id=FzYVAAAAQAAJ&pg=PA2|date=2016-1. 12-01. 2016}}</ref><ref>Cajori, Florian [https://books.google.com/books?id=KZ4C-1CRtYQC&ots=c_YpkkbTpT&dq=Florian%20Cajori%20history%20of%20physics&pg=PA88 "A History of Physics in its Elementary Branches, including the evolution of physical laboratories."] {{webarchive|url=https://web.archive.org/web/20161201075614/https://books.google.com/books?id=KZ4C-1CRtYQC&ots=c_YpkkbTpT&dq=Florian%20Cajori%20history%20of%20physics&pg=PA88|date=2016-1. 12-01. 2016}} MacMillan Company, New York 1899</ref> Резултати до којих је Грималди дошао су објављени постхумно [[1665]]. [[Исак Њутн]] је такође проучавао ефекте везане за дифракцију.

Године [[1929]]., на основу дифракције снопа електрона кроз метални филм, експериментално је потврђена [[Де Брољ]]ева хипотеза о [[двојна природа светлости|таласној природи светлости]]. Експеримент су извели [[Џорџ Томпсон]] и [[Клинтон Дејвисон]], за шта су [[1937]]. године добили и [[Нобелова награда за физику|Нобелову награду за физику]].<ref name="a">[https://emineter.files.wordpress.com/2015/03/d0b4d0b8d184d180d0b0d0bad186d0b8d198d0b0-d0b5d0bbd0b5d0bad182d180d0bed0bdd0b01.pdf Дифракција електрона, Лабораторијске вежбе из физике атома], Нора Тркља, 2014, Физички факултет Универзитета у Београду, приступљено: 4. мај 2015.</ref>

По квантној теорији свака честица показује и таласне особине. Дакле и честице могу да интерферирају и дифрактују попут на пример звучних таласа. Заправо, дифракција електрона и неутрона, која је потврђена експериментом, је била битна појава за квантну механику јер је представљала јак аргумент у њену корист када су многи сумњали у њену исправност. [[Таласна дужина]] честица се назива [[Луј де Број|де Брољева таласна дужина]] и износи ''λ=h/p'' где је h [[Планкова константа]] a -{p}- [[импулс]] ([[маса]]*[[брзина]] честице за честице које се не крећу брзинама блиским [[брзина светлости|светлосној]]). За макроскопске објекте ова таласна дужина је толико мала да се слободно може занемарити. Атом [[натријум]]а који се креће брзином од 3000м3000 m/с има де Брољеву таласну дужину од 5 пикометара - дакле чак и [[атом]]и имају јако мале таласне дужине.

* [[Талас (физика)|ТаласТаласи]]и

[[Категорија:Дифракција|* ]]